TAKO USTAŠE UBIŠE MOJU MAJKU MARU I BRATA MIRKA: Svedočanstvo srpskog dečaka koje NE OSTAVLJA DUŠU NA MIRU

Potresno svedočenje Petka Stijakovića o smrti njegove majke i brata, samo je jedno u nizu o monstruoznim ubistvima iz 7. februara 1942. godine.

Na ovaj dan dogodio se masakr u banjalučkim naseljima Drakulić, Šargovac, Motike i rudnik Rakovac u kome su ustaše ubile više od 2.300 srpskih civila, od kojih 551 dete. Istog tog dana u banjalučkoj osnovnoj školi Đura Jakšić, u naselju Šargovac, izvršen je pokolj 52 srpska đaka.

Grad Banja Luka se u to vreme nalazio u središtu Nezavisne države Hrvatske (NDH), na čijem čelu se nalazio Ante Pavelić. Mile Budak formulisao je program NDH, a u njemu se nalazio imperativ da se Hrvatska očisti od Srba "ubijanjem jedne trećine, proterivanjem druge trećine i asimiliranjem preostale trećine."

Zločin u ovim naseljima predstavlja najveći pokolj u samo jednom danu.

Svedočenje Petka Stijakovića vam prenosimo u celosti:

"Tog jutra, 7. februara 1942. godine, ustajali smo, oblačili se i umivali nešto poslije 7 časova, kao i obično. Zimski je dan i kasno svanjiva. Zimi se tako ustaje. Stric Savo ustao je ranije i otišao na posao u rudnik Rakovac, blizu našeg sela. Radio je u prvoj smjeni. Svi mi ostali, osim sestre Stoje, bili smo u kući, odnosno u sobi. Roditelji su nešto poslovali po kući, a nas troje djece (ja, Mlađen i Gospa) sjedili smo pored šporeta i grijali se. Čekali smo da se spremi doručak. Brat Mirko ležao je u kolijevci pored nas. Mi smo ga čuvali da se ne prevrne i da ne plače. Ruža izišla da narani stoku. Sestra Stoja, djevojka, otišla je na vo du. To je bio njen posao. Ona je svako jutro s bremom (drvena pljosnata kačica od 12-25 litara – L. L.) išla na vrelo po vodu, koje je od naše kuće bilo udaljeno oko 200 metara. Ustaše su najprije uhvatile nju. Srele su je na putu između kuće i vrela i vratile je kući. Ušle su zajedno s njom u kuću. Tek kada su ustaše ušle u sobu, ja sam ih vidio. Dotle ih nisam vidio. Ja mislim da ih ni roditelji nisu prije vidjeli.

U sobu su ušla samo dvojica ustaša. Zastali su na sobnim vratima. U rukama drže puške, a na puškama su bajoneti. Odijela su im bila vojnička, onako više zelenožuta. Na glavi su im bile kape sa slovom U. Mladi ljudi, rumeni od snijega napolju. Ja sam sve to dobro vidio, jer sam bio blizu njih samo nekoliko koraka.

Ja sam stajao kod prozora kada su oni ušli u sobu i malo je razgledali. Ništa ne govore, kao da su nijemi. Jedan od njih samo reče:

– Izlazite napolje!

Ni roditelji ništa ne govore. Samo gledaju. Majka uze u ruke dijete iz kolijevke i krenu prema vratima. Pred njom je otac Rade išao prema izlazu. Za njima idemo i nas troje djece. Ja sam se već tada prepao. Jedan ustaša je izašao napolje, a drugi je ostao iza nas.

Razgleda po sobi da li smo svi izašli.

Kada sam izašao napolje, ugledao sam na sni jegu pred kućom još dosta ustaša. Lijepo sam ih prebrojao dok sam izlazio napolje i stajao na prtini.

Stoje i ćute. Pred njima stoji moja sestra Stoja. I ona ćuti i gleda nas koji izlazimo iz kuće. Kod svih ustaša puške na ramenu, a na puškama bajonete. Na njima nova vojnička odijela. Lijepo izgledaju prema snijegu. Oni su uštirkani. Dugački bajoneti na njihovim puškama sijaju se kao da su izglancani.

