BABA JE ZNALA DA JE KLINTON HITLER I DA ĆE NAS BOMBARDOVATI: Ovako smo se PROVODILI u Beogradu tokom NATO GRUVANJA
Koncerti, bombe, vanredna izdanja novina, knjige, žurke..., Foto: Printscreen

iz ličnog ugla

BABA JE ZNALA DA JE KLINTON HITLER I DA ĆE NAS BOMBARDOVATI: Ovako smo se PROVODILI u Beogradu tokom NATO GRUVANJA

Bio sam slobodan, na neočekivanom odmoru, pod bombama, usred predivnog proleća, kao da me je neko vratio deset godina unazad i to pravo na raspust

Objavljeno: 31.03.2019. 13:40h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 6

Većina nas seća se gde je bila 24. marta 1999. godine uveče kad su počele da padaju bombe.

 

Za ostalih 78 dana teško je reći...

Neki su unapred znali da će se bombardovanje stvarno desiti i da nije u pitanju nikakav blef. A bilo je i onih koji su smatrali da je to naučna fantastika - čuj bombardovati zemlju usred Evrope, nakon Drugog svetskog rata, na pragu 21. veka - suludo!

Moja baka, koja je u tom trenutku već bila dve godine pokojna, a ja tada živeo u njenon stanu iz kojeg još uvek nije izlapeo njen miris, godinama nam je pričala kako je Klinton isti kao Hitler i kako će nas jednog dana bombardovati, a mi smo joj se smejali.

Nije ti ovo, bako, četrdesetprva pa da nas neko bombarduje, govorili bi joj, a ona je odmahivala glavom u stilu nemate vi pojma, pa bi ljutito dodala: "Samo čekajte, pa ćete videti! Sve će da nas pobije taj Klinton, gore od Hitlera!".

Setio sam se njenih reči kad sam se sa drugarom našao na savskom keju na Novom Beogradu, oko osam sati, u blizini nekadašnjeg splava "Bombaj", koji je bio prazan, baš kao i šetalište uz reku, a iz zvučnika na njemu dopirala je Knezova pesma, mislim da je bila ona "Da l' si ikada, lalalala".

Koliko je ta scena samo delovala nadrealno. Peva Knez, usred napete tišine, dok u daljini počinju da se čuju detonacije, najpre prigušene, a onda sve jače. Noć polako počinje da se boji u narandžasto, pa crveno, nebo je išarano nekim čudnim zvezdama i trakama, a ti si totalno zatečen situacijom, ne znaš u kom pravcu da kreneš, pošto ne znaš ni u kom pravcu će nešto da pukne, samo vidiš da se s*anje približava i da će da udari, kao u nekom od onih filmova o apokalipsi.

Drugar i ja odlučujemo da krenemo dublje prema Bloku 70, pa da onda, u odnosu na situaciju, odemo do našeg bloka i kući, usput gledajući kako se stvari odvijaju.

foto: Printscreen Youtube

Uprkos detonacijama, ljudi se relativno normalno kreću na šetalištu i među zgradama, deluje kao da nema panike. Ulična rasveta je upaljena, svetla u stanovima takođe, nije nestalo struje, što bi bilo normalno za bombardovanje, kad čovek razmisli.

Obično smo, iz filmova, učeni da ceo grad utone u mrak kako bi se ciljevi sakrili od neprijatelja koji nadire nebom. Posle sam negde pročitao da su naši odlučili da to ne čine kako ne bi širili paniku među ljudima, a i kako bi zbunili neprijatelja koji je praktično očekivao da se više služi radarom nego očima, pa je takođe bio zatečen scenom u kojoj ispod njega svetli grad kao da je Nova godina usred marta.

foto: Printscreen

Svratili smo usput u samoposlugu usput i kupili pivo, ni sami ne znajući zašto. Skoro da unutra nije bilo ljudi. Kasirka, koja nije bila sigurna da li uopšte da nam naplaćuje piće ili ne, kazala je nešto u stilu: "Počelo je, a?". Hladna k'o špricer - da li zbog straha ili ravnodušnosti, bilo je teško razlučiti.

U povratku vidimo dosta automobila, pretovarenih, sa gepecima na krovu punim kofera i velikih kesa, kako napuštaju grad poput nekih konvoja sa Divljeg zapada. Beže pred bombama, ostavljaju za sobom život koji su do tada vodili, barem na neko vreme, dok ludilo ne prođe. A ko zna kada će to biti i da li će uopšte...

