CIA SE PLAŠILA DA ĆE SRBIJA BACITI ATOMSKU BOMBU NA HRVATSKU! Pojavili se tajni dokumenti
Nuklearni napad / Ilustracija, Foto: Profimedia, Ilustracija / Espreso.rs

istina!

CIA SE PLAŠILA DA ĆE SRBIJA BACITI ATOMSKU BOMBU NA HRVATSKU! Pojavili se tajni dokumenti

Uz svu silu špijuna, špijunskih aviona i satelita, CIA je zaključila da Jugoslavija može imati atomsku bombu do 1980. godine

Objavljeno: 27.06.2019. 13:15h
  • 189

Uzajamno obećano uništenje bilo je jedina brana toj velikoj reci ludila što je nazivamo Hladni rat. Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez imali su dovoljno oružja za uništenje celog sveta, pa čak i uzvratnom napadu. A između njih, nesvrstana, našla se Jugoslavija.

Već krajem četrdesetih, dok još nije ni dovršena postratna obnova Jugoslavije, pokrenut je nuklearni program s planom razvoja atomske bombe. Isprva ga niko nije shvatao preterano ozbiljno, pa se ni u brojnim američkim obaveštajnim dokumentima praktički ni ne spominje sve do druge polovine sedamdesetih, kad Jugoslavija prvi put završava na popisu sumnjivih država. Tajni dokument pod nazivom “Prospekti za dalje širenje nuklearnog oružja” s kraja 1975. godine prvi put stavlja jugoslovenski nuklearni projekat rame uz rame s drugim velikim silama.

CIA-ini analitičari raspravljaju koliko bi drugim, u to vreme nenaoružanim državama, trebalo vremena za gradnju nuklearne bombe. Dok Japan i neke druge velike države poput Zapadne Nemačke mogu, prema mišljenju tih analitičara, dobiti najopasnije oružje u roku od dve godine.

Jugoslaviji bi trebalo čak pet. Uz svu silu špijuna, špijunskih aviona i satelita, CIA je zaključila da Jugoslavija može imati atomsku bombu do 1980. godine.

Na upravo te dokumente pozivao se Filip Kovačević, gost predavač na Univerizetu u San Franciscu, kad je preko srpskih medija lansirao teze o tome da je jedno tako opasno oružje moglo sačuvati celovitu Jugoslaviju.

Dakle, mogla je Jugoslavija imati bombu nad bombama, sve je zavisilo o političkoj volji tadašnjeg rukovodstva. Neki su u tom rukovodstvu, u kojem Tito zbog bolesti više nije imao dominantnu ulogu, izgleda već videli svoju budućnost izvan jugoslovenske države koju bi, po mom mišljenju, vrlo verovatno, posedovanje atomske bombe spasilo od brutalnog i krvavog raspada”, naglasio je Kovačević u razgovoru za Sputnjik.

Nemirno i s druge strane olovne zavese

S jedne strane, možemo povući određene paralele kraha Jugoslavije s raspadom Sovjetskog Saveza. Komunističke države, različiti narodi, kompleksan sistem upravljanja. SSSR se raspao mirnim putem, a imali su nuklearne bombe. Strogo poverljivi razgovori na najvišim nivoima američke vlasti panično su gledali prema Moskvi i pokušaju vojnog udara početkom devedesetih. Dok se Jugoslavija već raspala, dok su prvi masakri već počeli, Amerikanci su nervozno čekali što će se dogoditi s druge strane olovne zavese. “Jugoslavija, ali s nuklearnim bombama” bio je uvaženiji stav među pesimistima. Postojao je potpuno ozbiljan strah da će doći do rata između bivših sovetskih republika i da će, recimo, Ukrajinci lansirati bombe na rusku braću. Na svu sreću, do toga nije došlo. Zašto nije došlo do nuklearnog rata između bivših sovetskih država ipak je tema za jedan drugi tekst. Vratimo se na nama bliže prostorne okvire.

