BITI SRBIN JE SRAMOTNO, MI SMO AMBASADORI ZLA! Ćirijaković pisao o Miloševiću kao o NEMILOSRDNOM LOVCU NA MOĆ
Zoran Ćirijaković, Foto: Printscreen/Youtube/TeslaVision.TV

rani radovi

BITI SRBIN JE SRAMOTNO, MI SMO AMBASADORI ZLA! Ćirijaković pisao o Miloševiću kao o NEMILOSRDNOM LOVCU NA MOĆ

On govori o posledicama Miloševićeve diktatorske vlasti i podršci desničarski opredeljenih lidera istočnih zemalja sveta.

Objavljeno: 03.11.2019. 12:23h
  • 33

Zoran Ćirijaković, srpski novinar, bio je dopisnik Njuzvika i pomagao da područje Balkana bude pokriveno '90tih godina. Jedan od njegovih ranih radova nosi naziv "Kako je biti Srbin", sa podnaslovom "Jednom, kada smo bili tolerantni u domovini i dobrodošli u inostranstvo. Sada smo "ambasadori zla". 

U ovom tekstu Ćirijaković predstavlja Srbiju za vreme NATO bombardovanja, situaciju u kojoj se nalazi posleratna Bosna, ali više od svega akcentuje odnos sveta prema Srbima iz Srbije i Bosne, posle rata u Bosni, a za vreme bombardovanja. Takođe, govori o posledicama Miloševićeve diktatorske vlasti i podršci desničarski opredeljenih lidera istočnih zemalja sveta.

Tekst vam prenosimo u celosti: 

"Ovih dana biti Srbin je sramotno. Kad napustim svoju domovinu koja se konstantno smanjuje, sve mi je teže i teže da držim glavu uspravno.Ove godine, moj prijatelj iz Srbije i ja otišli smo na Mali da posetimo poznate "Dogon cliff dwellings". Ali kada su drugi posetioci saznali ko smo mi, postali smo turistička atrakcija. "Šta radite ovde?"- pitali su nas. Zapravo su mislili, "Zar ne bi trebali da odvozite muslimne iz njihovih domova i štitite nežaštićena sela?". Bio sam u Tangiers-u kada su moji bosansko-srpski rođaci preuzeli Srebrenicu i pobili celokupno muško stanovništvo.Osećanja prema Srbima su bila jako negativna pa sam morao da se pretvaram da sam Bugarin. Nažalost, poznati bugarski nacionalni fudbalski klub bio je jako poznat u Maroku, ali ja nisam znao imena ni glavnih igrača. Umesto toga pretvarao sam se da sam Hrvat. Najgora stvar od svega, nisam mogao ništa osim da se složim sa arapskim kritikama. Naravno da nikada nisam osuđivao našeg predsednika za ceo život, Slobodana Miloševića, u njegovoj nemilosrdnoj poteri za moći. Ali kolektivnu krivicu teško je izbeći. 

Kada smo bili Jugosloveni, moji sunarodnici su putovali više od bilo koga u Istočnoj Evropi, dobrodošli na obe strane Gvozdene zavese. Sad smo Srbi, polovina zemalja sveta ni ne želi da razmotri našu aplikaciju za vizu. Nedavno, samo bio odbijen od strane Ambasade Malezije, Sirije, Irana, Guatemale i Norveške.

- Nemojte ni popunjavati formulare - rekao je službenik.

Mnogim mojim prijateljima skoro je bilo nemoguće da odu bilo gde u Zapadnu Evropu prošle godine. Razlog tome nije sam strah drugih zemalja da ćemo postati ekonomske i socijalne izbeglice iz naše bankrotirane domovine, što su mnogi pametni mladi ljudi uradili. Problem leži u tome što nas vide kao ambasadore loših strana novog svetskog poretka: netolerancije, etničkog čišćenja i genocida. Svaki put kad upoznam stranca, moram da dokazujem da nisam čudovište. Heroji Drugog svetskog rata, današnji Srbi su evropski zločinci.

