PROVELA SAM DAN U LAZI: Doživela sam ISKUSTVO koje me je ZAUVEK PROMENILO (FOTO)
Klinika za psihijatrjske bolesti „Dr Laza Lazarević", Foto: Vladimir Šporčić

UMESTO KOŠULJA, PACIJENTE STEŽU PREDRASUDE

PROVELA SAM DAN U LAZI: Doživela sam ISKUSTVO koje me je ZAUVEK PROMENILO (FOTO)

Ova ustanova obezbeđuje prostor u kome se može obavljati i verski obred, a pacijenta može jednom nedeljno da poseti sveštenik ili drugi verski službenik...

Objavljeno: 15.03.2019. 22:00h
Jelena Jovanović
Jelena Jovanović
Novinarka rubrike Vesti
  • 87

U Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević" radni dan počinje ranom zorom, već u 7h ujutru, kada je glavna sestra uveliko na svom radnom mestu.

Već posle par minuta nakon početka radnog vremena čuje se zvonjava telefona u sobi glavne sestre i poziv na koji mora da se javi istog časa.

Klinika za psihijatrjske bolesti „Dr Laza Lazarević'
Klinika za psihijatrjske bolesti „Dr Laza Lazarević" foto: Vladimir Šporčić

I dok ona obavlja svoj posao, mi smo iskoristili priliku da popričamo sa pacijentom koji je bio voljan da razgovara. U pitanju je osoba sa bipolarnim poremećajem, ali on nije usamljen slučaj. Pacijenti u "Lazi" uglavnom pate od iste boljke, a sledeće po redu su psihoze i razne vrste šizofrenije.

- Želim da izađem odavde, ja sam dobro, ali mi ne daju. Nisam ništa uradio - odgovara na pitanje zbog čega je tu jedan od pacijenata na muškom  odeljenju Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević". Njega interno na odeljenju "cimeri" zovu "#samo kažem". Logično, jer mnogo voli da priča.

Ispovest čoveka koji boluje od bipolarnog poremećaja
Ispovest čoveka koji boluje od bipolarnog poremećaja foto: Printscreen/Adriamedia.tv

Pacijent pod nadimkom "samo kažem" nam je otvorio dušu i ispričao zašto već četvrti put leži u Lazi.

- Mene je razvod mnogo potresao. Žena mi je tada odvela decu, a onda sam imao slom. Posle sam počeo da pišem mnogo po Fesjbuku stvari za koje su mnogi mislili da nisu normalne. Bio je perioda da nisam ustajao iz kreveta, nisam se kupao i želeo sam da umrem - priča nam ovaj čovek svoju priču kroz smeh, ali i tugu u isto vreme.

On nije srećan što se nalazi u ovakvom vidu ustanove i sanja prozore bez rešetaka. Kaže da ima planove, a uspeo je i da se zaljubi za vreme svog boravka ovde. Devojku je upoznao preko društvenih mreža i kako nam je objasnio, žene su te bez kojih ne može, ali ujedno mu predstavljaju glavni izvor patnje.

Nakon razgovora sa njim, sela sam u dnevni boravak jednog od odeljenja najstarije psihijatrijske ustanove na Balkanu i gledala u umetničke slike koje su vredne svakog divljenja. Njih su, na moje veliko iznenađenje, naslikali bivši pacijenti. Neki od njih su bili pravi slikari, a drugi amateri.

1 / 5 Foto: Vladimir Šporčić

- Sve ove slike po zidovima radili su naši pacijenti, objašnjava glavna sestra. Tu ima i dela akademskih umetnika, ali i amatera. Dominiraju složeni motivi, sačinjeni od bojenog zrnevlja. Njih su puni i hodnici po odeljenjima.

U jednom trenutku mi je prišla i grupica pacijenata koja je ironično "dobacivala" pošalice na račun novinara i izveštavanje iz "Laze". Kada me je jedan od njih uhvatio za ruku, ustuknula sam, a onda sam čula, "ne boj se".

I zaista, mladić je samo želeo da mi pokaže oglasnu tablu na kojoj su okačena pravila ponašanja, odnosno "kućni red" kao i u svakoj drugoj kući.

I tako smo stajali jedno vreme "rame uz rame", ali smo oboje znali da samo jedno od nas ide kući.

Oglasna tabla, 'Kućni red'
Oglasna tabla, "Kućni red" foto: Vladimir Šporčić

Kada sam ušla u sobu u kojoj pacijenti uglavnom provode svoje slobodno vreme, čula sam brundanje televizije koja je bila upaljena iako niko nije gledao u ekran. Pacijenti su se podelili u male klanove. Neki su igrali karte, drugi stoni tenis, a neki od njih su pratili svaki moj korak i iznosili svoje žalbe, ali i životne priče.

Pacijenti provode slobodno vreme na klinici
Pacijenti provode slobodno vreme na klinici foto: Vladimir Šporčić

Iznenadilo me je da je prosečna dužina lečenja na kliničkim odeljenjima smanjena na mesec dana. Mislila sam da se pacijenti ovde leče godinama. Ipak, potvrdilo se da je donekle tačno ono što sam mislila: isti pacijenti se ovde obično vraćaju i po šest, sedam puta.