Analize američkih obaveštajaca s kraja 1990. godine govore da je Jugoslavija mrtva. Dok je nekad davno Jugoslovenska narodna armija pružala jasnu kohezivnu silu, što su neki raniji tajni dokumenti i opisivali, sad je postalo jasno da ni Komunistička partija niti JNA ne mogu održati državu na okupu. “Partija je u rasulu, vojska je izgubila svoj prestiž zbog snažne identifikacije s KP-om, ali i zato što je većina države smatra institucijom pod srpskom dominacijom. Nije isplivao niti jedan svejugoslovenski pokret da bi ispunio prazninu nastalu raspadom Titove vizije jugoslovenske države, a neće ni isplivati”, stoji u tajnoj analizi moćne američke obaveštajne službe.

Isti dokument neverovatno, gotovo proročki, tačno opisuje kako neće doći do otvorenog međurepubličkog rata na tlu bivše Jugoslavije. Srbija neće upotrebiti vojsku za ujedinjenje srpskih teritorija, ali će poticati pobune u Hrvatskoj u Bosni i Hercegovini, što će dovesti do krvavog međuetničkog sukoba. Sve te teze su se obistinile. A sad zamislimo da je Balkan, umesto bureta baruta, sedio na nuklearnoj bombi.

Jugoslavija ima program razvoja nuklearnih reaktora i korišćenja domicilnog urana kao pogonsko gorivo. Veoma mala ustanova za hemijsko reprocesiranje je izgrađena. Reprocesirala je nešto ozračenog goriva iz istraživačkog reaktora koje su dobili od Sovjeta 1966. godine. Prvi nuklearni reaktor kupljen je od SAD-a i trebao bi početi s radom početkom 1979. godine. Nemamo dokaze da Jugoslavija planira da gradi laboratorije za reprocesiranje dovoljno velike za zbrinjavanje goriva iz tog reaktora. Odluči li to da radi paralelno s gradnjom reaktora i, pod uslovom da dovrši potrebna istraživanja, mogla bi imati nuklearnu bombu već do 1980. godine”, stoji u dokumentu “Prospekti za dalje širenje nuklearnog oružja”.

Kovačević se poziva i na neke druge dokumente CIA-e koji govore da je Jugoslavija već početkom pedesetih godina prošlog veka slala studente na razne američke univerzitete kako bi stekli odgovarajuća znanja za rad na razvoju nuklearnog programa. Daleko važnija je saradnja s Norveškom. Godine 1952. Dragoslav Popović počeo je svoju dvogodišnju edukaciju na Istraživačkom institutu za energiju i nuklearnu tehnologiju u Kjelleru.

Tamo se bavio istraživanjem izvlačenja plutonija iz rude. Već iduće godine postignut je okvirni sporazum s Norsk Hydro-Elektrisk o kupovini 10 tona teške vode, verojatno s ciljem nabavke reaktora za tešku vodu od Norveške. Kako stoji u analizi Nuclear Threat Initiative, Jugoslavija nikad nije dovršila taj dogovor i kupljen je jeftiniji reaktor od Sovjetskog Saveza.

1956. sporazum o nuklearnoj saradnji između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza

Spomenimo sad malo tehničku stranu priče. Ključ u razvoju nuklearne bombe bio je jedan od izotopa vodika, deuterij, i njegov spoj s kiseoniom nazvan teška voda. Počnimo s brzinskim i zaista površnim opisom cepanja atoma. Neutroni, sastavni delovi atoma, udaraju u atome drugih elemenata, u nuklearnim bombama najčešće je reč o jednom od oblika uranijuma, dovoljnom brzinom da ih rascepe pa da uranijum ispusti svoje neutrone što pokreće lančanu reakciju. Brzina udara neutrona je ključ zato što moraju dovoljno brzo udariti u atome uranijuma da ih rascepe, a opet ne prebrzo da ih samo okrznu. Zbog toga je potreban moderator ili usporivač, a najpouzdaniji moderator bila je teška voda. Kasnih tridesetih i ranih četrdesetih godina prošlog veka najveći svetski proizvođač teške vode bila je jedna specifična hidroelektrana Norsk Hydro duboko u bespućima hladnog severa evropskog kontinenta, u Norveškoj.

