BUDALA MOŽE DA BUDE SVAKO, A NAJTEŽE JE BAVITI SE KOMEDIJOM: Kruševac getu se smejemo, a zapravo su VRLO OZBILJNI
Nikola Milenković Čami, Nikola Trišić Triša, Foto: Filip Plavčić

ESPRESO INTERVJU NEDELJE

BUDALA MOŽE DA BUDE SVAKO, A NAJTEŽE JE BAVITI SE KOMEDIJOM: Kruševac getu se smejemo, a zapravo su VRLO OZBILJNI

Triša i Čami su nam otkrili kako je izgledao njihov razvojni put i još mnogo toga

Objavljeno: 03.11.2019. 15:06h
Lidija Stoisavljević
Lidija Stoisavljević
Novinarka rubrike Showbiz
  • 7

Kruševac geto je rep grupa koja kroz muziku pravi parodiju na život prosečnog Srbina. Iako kao sastav postoje relativno dugo, Triša i Čami su postali popularni van granica svog grada kada su svoju delatnost proširili na snimanje skečeva na Instagramu, koji vremenom postaju sve popularniji.

S obzirom na to da smo se s njihovim talentima dobro upoznali, poželeli smo da Trišu i Čamija ozbiljnije upoznamo i saznamo ko se zapravo krije iza trenutno omiljenih internet komičara, te smo ih i pozvali da budu gosti Espreso intervjua nedelje.

Kad sam se čula sa Trišom i zvala ga da radimo, predstavila sam se ko sam, dodala da sam iz Kruševca, na šta mi je on rekao: "Gde si, familijo, šta ima?" Počela sam priču rekavši da smo na kòlegijumu predložili da vi dođete, a on je rekao "Kòlegijum ili kolȇgijum?" Isprozivao me je i shvatila sam da s vama treba da pričam na kruševȁčkom, da naglasim svoj lokalpatriotizam.

Triša: Pričaj kako hoćeš. Mi se baš trudimo da razdvojimo te dve stvari i da ih stavimo u jedno. Pričamo jednim jezikom, jednim slengom. Neko priča ovako, neko priča onako. Sve zavisi odakle si, koje je podneblje, koji se jezik zadržao, koji jezik... Ali mislim da se razumemo. Je l' me razumeš? Tako da, brate, opušteno. Generalni problem ljudi koji dođu ovde (u Beograd prim. aut.), zapravo nije problem, OK je da se ti srodiš sa okolinom, ali ne tako da je sramota reći nekad nešto na kruševačkom, vranjanskom ili kako god. 

Čami: Masa naših ljudi iz Kruševca živi u Beogradu i važna stvar je da se ti stopiš sa sredinom u smislu kulture, da prilagodiš svoje ponašanje njima, ali ako se baviš javnim poslom, onda je sasvim OK i treba da se prati književni jezik, a ako si u nekom sasvim običnom poslu, onda nemaš potrebe. Ja kažem svima i garantujem životom da Kruševljani nikad ne menjaju naglasak, gde god bili. 

Triša: Ili ako pokušaju da ga promene, to se odmah provali. 

Čami: Samo sam možeš, onako namerno, inače da ti kao ti počneš spontano, nema šanse.

Triša: Da nas ljudi pogrešno ne razumeju, mi nekad namerno ne kažemo gramatički ispravno zato što nam je lakše. To nije problem, to je "defekt" ljudi koji su sa juga i tako dalje, hoće da skrate rečenicu, pa umesto "ići ću" kažu "ću idem", tako da ne mislite da smo neobrazovani po tom pitanju. Samo skraćujemo neke slengove na neki naš način. 

Čami: To što mi u našim skečevima grešimo, padežno ne izgovaramo dobro, to je prosto deo naše komike. Ne bi bilo podjednako smešno kad bi ga rekao ispravno. To je deo komike koju ti koristiš i koja ti dozvoljava da dopreš toliko do ljudi da to toliko bude smešno. 

Triša: Dozvoljava ti se do mere da ti se to oprosti. U stvari, i zanemarljivo je čak. Mi nismo nastavnici srpskog jezika, pa da nam se sad nešto zamera, ali opet, kad je neki zvanični razgovor, naravno da ćemo pričati ispravno, da izađemo iz skeča.