Bolnički miris na odeljenju se nije bitno razlikovao od odeljenja kardiologije, ortopedije ili bilo kog drugog. Iako pacijenti više nisu u košuljama koje ih stežu, predrasude to rade još uvek.

Ne postoje samice, mračne sobe, pacijenti koji pričaju sami sa sobom u ćoškovima, a niko histerično ni "ne leti" hodinicima koji su obojeni prijatnom žutom bojom.

Klinika za psihijatrjske bolesti „Dr Laza Lazarević'
Klinika za psihijatrjske bolesti „Dr Laza Lazarević" foto: Vladimir Šporčić

Naprotiv, pacijenti u svojoj odeći, slobodno se kreću odeljenjem, jedu, puše i ispijaju kafu na prvim jutarnjim zracima koji se probijaju kroz rešetke prozora.

Dok polako i pažljivo obilazim muško odeljenje, kako mi nešto ne bi promaklo, virim u bolničke sobe u kojima se nalaze namešteni kreveti i tek poneki pacijent koji leži, prekriven preko glave. U jednom navratu, pogled mi se susreće sa pogledom pacijenta koji leži. Moj pogled je radoznao i oprezan, a njegov je omamljen i težak, kao da ima roletne na očima.

Pacijent, klinika za psihijatrjske bolesti „Dr Laza Lazarević'
Pacijent, klinika za psihijatrjske bolesti „Dr Laza Lazarević" foto: Vladimir Šporčić

I u muškim i u ženskim odeljenjima, pušenje je dozvoljeno u određenim prostorijama. Kako mi je glavna sestra rekla, cigarete su najčešći uzrok njihovih međusobnih svađa.

Iako je to jutro bilo mirno, naš dolazak je poremetio njihovu dnevnu rutinu, što je bilo i više nego očigledno, jer su se poprilično "uzmuvali". Ipak, nakon petnestak minuta razgovora sa njima, prestala sam da obraćam pažnju na njihove raširene zenice i nekontrolisano mahanje ruku.

Glavna sestra nam je rekla kako pacijenti ustaju već u 6:30h, a odmah zatim se brinu o svojoj ličnoj higijeni. Zatim sledi čitanje izveštaja za sve tri smene, nakon čega sledi odeljenjska vizita.

foto: Vladimir Šporčić

Odmah zatim, tehničari dele terapiju, a onda sledi doručak. Pacijentu se obezbeđuju tri obroka dnevno koji se daju u pravilnim razmacima, sa odgovarajuće pripremljenom, posluženom i raznovrsnom hranom.

foto: Privatna arhiva

Kako stoji u pravilniku, najmanje tri puta nedeljno pacijentu se obezbeđuju sveže voće i povrće, u skladu sa godišnjim dobom. Takođe, pacijentu se obezbeđuje ishrana u skladu sa njegovim verskim uverenjima, a prema mogućnostima ustanova.

Sam jelovnik sastavlja dijetetičar, uz prethodnu preporuku lekara.

Doručak na Klinici
Doručak na Klinici foto: Vladimir Šporčić

Ova ustanova obezbeđuje prostor u kome se može obavljati verski obred, a pacijenta može jednom nedeljno da poseti sveštenik ili drugi verski službenik.

U zavisnosti od dana, postoje različite aktivnosti kojima se pacijenti bave. Utorkom se održava odeljenski timski sastanak kojem prisustvuju lekari, glavna sestra, pedagog, psiholog i socijalni radnik, kao i ordinirajući lekari. Na tom sastanku se dogovaraju nedeljne aktivnosti koje su predviđene za tu nedelju.

foto: Vladimir Šporčić

Kako nam je rečeno, sredom u 9:30h održava se terapijska zajednica sa pacijentima, četvrtkom u 10h specijalni pedagog ima grupe sa pacijentima, a petak je predviđen za preglede interniste ili bilo kog lekara u zavisnosti od potrebe.

Glavna sestra naglašava kako pacijenti mogu da se oprobaju i u fiskulturi koja traje oko 45 minuta, naravno ukoliko im zdravlje dozvoljava da se njom bave. Uz njih se u svakom trenutku nalazi fizijatar i fizioterapeut.

Razgovor sa glavnom sestrom u 'Lazi'
Razgovor sa glavnom sestrom u "Lazi" foto: Vladimir Šporčić

Oko 12:30h sledi ručak za pacijente u dnevnom boravku, a onda opet terapija lekovima. Od 14h do 15h je omiljena satnica svim pacijentima, a to su posete njihovih porodica i prijatelja. Popodne se održavaju određene aktivnosti koje vode medicinske sestre, kaže glavna sestra i dodaje da joj je jedan od najstresnijih situacija na poslu bio kada je pacijent pokušao da se ubije.

