OVU SU NAJSLAVNIJE BITKE SRPSKE VOJSKE U ISTORIJI: Srbi su pokazali hrabrost, junaštvo i želju za pobedom!
Ilustracija, Foto: Filip Plavčić, Profimedia, Printscreen, Ilustracija/Espreso.rs

DA SE NE ZABORAVI

OVU SU NAJSLAVNIJE BITKE SRPSKE VOJSKE U ISTORIJI: Srbi su pokazali hrabrost, junaštvo i želju za pobedom!

Neke bitke su dobili, neke su gubili, a iz svake su se rađali mitovi i imena velikih Srba

Objavljeno: 23.04.2019. 17:03h
  • 28

U Srbiji se danas obeležava Dan Vojske Srbije, u znak sećanja na podizanje Drugog srpskog ustanka, na Cveti, 1815. godine u Takovu kao odgovor na viševekovnu nasilnu vladavinu Otomanskog carstva.

Tim povodom podsećamo na sve najslavnije bitke u kojima je srpska vojska pokazala hrabrost, junaštvo i želju za slobodom. U svakoj bitki srpska je vojska gubila život, a pojedine su ostavile dubok trag u istoriji. 

Kada je reč o Drugom srpskom ustanku on se smatra prekretnicom u stvaranju moderne Kneževine Srbije i vojske, ali i jednom od brojnih najslavnijih bitki u istoriji sprske vojske.

Neke bitke su dobili, neke su gubili, a iz  svake su se rađali mitovi i imena velikih Srba.

U vojničkom smislu Drugi srpski ustanak razlikovao se od Prvog srpskog ustanka u samom intenzitetu borbi i to uz minimlno prolivanje krvi i gubitka vojnika, minimalne ratne operacije kao i minimalne štete, s obzirom na to da je ustanak vođen protiv vlasti.

Drugi srpski ustanak
Drugi srpski ustanak foto: Wikipedia

Knez Miloš je tada bio svestan nadmoći srpske vojske, a dugo ratovanje mu nikako nije odgovaralo. Imao je plan da odmah na početku ustanka ostvari par važnih pobeda - da se oslobodi određenih teritorija i da taj ostvaren uspeh bude osnova za pregovore sa turskom stranom. Vrlo brzo centralna Srbija je bila oslobođena, prekinut je carigradski drum, a vladavina Sulejman Paše je konačno postala nefunkcionalna.

Ukoliko se vratimo nekoliko vekova unazad i prisetimo se Bitke kod Velbužda koja se odigrala  subotu 28. jula 1330. godine između trupa kraljevine Srbije predvođenih kraljem Stefanom i njegovim sinom mladim kraljem Dušanom sa jedne i trupa carevine Bugarske predvođenih carem Mihajlom III Šišmanom (1323—1330) sa druge strane, prisetićemo se činjenice da je Srbija zahvaljujući svojoj vojsci pobedom postigla mnogo.

Inače, povod za bitku bio je pokušaj kralja Stefana da predupredi spajanje bugarske vojske sa vizantijskom i njihov zajednički napad na Srbiju. Bitka se okončala  pogibijom Mihajla Šišmana i potpunim porazom bugarskih snaga, u kome se posebno istakao mladi kralj i prestolonaslednik Dušan.

Bugarska je na kraju bitke bila oslabljena i svedena u granice između Dunava i Marice, tako da više nije bila u stanju da ofanzivno deluje ka vardarskoj dolini. To je značilo da je Srbija sebi potpuno obezbedila posed Makedonije i nesmetan pravac delovanja ka Egejskom moru.

Međutim, Kraljevina Srbija se pobedom kod Velbužda nije proširila što je bio početni plan, već je bitkom izvojevala samo Niš.

 

Još jedan sukob između Srba i Turaka je bitka na reci Marici, a  predstavlja početak osmanlijskih osvajanja teritorija kojima je vladao srpski car Dušan.

Bitka se desila u petak 26. septembra 1371. godine i to  između snaga Osmanskog carstva pod vođstvom rumelijskog beglerbega Lala-Šahina i srpskih snaga koje su brojale oko 60.000 ljudi. 

Ova bitka je kasnije dobila naziv i Marička bitka jer se odigrala na reci Marici, ali prema pisanju nekih istoričara bitka se odigrala kod Černomena, danas grčki Ormenio u oblasti Evros, na polju koje Turci navodno dan danas zovu Sirf sindigi.

Marička bitka
Marička bitka foto: Wikipedia

Srpsku vojsku sačinjavale su srpske snage sastavljene od vojske Uglješe i Vukašina i nekih srpskih velikaša koje su bile dovoljno sposobne da se odupre najzedi turske vojske. Predvodili su ih  kralj Vukašin i njegov brat despot Jovan Uglješa, a  obojica su poginuli u bici.  