1 / 8 Foto: Filip Plavčić

Vas dvojica kao duo postojite još od davne 2011. godine. Dakle, vaša popularnost nije došla preko noći kao što mnogi pričaju da ste dostigli svojih pet minuta slave. Recite mi kako je sve počelo. Ja otprilike znam i mogu da pretpostavim da je to od one čuvene, prve pesme, koja se zapravo tako i zove, kao što se zove i vaš sastav.

Triša: Da, pesma se zove "Kruševac geto". Tad smo se potpisivali Triša ft. Čami. Ta pesma je bukvalno nastala spontano. Hteli smo da napišemo nešto što je iz Kruševca, što je originalno, istinito, gde nema laži o nekom životu koji nije realan. Pogotovo ne u sadašnjoj situaciji. Mi smo bukvalno kruševačkim govorom, kojim i pričamo, napisali tekst, a kad je on (Čami prim. aut.) to izgovorio, ja sam pao sa stolice i rekao "to je to – kupljeno".

Čami: U svakom se to kuva jako dugo. Retko ko uspe da napravi nešto dobro preko noći. To je prosto nemoguće, šta god bio, da l' si glumac, da l' si komičar, stendaper... Ti imaš milion i jedan pokušaj da uspeš da napraviš nešto što će da te vine u etar. Mi smo počeli da snimamo te pesme od 2011, pa jedna, druga, treća, peta pesma, svi znaju kako smo dobili ime, više smo i smorili sami sebe. Imali smo i dosta stagnacija. To je gradski rep, lokalni andergraund, nije za široke narodne mase, prosto ljudi donekle ne kapiraju to što mi radimo, i onda, hvala bogu, erom društvenih mreža, ti dobijaš šansu da pokažeš koliko u stvari vrediš i koliko možeš da daš ljudima.

Triša: Preko noći se danas postaje popularan na jedan drugi način. 

Čami: Nije svaka popularnost ista. Budala svako može da bude.

Triša: Tako je. Mi nismo hteli po svaku cenu da postanemo popularni i drago mi je što nismo na taj način postali popularni, iako neko smatra da jesmo, ali mi od 2011. postojimo. Danas ne posotji kriterijum šta je put do tog nekog cilja koji se zove popularnost. Mi smo možda išli težim putem, ali pravičnim i mislim da radimo dobru stvar – jedan normalan, zdrav humor, nikoga ne vređamo, cilj je stvarno smeh i humor. Imamo toleranciju prema svakome. Daleko od toga da vređamo manjine, na nekoj verskoj ili drugoj osnovi, to nikad ne bismo uradili. Ne bismo ni voleli da neko nas vređa, tako da nam to nije cilj. Cilj je samo smeh. Tek sad, pre otprilike dve godine, izabrali smo da nam baza bude Instagram, gde imaš samo jedan minut vremena da nešto kažeš. Ko misli da je lako, neka proba, pa da vidimo. Ajde da ukrstimo mačeve, pa da vidimo da li su u pravu ili ne. 

Čami: Meni je mnogo drago što dobijamo puno komentara od roditelja koji poštuju to što ne psujemo. Baš retko ti neka reč koja je psovka izleti, "lajt varijanta" psovke. Ljudi nas stvarno hvale što nismo vulgarni. Kažu "mnogo mi je drago što mogu sa decom da gledam vaše skečeve i da se deca nasmeju". Mi bar mislimo da ne utičemo loše ni na decu, ni na tinejdžere, ni na ljude u zrelim godinama. Mislimo da širimo jednu pozitivu, jedan zdrav humor, ne namećemo se nikom. Nismo ljudi koji će po svaku cenu da prodaju dušu đavolu da bi uspeli u nečemu, i zbog toga nam je jako drago. Neka budem samo na Instagramu ceo život, ja ću da budem zadovoljan. 

Triša: Ali, mi smo tu gde jesmo zato što nam nije bio cilj da uspemo.

Zato mi je bitno da vašu istoriju predstavimo ljudima, jer vi postojite dugo.

Triša: Prosto je takvo vreme da ti možeš da izabereš da klikneš na ono što ti se sviđa. Ali ja nikad, dok sam živ, neću moći da razumem ljude koji uđu samo da bi ti rekli nešto ružno. Sad neko kaže "vi utičete loše na decu". Ne mogu ja da utičem loše na tvoje dete. Moji roditelji su na mene uticali. ono loše što sam pokupio, možda je sa neke druge strane, ali mislim da roditelji treba da obrate pažnju koji drugi sadržaj im deca gledaju. Ima mnogo eksplicitnijih sadržaja od našeg, koji to uošte i nije. Nijedna naša pesma ne verujem da ima jednu jedinu psovku, i to da je možda neka "lajt" koja je jednostavno morala da bude tu. Drago mi je što dolaze i klinci koji su sportisti, koji su rasli u zdravom okruženju, prihvataju tu priču i nema od čega da se zablažnjavaju kad nas vide. To mi je drago.