Već te prve noći rešio sam da neću da idem u sklonište. Baš kao i nekoliko mojih drugara iz kraja. Spakovali smo roditelje i decu u atomsko sklonište u blizini solitera, a onda seli sa tranzistorom na tribinice košarkaškog terena i pili rakiju, slušajući vesti koje su bile šture i kontradiktorne.

foto: Printscreen

Sa svih strana su dolazile raznorazne informacije, bilo je tu i mnogo preterivanja, ali trebalo je shvatiti - bila je to situacija nova za sve nas. Skloništa u kojima su neki počeli da uzgajaju šampinjone i drže raznorazne magacine, vratila su svoju osnovnu namenu za koju smo mislili da nikad neće biti aktivirana.

Međutim, već naredni dan, koji smo dočekali neispavani i mamurni, doneo je sunce i jutro je razvedrilo naše glave pune slutnji. Otišli smo kući i legli da spavamo, daleko spokojniji nego što smo očekivali da ćemo biti.

Kad sam se probudio 25. marta oko dva popodne postao sam svestan osvežavajuće činjenice - ne moram na posao do daljnjeg pošto je uvedeno ratno stanje; novine u kojima sam radio prestale su da izlaze dok seva na nebu, a nisu munje.

Bio sam slobodan, na neočekivanom odmoru, pod bombama, usred predivnog proleća, kao da me je neko vratio deset godina unazad i to pravo na raspust.

foto: Printscreen

Bio je to početak jednog od najzanimljivijih perioda u mom životu. Imao sam toliko slobodnog vremena da nisam znao šta ću sa njim. Osposobio sam bicikl koji je ležao na terasi već neko vreme sa izduvanim gumama i spalim lancem. Napravio nekoliko kompilacija muzike za slušanje na kasetama i ponovo ubacio vokmen u promet. Iskopao sam knjige za koje ranije nisam imao ni vremena ni živaca, da ih konačno pročitam. Tako je počela moja skitnja po gradu pod bombama, slalom po Beogradu koji je živeo potpuno neuobičajenim ritmom.

foto: Printscreen

Već posle prvih dana bombardovanja postalo je jasno da ovi manijaci odozgo imaju nekoliko meta po gradu koje neprestano gađaju, uz najavu da bi mogli da promene taktiku u svakom trenutku. Mostovi su bili uvek kritični, ali preživeli su. U ostale teorije sam prestao da verujem pošto je obrazac natovaca bio vrlo jasan... Sve do RTS-a i kineske ambasade.

Navikao sam se da najgore bude u Batajnici i Rakovici, da maltene svako veče zveknu po nekoliko puta zgradu CK (Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije), odnosno Ušće; čak sam i gledao jedne noći kako tomahavk prolazi između solitera u mom bloku i nastavlja put do čuvene staklene zgradurine u koju je, kako su pričali, Tito ušao samo jednom otkad je izgrađena, navodno u strahu da se neko avionom ne zaleti u nju.

foto: Printscreen

Grad je počeo da živi danju, kad je opasnost od bombi bila mnogo manja nego noću; skoro da se u prvo vreme nisu ni čule sirene dok se ne smrači.

foto: Printscreen

U centru Beograda je uvek bilo veselo, a vreme bogovsko, tako da su ljudi šetali ulicama, sedeli u baštama kafića, muvali se po prodavnicama, odlazili na koncerte, družili se... Grad je ozeleneo, kratki rukavi su preko dana bili normalna stvar, a u knjižarama su mogle da se pronađu knjige po maltene bagatelnim cenama jer se tada, izgleda, čitalo kao nikada, s obzirom da ljudi, većim delom, i nisu imali drugu zabavu, pogotovo kad nestane struje.

Klub Akademija, popularna Rupa, u koji smo izlazili u srednjoj školi opet je postao aktuelan i to već od 14 sati (ili tako nešto, ne držite me za reč), pa smo odlazili na đuskanje usred dana. Bilo je neverovatno izaći iz mraka kluba na jarku sunčevu svetlost  - pravo otelotvorenje one pesme EKV-a: "Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan...".

foto: Printscreen

A i stihovi ove pesme, "Kao da je bilo nekad", sasvim su odgovarali situaciji:

I kao da je bilo nekad,
i kao da je bilo tu
Pod velikim svetlim suncem,
pod velikim svetlim svodom

Ručali smo meso,
glodali smo kosti dobrih životinja
Mi imamo snage,
mi imamo snage za još dan...

