UKRAS NA JELCI ZA SVAKOGA KO NAS JE NAPUSTIO OVE GODINE: Zašto nam praznici bude i TUŽNA SEĆANJA?
Pomislite misao koja vas najviše plaši. Posle toga pomislite misao koja vas najviše ospokojava. Koja je jača?, Foto: Profimedia

druga strana praznika

UKRAS NA JELCI ZA SVAKOGA KO NAS JE NAPUSTIO OVE GODINE: Zašto nam praznici bude i TUŽNA SEĆANJA?

Najbitnija stvar vezana za starenje jeste činjenica da sve više vaših ispisnika umire

Objavljeno: 02.01.2020. 21:52h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 197

Pred proslavu Nove godine tradicionalno se rade razni bilansi, jer je vreme da se napravi neka vrsta inventara minule godine i da se u novu uđe sa „praznim stranicama“. Koliko se može videti na društvenim mrežama, koje su postale (relativno) precizno ogledalo naše stvarnosti, ljudi su obično nesrećni godinom koja je na izmaku, a (skrivene) nade polažu u onu koja dolazi (jer je ljudski nadati se).

Kalendari nam, dakle, znače daleko više nego što smo toga i svesni. Verovatno zato što je u prirodi svakog čoveka da traga za određenim periodima života koji imaju svoj logični početak i isto tako logičan kraj. Zato se toliko i poštuje logika jelke – drvo koje se kiti pred praznike i raskićuje kad počne da se linja ili, ako je reč o plastičnoj imitaciji, kad krajem januara završi praznični cirkus.

foto: Profimedia

Verovatno vam je poznat i onaj podatak da su božićni i novogodišnji praznici izvor depresije za mnoge ljude širom planete. U vreme kada konzumeristička groznica doživljava svoj vrhunac, mnogi ljudi se osećaju usamljeno, napušteno, odbačeno, jeftino, nevoljeno, jadno, mizerno… I to s pravom. Neki nemaju s kime da proslave praznike, drugi nemaju sredstva, treći su preživeli gadan raskid, četvrti iznenadni gubitak, peti saznali da boluju od neizlečive bolesti, šesti ne mogu da se pomire s lošim rezultatima kluba za koji navijaju, sedmima je muka od svega… Mnogo je onih koji su dovoljno razočarani u svoj život da požele da ga okončaju. A kad je bolja prilika za to nego u trenucima kad se drugi vesele i raduju, kad otvaraju poklone i uživaju u poljupcima i osmesima onih kojima je stalo do njih dovoljno da sa njima uživaju u praznicima, sveopštem šarenišu i bajkama za sve uzraste?

Zato je broj samoubistava u Zapadnoj Evropi najveći upravo tokom praznika. Neki, jednostavno, ne žele da uđu u narednu godinu koja će im, prema njihovom osećanju, doneti nova razočarenja i nove porcije besmisla. Naravno, to je još jedan apsurd s obzirom da bi praznici trebali da budu trenuci kada smo ujedinjeni u kolektivnoj sreći – bogati, siromašni, uspešni, malerozni, zaljubljeni, nesrećni, parovi, samci, deca i roditelji… Ako je suditi po božićnim filmskim hitovima, praznici nam donose nadu i veru u bolji i romantičniji prvi naredni januar. Al‘ zamalo! Život, naravno, nije film, a i da jeste, sigurno bi više bio drama nego komedija.

foto: Profimedia

Kako prolaze godine, pored sve jasnijeg uvida u to da život nije film sa srećnim krajem, čovek postaje sve svesniji svoje smrtnosti i ta misao ga čini, u najmanju ruku, nespokojinim. U dvadesetim, na smrt sam gledao kao na nešto što se dešava samo drugima, pa čak i dok su trajali ratovi na ovim našim prostorima - bilo je nekog neobjašnjivog optimizma mladosti i dok gledaš kako se na televiziji prebrojavaju leševi na prostorima bivše SFRJ. Kad si mlad, smrt je nesreća na putu, nepredvidivi splet okolnosti, ružna misao koja se spira pićem i veselom muzikom. Svet oko tebe je živ, razigran, uvek spreman da se regeneriše i krene sa novom žurkom. Mladost je vreme večito novih početaka, doba začeća i prosperiteta, put ka maglovitim ali idiličnim ciljevima. A Nove godine su tek zabave s mnogo alkohola i prilike da se narednog jutra probudite kraj nekog novog u svom životu i… Nastavite tamo gde ste stali prethodne noći.

Međutim, mladost s godinama postaje sve više nalik Atlantidi – civilizaciji koja je garantovano nekad postojala, ali je nemoguće ponovo je pronaći. Dok trepnete, već ste najstariji u prostoriji ili za stolom, već više ne razumete ni aktuelnu muziku ni modu, a misli o prolaznosti počinju da nadiru sa svih strana i nemate načina da ih suzbijete pre nego što vam totalno okupiraju um.

foto: Profimedia

Najbitnija stvar vezana za starenje jeste činjenica da sve više vaših ispisnika umire. Ljudi sa kojima ste nekad radili zajedno ili trenirali neki sport ili imali bend ili se družili na koncertima ili izlazili na ista mesta ili ste se poznavali preko zajedničkih prijatelja – odlaze bez pozdrava. Neko vas pita da li poznaješ njega ili nju, ti se jedva kroz maglu setiš o kome je reč, a onda sledi šamarčina: „E, pa juče je sahranjen/a“. U trenutku ne možeš da veruješ. Kažeš, kao za sebe: „Čekaj, bre, pa koliko je imao/la godina? Zar nije moje godište?“. Jeste! To je ona osoba s kojom si tamo neke 1996. pio pivo tokom protesta protiv Miloševića ili išao na koncert Faith No More u Budimpešti ili služio vojsku u istoj kasarni ili sedeo na predavanjima na faksu… Te sobe više nema. Iza sebe, obično, ostavlja decu, muža/ženu, bivše ljubavi, bivše prijatelje, bivše uspomene… Ta osoba više neće kititi jelku, neće ni kupovati ni dobijati poklone, neće se više oglašavati na Fejsbuku, niti kačiti fotke na Instagramu, niti će biti o njoj novih vesti na Guglu… Više je neće biti.