Je l' vam se dešavalo nekad da vam neko osim komentara na društvenim mrežama kaže "ma 'de bre vi, šta vi"?

Čami: Meni nije. Ti ljudi su hrabri samo iza tastature. Da ti priđe i kaže u lice šta ima, nema šanse. I neka priđe, zašto da ne, ali nekako smatram da se uvek stvara neko strahopoštovanje između javne ličnosti i fanova ili ljudi koji te ne vole. Prosto, on ne može sebi da dozvoli da priđe nekom ko se bavi javnim poslom i da kaže "e, budalo, glupo vam je to", da te izvređa, da te psuje. Ima i takvih, ali to je jedan u milion. 

Hteo sam samo da se nadovežem i da kažem, niste nas navikli ovako ozbiljne, ali mi volimo ovako da iskoristimo priliku da ljudi vide da mi imamo neka zdrava, normalna razmišljanja, zdrave rezone. Jako mi je drago što smo uspeli da bez psovki dođemo dotle dokle smo došli. Nismo sad mi neke megazvezde, holivudski glumci, ali sve više i više, da l' je na televiziji, da l' je stend-ap u klubu, da l' su skečevi drugih ljudi na Instagramu, mnogo je lakše nasmejati ljudi kad se koriste psovke, neverovatno mnogo, jer tebi je automatski spektar reči mnogo veći, jer ti možeš mnogo realnije da dočaraš situaciju kad nekog stvarno "teraš u đavola", i onda mi je drago što smo uspeli bez tih prostih reči da dođemo do te neke popularnosti.

Triša: Generalno, komedija je preteška. Prvo zato što mi nismo profesionalni glumci, nego smo amateri koji su spontano došli na ideju da predstave ono što smo kroz tekstove napisali u jednom video formatu. Preteško je baviti se komedijom, jer mi pre svega nikad ne bismo izbacili neki klip koji ne pokreće neku energiju kod nas i ako nas ne radi, jer onda znamo da neće ni publiku. Ko misli da je ovo lako, neka pita i profesionalne glumce i reći će mu da je komedija najteža. 

Čami: Nije samo to. Mnogo je važno to da ako stigneš do toga da imaš gledanost, lajkove, pratioce, da li radiš stvari koje su u trendu ili koje nisu u trendu. Ja gledam mnoge druge ljude koji se bave tim skečevima da se 99 odsto njih trudi da radi ono što je u trendu – o čemu se piše, o čemu se priča... Mi se ne zasnivamo na tome, nego prosto radimo. Ako mi se danas snima kako se svađaju snajka i svekrva, ja ću to da snimim. Neću da ganjam nekog o kome se piše.

1 / 6 Foto: Filip Plavčić

Snajke i svekrve su uvek u trendu.

Čami: Da, uvek su u trendu, ali ljudi gledaju da predstave na komičan način nešto što je dobro medijski pokriveno.

Triša: Mnogi ljudi su postali nešto na kontu neke druge priče, nekog drugog lika. Na primer, gledam Čamija i Kruševac geto, upalim kameru i sad ću da "disujem" Čamija, on je ovakav, on je onakav.

Čami: Da, to je sad postalo popularno, neki "distrekovi". Ja ne znam ni šta je to.

Triša: Umesto da ljudi koriste na jedan dobar način. Nema sad šta je zdravo, šta nije zdravo. Gledaš, brate, šta ti se sviđa. Niko te ne tera da gledaš ni ovog, ni onog, gledaš šta voliš. Ko voli nas da gleda, neka gleda i hvala mu na tome. Mi mislimo da radimo dobru stvar, jedan običan humor, koji nije rezervisan, običan život običnog čoveka, jer te stvari i sitnice čine život.

Čami: Ma, na kraju krajeva, svi smo mi obični ljudi od krvi i od mesa.

Triša: Fali dobrog humora. Nekako se sve rezervisalo i svi prate neke druge trendove, a ne vraćaju se na svoje prvobitno naznačenje.