 

Bilo je raznih koncerata. Onih na Trgu Slobode koje su organizovali ovi iz tadašnje vlasti, sa priličnim brojem odličnih bendova, ali i onih alternativnih, po klubovima. Na primer, sećam se odličnog matinea u Domu omladine gde je svirao Del Arno bend... Sve je, uglavnom, bilo besplatno, cene pića su drastično pale, osećali smo se kao da živimo u nekom drugom gradu, drugoj državi... Falilo nam je još samo da predgrađa postanu plaže i ugođaj bi bio potpun.

foto: Printscreen

Naravno, dobijali smo i loše vesti. Imali smo drugare koji su bili u vojsci, dosta njih na Kosovu, i teško smo stupali sa njima u vezu. Imali smo i informacije o ljudima koji su nas napuštali, jer svake noći ljudi su gubili živote, što herojski na nebu, što banalno na zemlji... Imali smo i političke likvidacije, pretnje, pritiske, prilično jezovitu situaciju... 

Međutim, ja sam se mesec dana pre bombardovanja suočio sa neočekivanim i izenadnim gubitkom oca i moj odnos sa smrću je u to vreme bio specifičan - živeli smo u zamrznutom konfliktu. Mada ni sa životom nisam bio u najboljim odnosima. Možda sam zato i te bombe doživljavao manje dramatično od drugih. Delovao sam hrabrije od nekih  oko sebe, ali samo prividno - to nije bila hrabrost već čudan oblik nihilizma kao odbrambenog mehanizma.

Uglavnom, brat i ja smo pili pivo skoro svake noći u našem stanu na vrhu solitera, sa odličnim pogledom na živopisne, letalne karambole na nebu iznad Beograda - smrtonosne vatromete. Navijali smo za naš PVO, ali kasnije bi shvatili, na našu žalost, da imamo posla sa silom koja udara na nas preko džojstika, sa velike daljine, toliko moćno da smo za njih kao komarci protiv mlatilice. Nismo imali nikakvih šansi i to je ubrzo postalo jasno svakom sa imalo zdravog razuma, tako da smo čekali da Milošević konačno izađe iz rupe u koju se sakrio i potpiše kapitulaciju.

foto: Printscreen

Konačno sam dovršio Selinovo "Putovanje na kraj noći" i definitivno se uverio da je svaki rat apsolutno besmislen, bez obzira koliko ciljevi ponekad delovali opravdano. Onda sam prešao malo na Gurđijeva, čisto da se katapultiram u nebesku dimenziju postojanja,  da bih po povratku s ove metafizičke ekskurzije otkrio ljude koje sam imao sve vreme na polici a nisam im prilazio - pesnike Pabla Nerudu i Garsiju Lorku, mađioničare reči. Poezija, od koje sam često bežao, idealno mi je legla u tim danima kada su zemlja i nebo bili u direktnoj vezi.

E, a onda je počelo da ozbiljno nestaje struje jer su bacali neke gluposti po dalekovodima, a onda i da gađaju trafo stanice. Tako smo sve više bili u mraku, uz tranzistor i čitanje pri svetlosti sveće.

foto: Printscreen

Što se kapitulacija više bližila, to su napadi bili češći i žešći, a jedan se odigrao i u sred bela dana, ujutru, kad je delovalo kao da će smradovi ispuniti obećanje i krenuti sa "tepih bombama" - što bi se reklo, istovarivali bi bez plana i reda, pa koga pogodi.

Onda je došlo ono što već verovatno znate, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244. Skraćeno: kraj bombardovanja.

foto: Printscreen

Neki su slavili, mislim da su bili u većini, a bilo je i onih koji su ovo doživeli kao poraz u ratu u kojem od početka nismo imali nikakve šanse. Uglavnom, došlo je vreme da život vratimo u normalu... Da spakujemo one prkosne mete, prebrojimo mrtve, ranjene i ruševine, i da vidimo šta ćemo dalje. Sačuvali smo i pregršt anegdota, ali mislim da smo mnoge već odavno zaboravili. 

U svakom slučaju, moja baka je bila u pravu, što me navodi na pomisao da se često odnosimo nepravedno prema starijima, pogotovo onima koji su već u životu iskusili bombardovanje. Pokušao sam da se setim još nekih njenih proročanstava, ko zna, možda mi zatrebaju.

BONUS VIDEO:

ESPRESO ANKETA: Pitali smo Beograđane gde su bili kada je počelo bombardovanje?

(Espreso.rs)

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media