Ne znam ko je te ustaše doveo do naše kuće. Kasnije sam čuo da su komšije šokci pokazivali ustašama gdje se nalaze srpske kuće i srpska čeljad za vrijeme pokolja. Možda je neko od tih 12 ustaša bio i mještanin, iz Motika, ali ja nisam ni jednoga poznao. A ni otac ne započinje razgovor s njima. S njima nema ni jednog civila.

Pred kućom nas poredali jedno kraj drugog. Snijeg je visok, povrh mene, ali je tu pred kućom dosta razgažen, a prtina proširena. Narede nam da izađemo na put više kuće. Na putu je prtina još šira. Snijeg utabali ljudi i stoka. Mi svi izađemo gore i stanemo jedno uz drugo. Roditelji i sestra Stoja privlače nas troje uza se. Mi drhtimo. I bojimo se i hladno nam je. Ne znam od čega drhtimo više.

To jutro je bilo jako hladno, a mi se nismo ni dobro obukli. A izašli smo naglo iz tople sobe i stojali. Kad se stoji, hladnije je.

Ustaše staju ukrug oko nas. Opkoliše nas. Svi su skinuli puške s ramena i drže ih u rukama. Jedan ustaša kaže:

– Ovdje ćemo ih!

Vjerovatno je on bio mještanin i znao da je to najpogodnije mjesto za našu likvidaciju, pa ga je zato i predložio. Ostali kažu:

– Dobro!

Počinju pripreme za ubijanje. Pomijeraju se pomalo oko nas i okreću puške s bajonetima prema nama. Niko od nas se ne miče niti šta progovara. Ustaše se međusobno zgledaju. Oni rade svoj posao. Mi skamenjeni samo stojimo i čekamo.

Ja nisam mislio da će nas ubijati. Nisam ni znao šta je to. Mislio sam da će nas nekud odvesti.

Pošto nisam bio još obuo čarape, već sam navukao gumene opanke na gole noge, bilo mi je jako hladno po nogama. Zato se premećem s noge na nogu i duvam u ruke.

Odjednom majka Mara, s djetetom Mirkom od godinu dana u naručju, skoči između dvojice ustaša i poče bježati. Okrenu se prema prtini kojom smo mi došli na put, tj. prema kući, nizbrdo. Majka mi je bila jaka žena. Imala je tada 40 godina. I mi i ustaše gledamo šta se desi i šta će dalje biti.

Čim je majka iskočila iz kruga, između one dvojice ustaša, skoči za njom jedan ustaša i udari je jako kundakom puške u glavu. Sjećam se dobro, bila je to lijeva sljepoočnica. Kako se majka okrenula za trenutak nazad, da vidi šta će biti, ustaša je udari po slijepoočnici. Majka samo jauknu:

– Aaa! Jaaooj!

Odmah pade na snijeg. Pored nje vrcnu na snijeg dijete. Ona se više ne miče. Priskočiše ustaše, pa je bodu noževima. Iz nje šikće krv. Kako onako može krvariti? Kao da je velika pečenica koja se priprema za ražanj. Toliko krvi.

Dijete joj ispalo iz ruku i otišlo najprije malo u stranu, u snijeg, a ne na prtinu. Upalo u snijeg pa mu se vide samo gole ručice i nožice kako mlataraju. Dijete pišti. Preko majke prijeđe jedan ustaša i ubode dijete u snijegu. Ubode ga samo jednom. Mirko se odmah smiri. Presta plač. Ručice i nožice se smiriše i nestadoše u snijegu. Šta je djetetu trebalo! Umrlo bi na snijegu i da ga nisu proboli.

Tako ustaše ubiše moju majku Maru i brata Mirka pred mojim očima, na nekoliko metara od mene. Oboje ih je ubio jedan od one dvojice ustaša što su ušle u našu sobu i što su nas išćerale napolje. A u majku su i drugi zabadali bajonete dok je ležala na snijegu. Iz nje krv vri kao vrelo. Na više mijesta po tijelu. Ali kratko. Ona je brzo prestala da se miče. Samo se još malo trzala. Mi samo stojimo i gledamo u majku. Kao da ništa drugo ne postoji. Obeznanjeni smo."

Bonus video:

(Espreso.co.rs)