Turci su u to vreme osvojili  nekoliko dobro utvrđenih gradova kao što je Drinopolje i na taj način stvorili mostobran za dalja osvajanja u Evropi. 

Postoje razne spekulacije u vezi s ovom bitkom, od toga da su Turci pobedili na prevaru, do toga da su se Srbi tokom noći ponapijali i zaspali, a turska vojska ih iznenada napala i tako porazila.

Jedna od najupečatljivijih borbi Srba i Turaka jeste i Kosovska bitka za koju je svaki Srbin zasigurno čuo, a cilj bitke bio je da se barem privremeno zaustavi Osmansko širenje u Evropi.

Boj na Kosovu, ili kako se još naziva  Vidovdanska bitka, vođena je  15. juna  1389. godine na hrišćanski praznik Vidovdan, nedaleko od Prištine, između srpskih i osmanskih  snaga.

Kosovska bitka
Kosovska bitka foto: Wikipedia

Srpske snage je tada predvodio knez Lazar Hrebeljanović i među njima su bile i snage njegovih srodnika i saveznika, dok se na čelu turske vojske nalazio sultan Murat I sa sinovima Jakubom i Bajazitom.

Isprva, srpske snage potisnule su  protivnika, a Miloš Obilić  uspeo je da ubije sultana Murata. Njegov sin Bajazit je posle toga konsolidovao svoje redove i krene u protiv napad u kome je zarobljen knez Lazar. On je po njegovom naređenju pogubljen, posle čega se osmanska vojska povukla sa bojišta i napustila Srbiju. Neki izvori beleže srpsku  pobedu, a tek kasnije  u 15. veku  javljaju se navodi o nerešenom ishodu i srpskom porazu. Zbog toga se i danas smatra da je sama bitka završena najverovatnije srpskom pobedom ili eventualno nerešeno, ali ona po svojim dalekosežnim posledicama predstavlja otomansku pobedu.

Ne tako zanemarena bitka jeste i Bitka na Mišaru  koja je vođena gle čuda, između srpske ustaničke vojske pod komandom Karađorđa i turske vojske na brdu Mišar kod Šapca od 13. avgusta do 15. avgusta 1806. godine.

Ova bitka je jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika za vreme Prvog srpskog ustanka.

Srpska vojska jačine 6.000-7.000 pešaka i do 2.000 konjanika 9. avgusta  bila na Mišaru i stigla na Mišarsko brdo. Počeli  su da podižu šanac između Save i Jelenačke šume, jer je Karađorđe video taktički i strateški potencijal, budući da je dobar pregled terena ispred brda, odakle će se Turci kretati.

Mnogi navode da je položaj šanca bio presudan za pobedu. Dok šanac još nije bio izgrađen, Turci su 10. avgusta izašli iz svog logora oko Šapca i napali Srbe. Dvaput su jurišali i dvaput su bili odbijeni.

Bitka na Čegru koja se odigrala 31. maja 1809. godine na brdu Čegar kod sela Kamenica nadomak Niša smatra se jednom od presudnih bitaka vođenih u Prvom srpskom ustanku između srpskih ustanika i Turaka kada je srpska vojska zadala Turcima smrtonosan udarac.

Pošto je srpski narod već bio izmučen od terora turske vlasti, javljale su se sve češće pobune, pa poljuljano Osmansko carstvo više nije moglo da kontroliše svoje provincije. Nakon toga reakcija janjičara je bila brutalna. Otimali su zemlju od srpskih seljaka i stvarali svoje čitluke tapijama oduzetim od seljaka, nametali su dažbine, poreze i obaveze, pa je u Beogradu i u svim hrišćanskim krajevima zavladalo bezakonje.

Srpska vlast se u februaru 1804. godine u osvetničkom raspoloženju u Orašcu okupila tajno i dogovorila otpočinjanje Prvog srpskog ustanka pod vođstvom Karađorđa.

Time je počeka najuspelija pobuna seljaka u svetu koja je trajala 10 godina, a 1805.godine i 1806.godine ređaju se srpske pobede, a 1807. oslobođen je i Beograd. Već 1809.godine dolazi do novih zaoštravanja odnosa između Turske i Rusije. Porta  je objavila rat Rusiji, a 21. Rusija Porti.