Nacisti su bili svesni da im trebaju goleme količine teške vode za provođenje eksperimenata, a saveznici su pratili njihove potrebe i počeli nagađati da rade na nuklearnoj bombi. Kad su nacisti okupirali Norvešku, uz svesrdnu podršku određenih delova norveškog društva, u ruke im je pao i Norsk Hydro. Ubrzo su počeli da porizvode sve veće i veće količine teške vode za potrebe nacističkog programa izrade nuklearne bombe i otprilike u to doba, negde na prelazu iz 1941. na 1942. godinu, rodila se ideja kako bi trebalo uništiti Norsk Hydro.

Kako su u sve bili upleteni i Norvežani, ovde je važno napomenuti da je norveški kralj Haakon VII. odbio predaju nacistima i nastavio borbu iz Londona, odmah su počela upozorenja da hidroelektrana radi i neke druge stvari. Zbog toga je sprovedena i jedna od najvažnijih vojnih operacija Drugog svetskog rata, u kojoj su saveznički komandosi teško oštetili tu hidroelektranu i tako sprečili Adolfa Hitlera u izradi najopakije bombe. I samo nekoliko godina nakon kraja rata isti taj Norsk Hydro, verovatno iz istog pogona, prodavao je Titu i komunistima tešku vodu koja ih je mogla uništiti.

Godine 1956. potpisan je sporazum o nuklearnoj saradnji između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, a do kraja tog veka je dovršen reaktor RA u Vinči. Drugi reaktor, RB, imao je problema u radu, pa je jedna osoba poginula od zračenja dok ih je petoro teško povređeno. Jedina šansa za spas njihovih života je eksperimentalna klinika Curie u Parizu. Francuski doktor Georges Mathé dolazi na radikalnu ideju - prvi put u istoriji medicine napraviće transplantaciju koštane srži. Pet Francuza rizikovalo je život kako bi spasili potpune strance, jer su svi dotadašnji pokušaji transplantacije imali smrtne posledice i za donore i one koji su primali koštanu srž.

Pretnja od nuklearne kataklizme je ozbiljno shvaćena, pa su svi reaktori modifikovani kako se slične nesreće ne bi ponovile. Tek nešto kasnije, na drugom kraju države, na ljubljanskom Institutu “Jozef Štefan”, počela je gradnja američkog reaktora koji je upogonjen u martu 1966. godine. Upravo ovde se najbolje vidi kako je tadašnja jugoslavenska vlada igrala na kartu najboljeg ponuđača i nisu se previše ustručavali od Sovjeta tražiti ono što im Ameri ne daju ili obrnuto.

Uskoro će i Tito obustaviti nuklearni program bez previše objašnjenja. Možemo govoriti da je bio preskup (potrošeni su milioni dolara bez nekog velikog učinka), možemo govoriti da nije bilo potrebe za atomskim oružjem jer je Staljin umro, pa nije bilo pretnje sovjetske invazije, a možda je i nešto treće.

Dva nuklearna programa za razvoj jugoslavenske atomske bombe

Kako bilo da bilo, Tito je postao jedan od najvećih pobornika nuklearnog razoružavanja i jedan od vođa pokreta nesvrstanih. Jugoslavije će 1968. godine potpisati sporazum o sprečavanju širenja nuklearnog oružja, dve godine kasnije ga i ratificirati i 1973. godine početi pregovore s američkom kompanijom Westinghouse o gradnji prve i jedine jugoslavenske nuklearne elektrane u Krškom.

1973. godine potpisan je sporazum između Međunarodne agencije za nuklearnu energiju s jedne strane i Jugoslavije s druge strane. Iduće godine počinje gradnja reaktora u Krškom, da bi 1974. godine svi napori za mirom pali u vodu. Indija postaje šesta država sveta s uspešno sprovedenim nuklearnim testom. Jugoslavija i Indija tada vode velike borbe za premoć u zajednici nesvrstanih, a prvi s nuklearnom bombom bi zasigurno mogao povesti za sobom i ostale kamo god želi.

