PISALA JE O BUĐENJU PROLEĆA I VISIBABAMA USRED DEMONSTRACIJA: Ovaj čovek je doveo Miru u DUGU i dao joj KOLUMNU

Svi koji smo devedesetih godina radili u BIGZ-u sećamo se trenutka kada su u Dugi počele da izlaze tzv. kolumne Mirjane Marković, tadašnje šefice JUL-a i "prve dame" Srbije.

Danas postoje razne verzije kako je do toga uopšte došlo. Zasluge najčešće sebi pripisuje tadašnji urednik Duge Milomir Marić, međutim, koliko mene sećanje služi, priča je bitno drugačija.

Za Mirino pisanije u Dugi najzaslužnija su dva čoveka - tadašnji generalni direktor BIGZ-a i glavni urednik Duge (o istom trošku) Ilija Rapaić i direktor novinskog sektora BIGZ-a, Mirin odličan prijatelj, fotograf Vican Vicanović, uvek elegantan sa leptir mašnom, boemskim brčinama i talasastom kosom. Njih dvojica su doveli Miru u Dugu, a Rapaić je, kako se pričalo, smatrao da će ovo biti jako dobro za firmu koju vodi i da će na taj način obezbediti bezbrižne finansije ovog društvenog preduzeća. I ispostaviće se da je bio u pravu.

Duga je u to vreme važila za magazin koji otvoreno naginje udesno, za razliku od novoformiranog Vremena koje se drugačije pozicioniralo - ka nekom već dobrano propalom jugoslovenstvu i utopijskoj multikulturalnosti koja je dolazila sa Zapada, pa je Mirina kolumna delovala kao neka himera u ovom magazinu, spljeskana između Vuka Draškovića, Belih orlova, Šešelja i raznoraznih rojalista i ratnih huškača. Takođe, njena retorika je bila fascinantno tragikomična, pa je sve o čemu je pisala moralo da se tumači i čita između redova, a najbolje su ga razumeli oni koji su Miru nešto bolje poznavali ili se bolje razumeli u aktuelnu političku situaciju.

O tom vremenu i situaciji u Dugi, pisao je i Pera Luković, novinar pomenutog dvonedeljnika, kasnije urednik u Vremenu, jasno objašnjavajući kako je stvoren teren za Mirine kolumne:

- Onda je Gradski komitet Beograda, a već smo ušli u 1987. godinu, krenuo u obračun s Dugom. Momo Kapor je objavio tekst „Četnik početnik“ o svom putovanju u Americi, Zdenka Aćin je nastavila seriju o tome zašto se svađaju Srbi i Slovenci, Brana Crnčević je potmulo srbovao – i bilo je samo pitanje dana kad će neki Izdavački savet, u stvari, organ Partije intervenisati i zaustaviti ideološko zlo. Negde oko Osme sednice, ko da seti, Grujica Spasović je smenjen; pojavio se izvesni Ilija Rapaić, novi glavni urednik „Duge“ s kojim sam odmah bio u ratu; partijski mozak druga Rapaića, obožavaoca Slobodana Miloševića, našao je frekvenciju s Milomirom Marićem i Mirom Bobić i Dragošem Kalajićem koji se odnekud pojavio kao član redakcije. Kad sam sa Rapaićem imao nekoliko sukoba koji su završili polomljenim zidom u njegovoj kancelariji od moje noge, bilo je vreme da nestanem. Za razliku od Marića i Bobićeve koji su pristali da pišu o veličanstvenom Vođi Sa Suncem U Kosi, ja sam otišao na jednogodišnje bolovanje. Nisam čak ni folirao: bio sam bolestan od srbovanja - prisetio se Luković.

Za nas koji smo tada bili novinari početnici i radili u bočnim izdanjima BIGZ-a (ja sam konkretno radio u omladinskom magazinu Super Tin, koji je u to vreme bio vrlo popularan, a pisao sam povremeno i za Dugu, Praktićnu ženu i Tajne), Mirina kolumna delovala je kao savršen povod za zafrkanciju. Čitali smo njene lirske pasaže i pucali od smeha, smatrajući da je to pisanije njena savršena dijagnoza. Mira je delovala kao neki psihički bolesnik koji živi u svom svetu, potpuno odvojena od realnosti koju nam beskompromisno, kao pravi dželat, kroji njen suprug Sloba.

Sećam se da je u jeku antimiloševićevskih protesta 1995/96. Mira pisala o buđenju proleća u Požarevcu, snegu koji se topi, prirodi koja se budi, cveću koje se rascvetava... Nigde ni reči o hiljadama ljudi na ulicama koji mesecima demonstriraju tražeći smenu vlasti.