foto: Profimedia

I dok postajete toga svesni, to da te osobe više nema, neminovno razmišljate o tome kako ste i vi mogli da budete ta osoba ili kako ćete uskoro biti ta osoba, jer, pobogu, isto ste godište! Pa vam više nije ni do vašeg rođendana, a kamoli praznika. Nije vam ni do života kad je tako pokvaren: pun je neostvarenih obećanja i najgorih podvala, među kojima mu je najokrutnija ta smrt bez najave, to neželjeno mesto u čitulji, prokleta praznina na koju niste bili spremni jer ni kredit banci niste vratili, ni deca vam nisu postala punoletna, novim autom niste prešli ni dve hiljade kilometara… Morate da se zapitate: „Čemu sav trud kad je kraj tako… Banalan?“.

Svake godine ostajem bez sve više ljudi koje sam poznavao i koji su, na ovaj ili onaj način, imali neko mesto u mom životu. Prošle godine, na primer, ostao sam bez drugara koji je značajno uticao na moj život dok sam bio mlad i gradio karijeru u jednim omladinskim novinama, tamo negde početkom devedesetih. Bio je stariji od mene petnaestak godina i svi smo mi, klinci koji smo u to vreme radili sa njim, bili oduševljeni njegovim neobičnim avanturama tokom osamdesetih godina: lutanjima, žurkama, ženama, preterivanjima, putovanjima… Bio je kao otelotvorenje Henrija Milera iz našeg sokaka, tamo negde iz sredine Cvijićeve ulice u Beogradu. Život je nekako namestio da se u jednom trenutku profesionalno raziđemo, tako da se godinama nismo ni čuli ni videli. Onda bi se pronašli na Fejsu, pa bi se dogovarali da se vidimo i popijemo pivo, ali nikako ne bi u realnosti našli vremena da to zaista i učinimo. Zaboravili bi jedan drugoga i nastavili svakodnevnu borbu za egzistenciju i smisao usred sve većeg besmisla.

Često bih ga se setio. Počeo bih nekome da pričam neku anegdotu iz prošlosti i on bi prosto upao u nju jer je bio hodajuća anegdota, uvek spreman za dobru zabavu, bez ustezanja i kalkulacija, čovek koji živi punim plućima u bukvalnom smislu ove fraze.

Rekli su mi da je umro. Saznao sam ovu vest dva meseca nakon njegove smrti, tako da nisam mogao ni na sahranu da mu odem. Nisam mogao ni da budem pošteno tužan, već nekako neodređeno, s čudnom prazninom u glavi. Što je zaista najjadnija emocija koju čovek može da oseti. Ali, valjda to tako ide s godinama. Emocije postaju sve anesteziranije što je kraj egzistencije izvesniji.

foto: Profimedia

Jadno sam se osetio i pre koji mesec kad sam saznao da jedan moj kolega, od kojeg sam takođe mnogo naučio i s kojim sam u jednom periodu života bio jako blizak, ima kancer pluća. Loše vesti su zapravo kilave. Treba se nekako izdići iznad njih. Samo kako?

foto: Profimedia

Nova će godina i vreme je za novi kalendar od 12 listova. Na njima je i dan kada ćemo postati godinu dana stariji. Neki će zaustaviti vreme tako što će nestati… Nekoga od tih datuma. Kako da se čovek ne oseti isprazno i kako da ga ne pojede misao o prolaznosti života – kako preskočiti provaliju između dve zjapeće praznine?

Evo par predloga!

- Ako ih imate, provedite praznike sa decom, ona vam jedina garantuju besmrtnost. Ako ste mlađi, budite barem malo sa svojim roditeljima, nedostajaće vam kad ih ne bude. Ako ste baš sami ili samo tako baš volite da budete, nabavite psa, on će vam pomoći da u narednoj godini pronađete smisao.

- Odrecite se barem jedne loše navike: batalite cigarete, piće, kafu, belo brašno, šećer, slatkiše, kokain, čačkanje nosa, grickanje noktiju, odlaganje… Osećaćete se bolje, u svakom slučaju.

foto: Profimedia

- Kupite sebi nove cipele ili patike. Radite to svake Nove godine. Za ovo postoji mnogo razloga, a vi odlučite koji je vaš, ali to svakako učinite.

- Napravite muzičku kompilaciju svojih omiljenih pesama kroz ceo život. Izgubićete par sati, ali ćete dobiti bolji uvid u to ko ste nekad bili, a ko ste u međuvremenu postali.

- Uradite makar jednu stvar suprotno od onoga kako je inače radite. Biće zabavno.

foto: Profimedia

- Kupite jedan ukras koji vas, iz bilo kog razloga, podseća na osobu koja više nije u vašem životu. Okačite taj ukras na jelku koju želite. I radite to svake Nove godine.

- Pomislite misao koja vas najviše plaši. Posle toga pomislite misao koja vas najviše ospokojava. Koja je jača?

foto: Profimedia

BONUS VIDEO:

NAPISAO SAM SVOJU BIBLIJU DA BIH SE OČISTIO OD MRTVE PROŠLOSTI: ŠOKANTAN intervju DŽONIJA RACKOVIĆA

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media