MIRA MARKOVIĆ MU JE TRAŽILA 5 MILIONA ZA STRANKU, IZBACIO JE IZ KABINETA! Srpski bankar OTKRIO najveću TAJNU Slobe

- Tražili su da napustim Komercijalnu banku i učinio sam to bez reči. Putovao sam za Kraljevo kada me je tadašnji ministar Velimir Ilić pozvao i rekao: Ljubo, imam jednu tužnu vest, Vlada je danas na sednici odlučila da moraš napustiti banku. Dve nedelje posle, pozvao me je i ministar finansija Mlađan Dinkić. U svom kabinetu mi je rekao: Ti si Ljubo dobar čovek, ali je zaključak Vlade da odeš. Pružio sam mu ruku i bez reči otišao iz banke na čijem sam čelu bio punih 12 godina i čiju akciju nikada nisam imao.

Ovim rečima je Ljubomir Mihajlović, osnivač i predsednik Komercijane banke, opisao za "Blic Biznis" april 2004. godine, vreme kada je otišao iz banke, a kome su "kumovali" njegovi dobri odnosi sa privredom i politikom s jedne strane, a istovremeno nepodobni za drugu.

- Sećam se kada mi je Mira Marković došla u kabinet i tražila kredit od pet miliona maraka za osnivanje JUL-a. Tražila mi je novac sa grejs periodom od četiri godine, i da joj potom otpišem dug. Rekao sam joj da nemamo šta da razgovaramo, da sam hteo da je ponudim kafom, ali da joj posle tih reči ni kafu neću dati - precizirao nam je Mihajlović, govoreći o odnosima i saradnji banke sa privredom i političarima.

A, sarađivao je, kaže, s mnogima. Bilo je to vreme kada je Komercijalna banka dominirala u finansijskom sektoru i kada je gro privrede i državnih institucija preko nje obavljao platni promet i završavao kreditiranje poslova.

- Dolazili su mi svi. Država je uzimala komercijalne kredite po kamatama koje su često išle i preko 12 odsto. Svakog 10. i 25. u mesecu banka je isplaćivala penzije bez obzira na to da li nam je novac transferisan iz državnog budžeta. S druge strane, priča sa privrednicima bila je kao priča o familiji. Savetovali su i oni mene, ali i ja njih. Odobravao sam kredite i Miškoviću, i Kostiću, i kompanijama poput Ktitora i Todora... Ma, radili smo sa mnogima i svi su uredno vraćali kredite, nikakvih problema nije bilo, čak naprotiv - ne krije Mihajlović.

Bila je to u početku, podseća, mala banka sa stotinak radnika i pet-šest ekspozitura. Već osam godina od osnivanja imala je više od 150 miliona maraka kapitala.

Mihajlović je danas penzioner. Živi, kako nam je rekao, u Beogradu, a trećinu godine provede u Crnoj Gori u Budvi. Na pitanje kako provodi dane, kaže da odmara, jer je, podseća, dugo radio, ali i da se danas često čuje s privrednicima i pojedinim političarima.

- Zovu me i pitaju za savet. Dva predsednika Vlada iz regiona često me okrenu s pitanjem: Ljubo, da si sada na našem mestu šta bi uradio". Ja im kažem ono što mislim da je najbolje, a ispostavilo se da su me mnogo puta i poslušali -kaže Mihajlović.

Rođen je u selu kod Zubinog potoka u brojnoj porodici i društvu osmoro braće i sestara.

Javnost ga više zna po nadimku Ljuba Šiptar koji je dobio još dok je bio u školskoj klupi.

- Nekoliko meseci nakon početka Drugog svetskog rata, u naše selo su došli partizani s Pekom Dapčevićem na čelu. Tada sam imao svega par meseci i toliko sam plakao da me je samo Peko mogao smiriti pevušeći: 'Moj Malisor, moj Malisor…'. Od tada su me svi zvali Malisor. Kada su profesori u gimnaziji čuli da me drugari oslovljavaju s Malisor, kazali su mi da malisori žive u Crnoj Gori, a da ja kao stanovnik Kosova mogu samo da ponesem nadimak Šiptar - ne krije Mihajlović.

Bonus video

(Espreso.co.rs/Blic.rs)