Rusi su tada kao prvu pomoć poslali Srbima 1000 pušaka i 30.000 metaka, a  Turci su u Nišu imali svega 3.000 vojnika. Srpska vojska kreće tada u novu ofanzivu. Svojim junaštvom istakao se resavski vojvoda Stevan Sinđelić. Ne mogavši da pobedi brojno jače turske snage koje su prodrle u šanac, Sinđelić je pucao iz kubure u podzemni magacin baruta. U strašnoj eksploziji nastradali su svi srpski vojnici i mnogo Turaka. Da bi zastrašio Srbe, turski paša je u znak osvete i opomene naredio da se od lobanja palih srpskih ustanika sagradi Ćele-kula na ulazu u Niš.

U Ćele-kulu su uzidane 952 lobanje i danas stoji kao simbol borbe Srba za nezavisnost.

Međutim, ovde se bitka između srpske i turske vojske nije zaustavila.

Tokom Prvog balkanskog rata, 23. i 24. oktobra 1912. godine u blizini Kumanova, između srpske i turske vojske odigrala se nova bitka poznatija kao Kumanovska bitka

To je jedina bitka u susretu, jer su obe vojske jurile jedna prema drugoj. Zbog jače koncentracije srpskih trupa, inicijative i hrabrosti vojnika i oficira Prve srpske armije, napad je odbijen, a bitka dobijena iznenada. Turska Vardarska armija bila je razbijena i povukla se ka Skoplju, Štipu i Velesu.

Velika pobeda kod Kumanova bila je prva srpska pobeda u Prvom balkanskom ratu i označila je skori kraj turske vladavine na Balkanu.

Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom, a posle Kumanovske bitke ušla je i u Skoplje, prestonicu Srpskog carstva iz 14. veka.

Nakon šro se Srbija konačno oslobodila Otomana, na red su došli Austrougari.

Cerska bitka vodila se od 16. do 19. avgusta 1914.godine, a naziv je za jednu od  prvih bitaka Prvog svetskog rata, u kojoj su srpske snage pod vodstvom Stepe Stepanovića odnele pobedu nad austro-ugarskim snagama pod vodstvom Oskara Potioreka.

Cerska bitka
Cerska bitka foto: Printscreen/Youtube

Tada je sprečen pokušaj Austrougarske da na samom početku vojnički slomi i okupira Srbiju kako bi se, u skladu s planovima Središnjih sila, posle mogla da se okrene protiv Rusije. Takav ishod je prilično iznenadio svetsku javnost, koja je bila očekivala da se jedna mala država ne može da  odupre velikoj sili. Srpske vojna komanda je imala tada ispravnu defanzivu  što je i doprinelo ishodu bitke. Već je tada bilo pozanto da su sprski vojnici u balkanskim ratovima stekli vredna iskustva u vezi sa modernim načinom ratovanja.

Uoči Kolubarske bitke  1914.godine srpska vojska je imala oko 270.000 vojnika, 426 topova i 180 mitraljeza. Vrhovni komandant bio je regent Aleksandar I Karađorđević, a načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik.

Kolubarska bitka najveća je bitka koju je srpska vojska vodila u Prvom svetskom ratu. 

Tada su gotovo svi svetski mediji uveliko  javljali o potpunoj propasti Srbije, a neprijatelji likovali kako je Veliki rat već dobijen. I baš u trenutku kada više niko nije verovao da Srbi mogu bilo šta da promene. Na čelo Prve armije kraljevine Srbije došao je general Živojin Mišić i poveo svoju hrabru, srčanu četu u najslavniju bitku u sroskoj istoriji - Kolubarsku.

Kolubarska bitka
Kolubarska bitka foto: Printscreen/Youtube

Hrvati, muslimani i Slovenci ratovali su na strani Austrougarske, a u sastavu ove austrougarske divizije, jurišao je na srpske položaje i Josip Broz, kasnije nazvan Tito, u to vreme pripadnik 10. čete 25. pukovnije. Brojno stanje je popunjeno poslednjim što je Srbija imala: đacima, studentima iz Beograda i univerziteta širom Evrope koji su se vratili kako bi pomogli domovini, a plan Živojina Mišića počeo je da se odvija - krenula je velika protivofanziva celokupne srpske vojske. Udar je bio nezaustavljiv! Iznenađenog neprijatelja srpska vojska je gonila na sve strane. Tog 15. decembra srpska vojska oslobodila je Beograd, iz koga je, zabeleženo je, neprijatelj pobegao koristeći okrilje noći. 

Kolubarska bitka ušla je u istoriju ratovanja. Nikada pre toga nije se dogodilo da se vojska kojoj je predviđan potpuni slom tako brzo oporavi, pređe u kontraofanzivu i na kraju pobedi. 

Tu nije kraj ratovanju srpske vojske.

