RUŽICA JE RADILA U VLADI SRBIJE, A SAD ŽIVI U PRIKOLICI PORED KORIDORA 10: Nema struju, nema vodu, nema ogrev!

Ružica Karamarković (63) iz Beograda živi u Polomu kod Vladičinog Hana i ima samo jednu želju, da nikako zimu ne dočeka u kamp prikolici, tik uz autoput Koridora 10.

Ružica je nekada kao spremačica radila u Vladi Srbije, imala brak, stan i iole pristojan život. Usledila su neslaganja u braku, bolest i razilaženje sa suprugom, da bi Ružica starost čekala bez struje i vode, bez ogreva, sama u „konzervi“ smeštenoj u jarku između autoputa i magistralnog puta u Polomu. - Zvanično još uvek živim u Beogradu, muž me je oterao, ništa mi nije dao. Stan i ostala imovina, sve je ostalo njemu, iako ne živimo zajedno više od 16 godina zvaničnio nismo razvedeni, tako da mnoga prava ne mogu da ostvarim jer sam zvanično u braku, na drugoj adresi u gradu udaljenom 350 kilometara od mesta gde stanujem poslednjih nekoliko godina. Živim od 14.000 dinara penzije, jer sam morala zbog obolelih živaca i nervoze da se ranije penzionišem- počinje svoju prču Ružica.

Kako nije imala gde, došla je kod oca, koji je u Polom stigao iz planinskog sela Ružić. - Otac je radio na toj kući i vlasnici su mu obećali da može da ostane tu da koristi neke prostorije do smrti. Tako smo nas dvoje živeli tu nekoliko godina, ali bez strujei vode, jer nismo imali čime da plaćamo, ali ipak u kući, relativno blizu do lekara i prodavnice iz koje smo se snabdevali. Otac je prošle godine umro, a vlasnici odlučili da ruše tu kuću, pa sam ja završila ovde u prikolici, koju mi je brat dao i ostavio.

Ovde sam sama na putu, bez ikakvih uslova za život, bez mogućnosti da odem u Beograd i zvanično se razvedem i ostvarim neko svoje pravo - navodi ova žena.

Proteklu zimu nekako je pregurala, jer je utočiište našla u kući koju „Koridori Srbije“ ruše zbog izgradnje autoputa.

- Kada suvlasnici otišli, ostavili su mi jedan podrumčić i u njemu sav nameštaj, a prostorija je imala vodu i struju. U podrumčiću sam mogla da kuvam, da grejem vodu i kupam se, jednom rečju da normalno živim i da mi bude toplo. No međutim, ta kuća treba da bude srušena do temelja, te sam morala da odem i iz tog podrumčića i evo me u prikolici preko puta. Ne smem da dočekam zimu ovde, jer ću umreti od hladnoće. Ljudi su ovde u Polomu dobri, ja sam se navikla na njih i ne bih volela da idem iz ovog sela. Želja mi je da ako neko može da mi u selu ustupi neku napuštenu prostoriju za stanovanje, jer u prikolici nema života. Iako živim praktično između dva puta, već skoro godinu dana, niko me nije dirao nikada. Nije me strah, uspavljuje me buka kamiona, a od obližnje pumpe dopire i svetlost, tako da nisam baš u potpunom mraku - opisuje svoj život Ružica.

I kako to u Srbiji obično biva u ovakvim slučajevima, zbog nenadležnosti pojedinih institucija sa lokala, jer je Ružica zvanično Beograđanka, za nju izostaje pomoć i mogućnost stambenog zbrinjavanja. Od opštine je dobila paket hrane jednom prilikom, neku jednokratnu pomoć i to je sve. Ljudi iz sela joj pomažu, a najviše vlasnici obližnje prodavnice kod kojih često boravi. - Imam dve želje, jedna je da ne dočekam zimu na putu, a druga da dobijem neke konzerve hrane, da ih ne kupujem, jer su mnogo skupe. Ovdene mogu da kuvam, nemam frižider i to je jedini način da se jedući iz konzervi prehranim. Nadam se i da će neko iz ministarstava u kojima sam radila naći način da mi pomogne da ostvarim neka svoja prava - dodaje Ružica. Visoke martovske temperature obradovale su ovu ženu, koja je prolećnje sunce jedva dočekala, jer je kako kaže u kamp prikolici hladno kao u grobu. Ona se nada da će se neko smilovati, država, opština ili ovdašnji meštani, kako ne bi zimu dočekala sama, na putu, bez grejanja i osnovnih uslova za život.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/okradio.rs)