Čami: Ja sam isto hteo da kažem da mnogo ljudi boluje od kompleksa da budu neko i nešto po svaku cenu i da budu poznati. Kad se duži vremenski period baviš društvenim mrežama, mnoge stvari ukapiraš kako sve funkcioniše. Svi znamo da je život na Instagramu potpuna laž.

Triša: Mi smo tu da to demantujemo.

Čami: Gledam ljude koji dostignu neku brojku na Instagramu, tipa 150, 200 hiljada, 300 neka te prati, i onda kupi još 400 hiljada pratilaca. To se vidi. ne razumem šta ćeš da dobiješ time što ti piše. Baš smo on i ja skoro pričali. Do 200 hiljada smo stigli skoro na Instagramu. Ja kažem "Druže, pa šta imaš ti od toga?" Tu piše 200 hiljada. To je broj koji piše. To nije merilo popularnosti. To je nešto što ti otvoriš, vidiš 200 hiljada i kažeš "Vau, znaš ti šta sam ja", pa nisi ništa, druže. Ako tebe na ulici ljudi ne zaustave da te pozdrave, da te slikaju, da ti kažu da si super, ti si ništa, a ljudi to ne razumeju. 

Triša: Mnogo je bitno biti prizeman u svemu tome. Ta skromnost je naše kućno vaspitanje. Nismo mi izmislili bojler ili ventil za neku cev, pa da uđemo u neku knjigu. Jednostavno smo to što jesmo. Kad bismo bili neko drugi, verovatno ne bismo bili ovde gde smo sad. 

U kom trenutku ste odlučili da s parodije putem muzike proširite svoj spektar i na skečeve? Vaš prvi skeč je, ako se dobro sećam, "Slobodan na moru" na Jutjubu, ali to je audio zapis, nije video.

Triša: To je možda neki početak, ali konkretno Instagram, evo može on, ja sam se umorio.

Čami: Konkretno kad je u pitanju instagram, moram da kažem da nismo mi to izmislili. Mi smo to videli od ljudi koji to već rade, da ne bude da smo mi to izmislili ili plasirali prvi. Skečeve su ljudi snimali i pre nas. 

Triša: Mi nismo izmislili skeč kao skeč, već način izražavanja. Ne može niko više da bude Kruševac geto.

Čami: Mi smo samo rešili da probamo da radimo to na neki svoj način, pa ako prođe – prođe, a ako ne prođe – pa dobro, opet smo se zabavili fino i nasmejali. Međutim, video po video, pregled po pregled, lajk po lajk, mi smo videli da ljudi to počinju sve više i više da gotive, da nas šeruju, da pričaju ljudima o tome, i onda malo po malo, sve dođe nekako na svoje, povećavaju se brojke i eto. 

Triša: Kad razmišljamo o klipovima nemamo u glavi ciljnu grupu kao "priča se o tome, aktuelno je sad to, ajde to sad da zapodenemo, pa će da se taguje".

Čami: Znaš od čega mi se, recimo, povraća kad vidim? "Tagujte BFF u komentaru", "tagujte mog oca", "tagujte moju majku"... Ljudi, ili će da se taguje, ili te gotivi, ili te ne gotivi. Zašto ti sad treba da kažeš nekom šta će da uradi. Ili kad vidim u biografiji na Instagramu "idemo do 40 k". Druže, neću da te zapratim namerno sad. Zapratiću te jer te gotivim ili te ne gotivim.

Triša: Sad kad si napomenuo da se nadovežem, ima dosta ljudi koji nas gledaju, a ne prate i zato je ta brojka koja stoji tu verovatno triput veća, jer nelogično je da nas prati toliki broj ljudi, da kažem malo, u odnosu na ono što sam doživeo recimo kad dođem u Beograd, pa ne mogu da prođem ulicom. Bar se meni tako čini, tako da mislim da je to mnogo veća publika, a i imali smo ovde koncert.

Čami: Ma uvek smo sjajno dočekani. U Beogradu se možda i najbolje osećamo zato što ti ovde ljudi mnogo iskreno priđu. Znaš kad vidiš da je nekome stvarno stalo do toga da se slika s tobom. Stvarno mu je stalo i drago mu je što te je video. U Kruševcu te već znaju. Ovaj te zna iz prvog razreda, drugi te zna iz osmog, treći te zna iz srednje škole...

Triša: ... Išao si s njim u auto-školu...