Beograd je 6. i 7. aprila teško bombardovan od strane nemačke avijacije, a ubijeno je na hiljade ljudi. Jugoslaviju su tada  napale nemačke, italijanske, mađarske i bugarske snage. Beograd je okupiran 12. aprila. i ubrzo je postao centar okupacione vlasti u Srbiji. U gradu su formirani logori, Banjica i Sajmište, kroz koje je prošlo oko 450.000 ljudi, a streljano je preko 70.000 zatvorenika. Borbe za oslobođenje grada su počele 13. i 14. oktobra, a Beograd je konačno oslobođen 20. oktobra 1944. Oslobodili su ga zajedničkim snagama, jedinice NOV Jugoslavije pod komandom general-lajtant Peka Dapčevića, i Crvene armije predvođene generalom Vladimirom Ivanovičem Ždanovim.

Grad Beograd je 20. oktobra 1974. godine odlikovan Ordenom narodnog heroja zbog heroizma  svojih građana, kao i žrtava koje su podneli.

Tokom duge istorije srpska vojska bila je ozbiljna oružana sila koja je pripremana za odbranu zemlje od spoljnjeg neprijatelja, kao i za izvršavanje drugih zadataka koje joj dodeljivalo državno rukovodstvo.

I danas, i novijoj istoriji, srpska vojska ima istu funkciju.

Poslednja odbrana srpske države desila se 1999. godine na karauli Košare, a na desetine boraca stradalo je na obe strane. 

Bitka na Košarama ili približnije rečeno pakao na karauli Košare desio se između 9. aprila i 10. juna 1999, tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Trajala je 67 dana, a odnela je 108 života.

Vojnici SR Jugoslavije
Vojnici SR Jugoslavije foto: Dragana Udovičić

Jedna je od težih borbi u novijoj istoriji srpske vojske koja je postala simbol odbrane otadžbine.

Rat se vodio između  pripadnika Vojske Jugoslavije i pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova, podržavane od strane regularne Vojske Republike Albanije i NATO avijacije. 

Odbrana srpske teritorije od napada Albanaca odigrala se na Raša Košares na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije.

Cilj napada sa albanske strane bila je ostvarivanje kopnene invazije na Kosovo i Metohiju i presecanje komunikacije između jedinica VJ u Đakovici i Prizrenu.

Posle teških borbi VJ uspela je da porazi napadača i spreči njegov ulazak na Kosovo i Metohiju.

Pripadnici OVK uspeli su da zauzmu karaulu Košare zbog artiljerijske podrške Vojske Albanije, podrške NATO avijacije i malog broja vojnika VJ na tome području koji su morali da se povuku, ali su poraženi u njihovom planu kopnene invazije na tom pravcu uprkos podršci koju su imali.

Na pravoslavni Veliki petak, 9. aprila 1999, u 03.00 počela je masovna artiljeriska vatra sa albanske strane u pravcu karaule Morina, gde je bio lažni napad, kako bi se interventne jedinice VJ odvukle u tom pravcu, da bi se oko 04.30 časova vatra prenela na karaulu Košare, uz masovni napad pešadije terorističke OVK. Vatra je bila otvorena od strane regularne Vojske Albanije prema pograničnim položajima VJ.

U napadu su upotrebljavani topovi, haubice i minobacači i vatru su koordinisali jako dobro obučeni pripadnici francuske Legije stranaca. Albanci su napadali u tri pravca: prvi je bio prema vrhu Rase Košares, drugi je bio prema karauli Košare i treći prema vrhu Maje Glave.

Tokom artiljerijskog granatiranja, otprilike 1.500 pripadnika OVK je neprimećeno prišlo granici. Tada se na prvoj liniji nalazilo 110 pripadnika VJ. Krvava bitka je trajala tokom celog dana sa velikim gubicima, pogotovu na strani napadača. Posle podne je OVK zauzeo vrh Rase Košares i odmah prešao u odbrambenu taktiku. To mu je takođe omogućilo da donese nekoliko artiljerijskih oruđa do tog vrha. Bitke su se nastavile cele noći sve do popodnevnih časova sledećeg dana.

- Svaka država ima neke istorijske epizode koje neguje i veliča. Rat na Kosovu je na neki način iskupio ugled Vojske koji je narušen u ranijim ratovima - u 90-im na primer, rekao je jednom prilikom za medije istoričar Predrag Marković.

Bitka za Košare je zvanično završena 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije na osnovu Kumanovskog sporazuma, kojim je i okončano tromesečno bombardovanje tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, povukla sa Košara.

BONUS VIDEO:

(J.Č.)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media