Čak i zločinci imaju prijatelje, naravno. Mogu sa lakoćom posetiti Libiju ili Irak, žrtve sankcija se drže zajedno. Otkrio sam da su Srbi obožavani u Sittwe-u i Burmi gde su budisti izvršili opresiju nad muslimanskim manjinama na račun dešavanja na Balkanu. U Indiji, interna šala lidera hindu-nacionalne stranke je bila da on zapravo ima jaku želju da upoznaju Srbe. Rekao je kako bi njegova zemlja trebala učiti od Srba kako da muslimane drži pod kontrolom. U Grčkoj, veliki broj ortodoksne braće su napravili od Miloševića počasnog patrijaha i indikovanog ratnog zločinca generala Ratka Mladića u sveca. Ali Grčka je saveznik NATO-a, tako da mislim da mora biti malo kritički nastrojena: poslednji put kad sam bio tamo svaki Grk koga sam upoznao izražavao je žaljenje jer nismo bili dovoljno agresivni prema muslimanima. Sa ovakvim prijateljima, bolje je da ostanem kod kuće. 

Nažalost, domovina postaje sve gora svakim novim incidentom prouzrokovanim od strane policije i vojske. Iznenađen sam brojem mojih starih prijatelja koji postaju strastveni nacionalisti. Ubeđeni su da ostatak sveta nije u pravu, a da Srbi imaju pravo. I ne samo to, već i da smo mi žrtve, kao da su Bosanci i Albanci napravili ovaj masakr. Kao Jugosloveni, imali smo tiranski komunistički režim, ali smo bili razumno tolerantni jedni prema drugima. Kao Srbi, Miloševićevi mediji su nas naučili kako da mrzimo svoje komšije. Hrvati su "zečevi" kad ih jurimo, ili "svinje" kad oni jure nas. Muslimani su "psi" ili "ubice dece". Albanci su samo "prljavi pacovi".

Miloševićeva kreacija, nasuprot Sadamovom Iraku ili Staljinovom Sovjetskom savezu, nije republika straha. Stvari kao što su slobodna štampa, opozicija i privatizacija su i dalje komponente državne izvrnute realnosti. Najveći problem u Srbiji nije nedostatak slobode govora nego nedostatak ljudi koji će slušati. Srbija je jednom dala svetu Nikolu Teslu, fizičara koji je otkrio neizmeničnu struju. Naš najnoviji doprinos civilizaciji je autentični srpski neologizam kao što je "etničko čišćenje" u "urbicid", što smo mi Srbi uradili Sarajevu i Vukovaru. Ne znam da li će NATO bombardovanje zaustaviti rat na Kosovu. Nažalost, jedino što se može učiniti jeste staviti tačku na izgovore Miloševićevog režima i ubrzati prelaz diktature.

Tokom Miloševićeve dekade, imali smo više od jedne šanse da glasamo za budućnost bez njega. Mogli smo da napravimo izbor, imali smo sve činjenice da napravimo pravu odluku. Milošević nije krio koliko će skupo da košta njegov rat protiv novog svetskog poretka.

- Moraćemo da jedemo kamenje - objasnio je jedan od njegovih generala. Cela nacija je odgovorila, "Bon appetit!" Čak i istina o najmračnijim stranicama naše istorije, rat u Bosni, činjenice su bile tu za svakoga da vidi na bosanskim brdima, ali niko nije pogledao. Dok je evropsko "srce tame" bilo u Bosni, moj rodni grad je ne bio srce nezainteresovanosti.

Rascep koji razdvaja bučnu nacionalističku većinu od ostatka Srbije (i sveta) je jako dubok. Znam za primere dugoročnih prijateljstva i porodičnih odnosa uništenim argumentima o stvarima koje ostatak sveta uzima zdravo za gotovo, kao na primer ko su bile žrtve rata u Bosni. Jednom, kad sam bio na obećavajućem sastanku u kineskom restoranu, ratni izveštaj bacio je čitav razgovor u pogrešan smer, "Pola Albanaca na Kosovu treba biti ubijeno" reče moj 27-ogodišnji kompanjon, koji deluje pristojno na prvi pogled. "Druga polovina bi trebala biti proterana u Albaniju". Naša večera se naglo završila kratkom i gnusnom raspravom. Nije ni čudo kad kažemo "Tvoja politika je tvoja budućnost" na Balkanu.

Nažalost, Milošević je većinu nas ubedio da ako ne delimo njegovu nacionalističku politiku, mora da smo izdajnici. I tako me sada nazivaju kad god uđem u neki od kafića u Beogradu, to i još gore. "Oh, ti si živ?" pitaju poznanici, razočarano. Javi mi se želja da se uputim ka granici. Bar u inostranstvu, mogu da razumem zašto sam izgnanik."

Bonus video:

(Espreso.rs/Scena)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media