Čami: ... Prosto ti sad njemu nisi zanimljiv toliko, ali ovde nekako možeš da osetiš taj "hajp" ljudi.

Triša: Mi ne možemo da budemo objektivni prema sebi. Juče smo na primer tri sata snimali scenu od pet sekundi, i ja njemu kažem sad da je neko ovo gledao, verovatno bi kupio posle prvog klapa. Prosto ne možemo mi da gledamo to kao što neko drugi gleda. Uopšte nije jednostavno biti objektivan, tako da mislim da mi radimo baš veliki posao. Hoću da kažem onima koji kažu da je to lako. Nije lako. Uzmi ti upali kameru, snimi se i vidi dokle možeš da stigneš s tim.

Čami: Ne možemo da gledamo očima publike naše videe. 

1 / 13 Foto: Filip Plavčić

Koliko traje prosečno snimanje jednog vašeg skeča?

Čami: Pa zavisi kako ti legne tema. Nije ništa isto. Neki put se vraćamo iz razloga što mislimo da možemo bolje da uradimo to nego što izgleda. Neki put se trudimo da damo 200 odsto od sebe. Trudimo se da napredujemo. Često sednemo, pijemo pivo, pričamo, družimo se i gledamo klipove od pre do danas i tako gledamo sebe tačno kako smo napredovali i u glumi, i u govoru, i u mimici, i u 301 faktoru. prosto, čovek uči dok je živ. Nikad nisi dostigao svoj vrhunac, jer si smaokritičan i uvek misliš da može bolje. 

Triša: Što se tiče te glume, ja i dalje smatram da ne znam da glumim, ali dobra je stvar što nas i neki poznati glumci prate, pa nam kažu da je super. Nećemo mi njima da uzmemo 'leba, daleko od toga. 

A šta je s predstavom "Čekajući Godoa"?

Triša: To je predstava za koju smo radili muziku.

Čami: Muzika i scenski govor. Malo je bila pomoć, i to je to. Nemamo veze sa glumom tu. 

Triša: Nismo mi glumili u toj predstavi, niti smo je režirali. Bili smo unajmljeni za taj muzički deo.

Čami: Mi smo igrom slučaja, kad se igralo u pozorištu, pričali s glumcima i išli smo sa njima, upoznali smo puno naših glumačkih legendi, i starijih glumaca i mlađih. Glumac se rađa. Ili imaš to u sebi ili nemaš. Svi koji su profesionalni glumci su nam rekli da tebe glumu ne uče na FDU. Tebe uče druge, tehničke stvari  – da izgovaraš tekst, da napraviš istu mimiku, akrobacije... ali glumu kao glumu niko ne može da nauči. To ili imaš, ili nemaš. 

Triša: Ja mislim da glumci ne vole glumu. Ako me razumeš.

Mislim da Kruševac ima posebnu klimu kad su u pitanju glumci... 

Čami: Da, da. Pretežno smo komični svi. 

Triša: Opet kažem, naša priča je takva kakva jeste, pa ko voli neka gleda, ko ne – šta sad. Ni ja ne volim nešto da gledam, ali ne hejtujem to. Ne mogu nekom ko se potrudio da nešto uradi kažem "e, ti si to bez veze uradio". Pa samim tim što kažeš, opravdaj to što si rekao, pa uradi bolje.

Je l' ste svesni odgovornosti koju nosite sa sobom u smislu da vas prate bukvalno od 7 do 77 godina? Tu nema klasifikacije da jutjubere gledaju klinci, da rijaliti gledaju matori...

Čami: Svesni smo, jer da nismo svesni, počeli bismo da snimamo autotjun pesmice i ušli bismo u neki rijaliti. 

To je i jedno od mojih pitanja... Da li ste dobili poziv nekad?

Čami: Jesmo. Dobili smo od oba rijalitija. 

Triša: Ako je profil od kog smo dobili pravi, onda jesmo. 

Čami: Dobili smo od oba rijalitija poziv i odbili smo iz prostog razloga što svoje ličnosti ne vidimo tamo. Nemam ja ništa protiv bilo koga, svako radi ono što najbolje zna, ali jednostavno tamo ne vidimo sebe. Da u tim rijalitija ima neki kreativni kutak, da pišemo pesme, da pravimo skečeve... OK je i svađa, desi se, posvađaš se s najboljom drugaricom, drugom, ali da je to kao što je bilo u Velikom bratu... To je bilo jako interesantno. Rijaliti sad izgleda ovako: ležimo preko dana, uveče se svađamo. 