Ovaj njen tekst bio je sjajna podloga za sveopštu sprdnju. Sećam se da sam i ja tada ismevao drugaricu Marković u svojim tekstovima koji nisu imali direktne veze sa politikom već su govorili o tadašnjim muzičkim atrakcijama, kako svetskim, tako i domaćim. Međutim, u to vreme je sve bilo politika i prilika da se "hrakne" na režim, pa i tekstovi o Beku, Nirvani, Prodidžiju, Oejzis ili Evi Braun i Deci loših muzičara; uvek je postojala ta mogućnost da se "zavuče" vlasti. Sitna pobeda, čisto da se čovek sam sa sobom oseća bolje. Za divno čudo, vlast je tada bila prilično imuna na medije, iako su bili uticajniji nego danas jer ih je bilo daleko manje, pa nikakve kazne nismo fasovali za svoje nestašluke.

Valjda zato ni Miri nije smetalo da "deli" novinu sa ljudima koji su ideološki bili na potpunom drugom kraju od nje.

Sećam se i jednog Mirinog teksta o nekom političaru koji je varao ženu sa ljubavnicom, inače poznatom glumicom, koliko me sećanje služi, pa se odmah nagađalo da ona zapravo piše o tajnoj romansi svoga supruga. Međutim, kasnije su počele da kruže priče kako nije bilo reči o Slobi, već nekom drugom liku iz SPS-a kojeg je Mira iskritikovala zbog raskalašnog ponašanja, pa je odmah okončao tu romansu.

Mnogi danas pišu kako su Mirine kolumne u Dugi bile svojevrsne najave eliminacija političkih protivnika i "lopova iz vlastitih redova". Možda je stvarno tako i bilo, ali ja se toga ne sećam na taj način. Možda je kriva moja tadašnja mladost, kojoj su draže bile rejv žurke na kojima smo svanjivali u to vreme nego ulazak u um Mire Marković, ali to što je ona pisala u Dugi nije, za mene, imalo ni litararnu ni žurnalističku vrednost, bila je to obična papazjanija jedne dokone žene sa cvetom u kosi, koja je igrom slučaja fasovala uticaj s kojim nije umela da izađe na kraj.

Mira je, u svakom smislu, bila jedna vrlo neobična i čudna žena. Jedan moj drug, koji je studirao Geografiju na PMF-u, seća se Mire u zanimljivom svetlu. Polagao je kod nje sociologiju i imao je dijametralno suprotan stav o njoj od mene.

- Ne znam što toliko pljuješ Miru ona je sasvim kul žena - kazao mi je u ono vreme, tako negde devedesetih dok smo se još družili. - Polagao sam kod nje ispit i bila je neviđeno ljubazna, jedan od gotivnijih profesora. Oslovljavala me je imenom, bila strpljiva kad odgovaram, a na kraju i pohvalila moje znanje.

- Šta si dobio?

- Desetku, normalno - nasmejao se i dodao: - Kao i većina njenih studenata. Retko ko je kod nje dobijao loše ocene, a ne verujem da je bilo koga oborila.

Proleće je, ja još uvek živim u Srbiji, priroda se budi, grad zeleni, parkovi se rascvetavaju, a Mire Marković više nema.

Za razliku od nekih mojih ispisnika, kojima je profesorka Marković direktno uništila živote i prekrojila sudbinu, mogu da kažem kako imam taj luksuz da prema njoj budem potpuno ravnodušan, pa možda čak i da je posmatram kao neki lik pogodan za literarnu obradu. Jer, Mira, sa onim cvetom u kosi i govornim manama, načinom odevanja i poziranja pred kamerama, stvarno izgleda kao neki psihotični lik iz knjige Stivena Kinga ili filmova Dejvida Linča, pre nego supruga uticajnog političara poput Kler Andervud iz serije "Kuća od karata".

Možda grešim, ali, opet, pročitajte to njeno pisanije ako imate živaca i prilike, pa ćete se i sami uveriti. Mira je bila... Enigma, i za samu sebe.

A, po svemu sudeći, svaku svoju suzu, kažu da je često plakala, umela je da debelo naplati, baš kao i podsmeh, takođe kažu upućeni - u krvi.

BONUS VIDEO:

ALEKSANSAR ŠAPIĆ 10 GODINA ZAREDOM NA BEOGRADSKOM MARATONU: Proslavljeni vaterpolista trčao dva sata bez prestanka! (KURIR TV)