Tito to nikako nije hteo i tada saziva, pod najvećim merama tajnosti, sastanak šefova vojske, obaveštajne službe i nuklearnih instituta. “Razvijajte civilnu nuklearnu energiju, ali koristite je za prikrivanje paralelnog vojnog programa”, glasila je Titova zapovest. Magazin Vojna istorija opisaće to ovako:

Što se tiče razvoja jugoslavenske atomske bombe, sve do 1988., postojala su dva istodobna nuklearna programa: ‘Program A’ — razvoj atomskoga oružja te ‘Program B’ — koji je bio namenjen mirnodopskoj upotrebi nuklearne energije (sadržavao je 11 projekata od kojih su svi bili u službi izrade atomskoga oružja), a trebao je omogućiti fuzijskim materijalom ‘Program A’. Glavni projekti ‘Programa A’ bili su projektiranje i razvoj hemijskoga visokoeksplozivnog punjenja za fuzijsku bombu implozijskoga tipa, proizvodnja nuklearnih sastavnica bombe, uključujući i neutronski detonator koji će pokrenuti lančanu reakciju, planiranje i izvođenje eksperimenata (osim nuklearnim eksplozivom), kompjuterska simulacija nuklearnih procesa za različite oblike i sastave bombi i istraživačke studije različitih oblika podzemnih atomskih eksperimenata.”

I tu stupa na scenu ono ranije izveštavanje analitičara CIA-e koji su bili uvereni da Jugoslavija stvarno i može izgraditi kompletnu infrastrukturu za nuklearnu bombu. Još od Drugog svetskog rata nije dovoljno izbaciti je iz kakvog bombardera, kao što su radili Amerikanci iznad Hirošime i Nagasakija.

Pokušavali su Ameri i s topovima, ali najučinkovitija je bila jednostavna raketa. Pogađa ciljeve stotinama ili hiljadama kilometara daleko dovoljno precizno za konvencionalne eksplozive, a kamoli za nuklearnu bombu koja uništava kvadratne kilometre i kilometre prostora. A u zajednici nesvrstanih bilo je nekoliko potencijalnih partnera za nabavku raketa takvog dometa. Prvi ‘sumnjivac’ je Irak i Saddam Hussein pa se i dan danas ispredaju legende da je Jugoslavija nabavila rakete dometa stotinjak kilometara za provođenje nuklearnih testova po Hercegovini. Na kraju do toga nije ni došlo, ali su legende ostale. Da se nisu ispredale samo lokalne legende, svedoči i jedan tekst s početka 1988. godine u nemačkom Der Spiegelu. Oni su optužili Institut Ruđer Bošković da, uz finansijsku pomoć sarajevskoj Energoinvesta, sprovode reprocesiranje radioaktivnog materijala.

Isti tekst prenosi i spekulacije da je Energoinvest, najveći jugoslavenski izvoznik opreme za nuklearna postrojenja i finansijer Ruđera Boškovića, zapravo paravan za libijsko plaćanje izrade nuklearne bombe za njihove potrebe. Naučnici s Ruđera, Energoinvesta, pa čak i iz Međunarodne agencije za nuklearnu energiju odbacili su takve tvrdnje. Ni mesec dana pre tog teksta je Savezno izvršno veće obustavilo sve napore na gradnji nuklearnih reaktora sve do 2000. godine.

Razlozi ove obustave kompletnog, i civilnog i vojnog, nuklearnog programa su puno jasniji. Kako je Express.hr ranije pisao, jedno saopštenje promenilo je sve.

"Nesreća se dogodila u černobilskoj nuklearnoj elektrani i jedan reaktor je oštećen. Sprovodimo mere da eliminišemo posledice nesreće. Pomoć je pružena potrebitima. Vlada je uspostavila komisiju."


Uz te četiri rečenice je prvi put veliki Sovjetski Savez priznao da njihova slavna nuklearna moć možda i nije tako bajna kako to predstavljaju u inostranstvu. Te ključne, četiri rečenice objavljene su kao mala vest u sovjetskoj novinskoj agenciji TASS nekoliko dana nakon nesreće u Černobilu, i to tek nakon što su švedski stručnjaci otkrili povišene nivoe zračenja pa su bili u strahu da nije neka njihova elektrana pokvarena.

 

BONUS VIDEO:

NE PARKIRAJ BLIZU SKEJTERA! Kad ne poštuje propise, sad vozi auto kod limara! (VIDEO)

(Espreso.rs / Express.hr)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media