Triša: Ma sada je sve postalo rijaliti.

Čami: Ja gledam te pevačice, pevače, glumce koji uđu tamo... Pa pevaj, čoveče, neka te čuje nacija, na televizoru si 24 sata. Pevaj, bre, da te uzme neko da pevaš kad izađeš. Puše cigare, leže.

Pa kako da peva kad se dernja dok se svađa?

Čami: Pa idi u ćoše, pevaj sam sa sobom. Ja bih otišao, uzeo bih jednu kameru i napravio bih neku glupost. Ako hoćeš, sve može.

Triša: Ja imam drugo mišljenje o tome rijalitiju. Po meni je to čista glupost. Šta se tamo radi, ne možeš da ne vidiš neke stvari. Glupo je reći da to gledaju i deca. Mogu slučajno da vide ili može da im neko jednostavno zaključa taj kanal, da stavi kao eksplicitni sadržaj. Ako već pričamo o rijaliti programima, onaj prvi Veliki brat je bio super. moglo je da se gleda. Bilo je onako nevino. Taj je bio OK. Posle te zatvore u jednu sobu, pa izvol'te, svađajte se. Ja mislim da svako tu ima svoj zadatak ko će koga da iznervira. Smatram sebe mnogo višim od toga. 

Je l' može da se živi od ovoga? Je l' možete vi od te muzike i skečeva kojim se bavite da živite ili se bavite i drugim poslovima?

Triša: Može da se živi od ovoga, ali ja radim u školi. Ja sam nastavnik.

Čami: Može da se živi, ali ne može da se uživa. Ja često pitam ćaleta "Ćale, kako si? Šta radiš? Kako živiš?", kaže "Dobro živim, al' slabo uživam". To je najveći problem. Svi mi dobro, ali slabo uživamo. Koliko radiš, toliko ćeš da imaš.

Triša: Bitno je šta ti je cilj u svoj toj priči. Normalno da svako radi da bi zaradio. Novac je sredstvo koje ti služi da preživiš u ovom svetu. Normalno da ne bih ništa za džabe radio, ali kad bi to već došlo do neke mere da možemo pristojno da živimo od toga, što da ne? Može.

Čami: Skoro smo baš pričali jednu mnogo lepu stvar. Ako ovaj posao radiš da bi zaradio novac, nećeš dugo da traješ. A ako radiš da bi bio prisutan, da uvek na neki način budeš aktuelan i popularan, da voliš to da radiš, onda ćeš i da živiš od toga i da traješ.

Triša: To samo dođe. Mi nismo uzeli to da radimo da bismo zaradili pare i da bismo bili popularni. To je samo došlo. Taj namerni amaterizam kod nas je u stvari nešto što je dobro. Nije problem snimiti sa 17 k kamerom, koja još nije izašla. Recimo, ta naša prva pesma nije snimljena u studiju. Snimljena je na nekim slušalicama od 300 kinti. Poenta je šta si ti rekao tu. Ne zvuči to kao da sam snimao kod Snup Doga ili ne znam kod koga. Mnogo je važno šta je iza kamere i šta je iza zvuka, a kvalitet i kvantitet svega toga dođe. Ako hoćeš da budeš budala, to može svako. Mada, nije baš lako ni biti poznat kao budala. To je sad postao kriterijum – da li će da te okarakterišu kao neku dvorsku ludu ili kao nekog ozbiljnog lika koji ima bolju nameru, a znamo da ti koji su preko noći postali popularni da ih nema sad nigde.  

Kako izgleda jedan vaš običan dan, kad ne snimate?

Triša: Nećeš verovati. Ustanem ujutru, ferari me čeka, idem na Maldive. Pa šta radim, kupim burek, jedem s klincem.

Čami: Ideš, završavaš neke dnevne obaveze, piješ kafu, doručkuješ, radiš. Svako od nas u jednom delu dana želi da bude malo sam. Treba ti tih sat vremena da razmisliš sam sa sobom, da razmisliš o svojim postupcima, što mi kažemo u Kruševcu. 

Triša: A i volimo da smo konstantno u dodiru sa ljudima. Nemamo neku barijeru, nismo nedostižni da se slikamo.

Koliko vas dvojica dnevno provodite vremena zajedno?

Triša: Pa evo, kol'ko sad pričamo (smeh). 

To je samo za Instagram, znači?

Čami: Pa ne provodimo mnogo vremena zajedno zato što on živi u Kruševcu, ja sam u Beogradu, pa onda kad ja dođem tamo ili on dođe ovde.

Triša: Zavisi kad ima avion, pošto se ovaj naš privatni nešto pokvario, pa u zadnje vreme moramo busom. 

Čami: Kad snimamo, kad imamo neke obaveze.... Deli nas tih 200 kilometara, ali stalno smo na telefonu. 

Triša: Ali je cela ta priča nastala kad smo najduže bili zajedno... u vezi (smeh). 

A šta vam kažu žene? Je l' su ljubomorne?

Triša: Moja žena nije ljubomorna. Možda u sebi to krije.

Je l' kaže nekad "po ceo dan ste zajedno, vas dvojica više, ne mogu od vas da živim"?

Triša: Dođe joj nekad kad kaže "ajde drži više ovo dete, ajde batali više taj telefon", ali onda ja kažem "ženo, ovo mi je ipak na neki način posao". Ona shvata to i razume, ali čovek si, hoćeš muža za sebe sad, u tom trenutku kad sam ja možda kreativan, ali ne, ona mi je čak i potpora, kao i njegova buduća žena.

Čami: Ma naravno. Nisu ljubomorne, taman posla. Mi smo imali oko 30 koncerata od marta meseca. Putovali smo i spavali po hotelima. Ako nemamo međusobno poverenje, onda džabe sve, nema veze kojim se poslom baviš. Tebi žena može da bude ljubomorna i da si čistač ulice, i na kuče, i na bilo šta. Slažemo se za sada, sve je OK. Ne bune se.

Triša: Lažemo se. Šalim se.

Čami: Malo lažem ja nju, malo ona mene. 

Triša: Jednostavno su svesne toga da smo na neki način prešli neki nivo što se tiče toga da nas zna više ljudi, nose se sa tim, tako da, samo oklagija u glavu i to je to (smeh). Pet čvorugi dnevno, na taj kriterijum smo pristali. Ma šta su ljubomorne, bre, ponosne su na nas. To su naše lavice. Da nije njih svašta bismo uradili u životu (smeh).

1 / 7 Foto: Filip Plavčić

Kako izgleda jedan vaš nastup? Je l' ima tih skečeva i doskočica ili je to samo muzika?

Triša: Pa, striptiz uglavnom. Šalim se. 

Čami: Sastoji se od tih naših komedi-pesama, tog komedi-repa, sastoji se od tog nekog polustend-apa, igranog dela, koji mi uglavnom "fristajlujemo". Imamo sad tu neke fore koje znaš da su prošle na prethodnim nastupima, pa ih ponoviš, ali često ti nešto padne na pamet, pa dodaš, pa bude još smešnije, ili bude još gluplje, i tako u krug. 

Triša: Ide skeč, najavljujemo pesmu na svoj način, uvodimo u priči, i onda priča – pesma – priča – pesma, ali je uglavnom najsmešnije ono što smišljamo na licu mesta. To je na neki način i fristajl stend-ap. Eto, reditelji, javite se, slobodni smo (smeh).

Nedavno ste otvorili i Jutjub kanal na kome snimate videe u kojima sedite, pričate i pametujete. Vaš prvi video je bio na temu autotjuna i estrade.

Triša: Mi generalno nemamo ništa protiv te muzike. To je sad aktuelno. To klinci vole. 

Je l' biste vi tako nešto uradili? Je l' biste radili sa Cobijem, Rastom, Džalom, Bubom?

Čami: Malopre kad si pitala da li smo svesni toga koju odgovornost nosimo, odgovorio sam ti da nismo svesni, ušli bismo u rijaliti i počeli bismo da snimamo autotjun.

Triša: Pa, ne znam ni da li bi nas oni zvali, realno (smeh).

Čami: Kad je neko tako jako popularan, a da od njega dobiješ takvu ponudu, snimio bih, ali bi možda moj uslov bio da bude moj glas, da bude bez tog "peglanja". 

Triša: Mi jednostavno ne repujemo tako. mi ne pevamo kroz taj autotjun. To je naš stil. Meni se to ne sviđa, ali ne možeš baš da se odrekneš svega.

Znači, otvoreni ste za saradnju?

Čami: Naravno da jesmo. 

Triša: Ali nećemo da se odreknemo naše vere, da po svaku cenu krenemo to da radimo i da naši spotovi budu kao njihovi. Mislim, svaka čast, oni su uspeli, ali ja mislim da će to kratko da traje, ta era tog autotjuna, ali oni za to vreme rade posao. Ali ja mislim da je muzika umetnost, da to nije posao. S te strane mi je krivo što je tako, što klinci slušaju samo ritam, ne slušaju reči. To su neke nebuloze. Ima i dobrih pesama, ne mogu da kažem, nije to stvarno toliko loše, nisam baš striktno sekta protiv autotjuna, OK je donekle, može da se razume, ima tu i lepih ljubavnih pesama, ali ne prija mi da slušam, jednostavno nisam taj klupski tip. Ja sam više retro, više volim taj old skul rep, rok... Slušamo sve. Nije muzike politička partija, pa da mrzim nešto. Ma, ko sam ja da mrzim? Je l' radiš? Radi, brate. Nije lak ni autotjun. Samo su najbolji uspeli u tome. 

Čami: Da. Bukvalno možeš na prste da ih prebrojiš. Eto, to što si ti rekla – Rasta, Cobi, Džala i Buba. Bukvalno možeš na prstima jedne ruke da nabrojiš ko živi od toga i ko ima taj "zapadni život" sa dobrim kolima, sa skupim satovima... Svi ostali su loše kopije. Svi oni nešto pokušavaju, ali nema ih nigde. 

Triša: Očigledno je da ljudi javno priznaju da to rade zbog para, i to je OK. To je meni legitimno. Mi smo to pričali na jednom drugom nivou, u smislu toga da nam je krivo što se izgubila prava kultura odlaska na koncert, d aja hoću da čujem i vidim tog izvođača uživo, da peva uživo bolje nego na disku. Ti pevaš preko matrice i preko snimljene pesme – zbog toga mi je krivo, ali opet kažem svaka čast, nemam ništa protiv. 

Čami: Pričali smo sa reperima koji nisu promenili svoj pravac i žanr. Svima njima u dubini duše, ko god da je i ko god radi tu muziku danas, svi su oni reperi – do jednog. Svi su tako počeli i svi su i dan-danas u duši reperi. On u dubini duše nije srećan što radi ovo, ali prosto si imao put da biraš – ili ću da radim za pare ili ću da radim ono što volim. Svi mi radimo za pere i treba da budeš u onome u čemu se ti osećaš dobro, da pokušaš da budeš dobar u tome. 

Pošto vi stvarate muziku, je l' su vas zvale neke pevačice da možda postanete novi Džala i Buba iz Kruševca?

Triša: Ma nismo mi taj fah.

Je l' biste snimili duet s nekom pevačicom? 

Čami: Pa snimili smo sa našom Sanjom (Vučić, prim. aut.).

Triša: Ne znam da li je to njena prva pesma, ali je naša prva s njom. Mi smo te u stvari, Sanja, otkrili, ali nema veze (smeh).

Čami: To je naša drugarica, mi se volimo mnogo i pozdravljamo je ovim putem. Snimili bismo s takvim nekim pevačicama, s nekim koje pevaju pop, zabavnu muziku.

Triša: Sanji da staviš autotjun, to je sramota. Ona kad peva, otpada fugomal.

Čami: Trese se crep kad zapeva.

Triša: Ali je žalosno što ne moraš da znaš da pevaš, mogu da te uključe tamo u autotjun, "ispeglaju te", daš malo veće pare da te izedituju. Znamo svi sve. Nema potrebe više da se ponavljamo. Muka mi je više od toga šta je pravi rep, šta je trep... Brate, volite se i gotovo. 

A ko vas još od poznatih prati?

Triša: I sportisti, i glumci... Možda ne žele da ih pomenemo.

Čami: Milica Todorović, naša Mica, Sloba Radanović često, Goca Tržan, Jelisaveta, Jelena Kostov... Ima ih puno. 

Triša: Ma nebitno ko je. Nama to stvarno znači jer su ti ljudi u tom svetu već dugo, dugi, i njima je to verovatno zanimljivo. Neko možda prati, a neće jednostavno da prizna, a imaš i ljudi koji te vide na ulici i neće jednostavno da ti priđu, imaju tu kulturu, ne žele, glupo im je, ne znam.

Bonus video

ESPRESO TVITER: Kruševac geto

(Espreso.rs)

 

 

 

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media