Naime, najekstremniji slučaj kojem je ona prisustvovala jeste pokušaj samoubistva u ovoj klinici. Pacijent je razbio staklo na prozoru pokušavši sebi da prereže vene.

 Naravno da postoje situacije kada se pacijent razdraži i bude agresivan. Jedan od najtežih slučaja jeste pokušaj samoubistva staklom. Mi smo pokušali mirno da mu se približimo, smirivali smo ga, i uspeli smo da ga sprečimo u njegovoj nameri. Iz tako opasne situacije završio je samo sa posekotinom, objašava glavna sestra i dodaje kako je pacijent odmah zbrinut u Urgentnom centru.

Takođe, napominje da postoje situacije kada su pacijenti izrazito agresivni pa je neophodna njihova "fiksacija", odnosno vezivanje pacijenata za krevet što sme da traje samo dok ne počnu da deluju lekovi koji će ih obuzdati, odnosno smiriti. Nikad duže od dva sata, ruke i noge se vezuju za krevet kožnim remenjem sa magnetima. Tako se sprečava (samo)povređivanje. Teži se da se ova nepopularna mera svede na minimum.

foto: Vladimir Šporčić

Pored lekova, lečenje pacijenta se sastoji i u grupnim terapijama i razgovorima sa odinirajućim lekarima, objašnjava sestra.

Pacijenti slobodno vreme provode uživajući u društvenim igrama, a najviše igraju šah, "ne ljuti se čoveče", ali i karte.

foto: Vladimir Šporčić

Nakon obilaska muškog odeljenja, spustili smo se na "L" odeljenje gde su smešteni ženski pacijenti. Oznake "L", "F", "M" nemaju nikakva značenja i date su nasumice, saznajemo.

foto: Vladimir Šporčić

Dr Jasmina Smaić, načelnik ženskog odeljenja, kaže kako nema suštinske razlike između muških i ženskih pacijenata.

Odeljenja moraju biti odvojena, ali suštinske razlike nema. Kapacitet je 29 postelja, a trenutno je ispunjeno sedamnaest. Ovo je odeljenje sa najvećim kapacitetom, a pacijentkinje su uglavnom mlađe. Beogradska odeljenja uglavnom služe za zbrinjavanje akutnih psihoza, a to su najčešće početne psihoze. Tipičan uzrast kada se one javljaju je početak ili kraj fakulteta, između 16 i 18 godine, pa nadalje, objašanjava dr Smaić.

Nakon obilazaka muškog i ženskog odeljenja, stigli smo i do Dnevne bolnice koja sve predrasude razbija u paramparčad.

Naime, sedela sam u radionici sa ljudima koji su nekada ležali na odeljenjima, ali i onima koji su došli preko uputa doktora opšte prakse. Moram priznati da se skoro nisam tako iskreno ispričala, bez trunke zaziranja, opreza ili glume. Samo čista istina koja služi kao lek.

Suština lečenja u Dnevnoj bolnici jeste da pacijenti kroz kreativnost izražavaju kako se osećaju, a pravljenje stvari, slikanje, šivenje su svakako deo procesa koji vodi do izlečenja.

1 / 8 Foto: Vladimir Šporčić

Direktorka Dnevne bolnice "Laza Lazarević", Aleksandra Đerić nam je rekla kako su pacijenti ovde kroz rad u grupi, ali i kreativnim radom postigli velike napretke za kratko vreme, a "pacijenti" su imali samo reči hvale za direktorku, ali i samu ustanovu.

Direkroraka Dnevne bolnice 'Laza Lazarević', Aleksandra Đerić
Direkroraka Dnevne bolnice "Laza Lazarević", Aleksandra Đerić foto: Vladimir Šporčić

Pacijenti su toliko zadovoljni terapijom da ih nikakva vrsta predrasuda više ne zanima. Kako kažu, ovde uče da se bore protiv njih i kada se vrate svojim kućama u kojima često ne nailaze na razumevanje.

Knjiga utisaka dokazuje da im je priznanje drugima, ali i samima sebi da imaju problem, spasilo život.

1 / 2 Foto: Vladimir Šporčić

Jedna od pacijentkinja koja je farbala kutiju za nakit koju je sama napravila nam je usput ispričala svoju priču koja nije nimalo laka.

Kada sam došla ovde imala sam ogroman otpor. Ako vas interesuje dijagnoza, ja sam "bipolarna" (Borderline personality disorder), odonosno, ne mogu da kontrolišem svoje impulse. Umesto do deset, ja uspem da izbrojim do dva, a sada sam naučila da brojim do petnaest, kaže nam ova hrabra žena.

Ona ima 42 godine, po struci je zdravstveni radnik, i prvi put je došla u situaciju da je ona ta koja ne nosi "beli mantil", već da nju procenjuju što joj je posebno teško palo.

"Gde ću ja među ludake", bila je njena prva pomisao, kaže ona i dodaje da ne može baš svako da prođe ovaj "kasting".

- Prvi put kada sam došla ovde, promenilo se sve. Dvadesetoro ljudi mi je pružilo ruku prijateljstva. Pored lekova, osećaj ljubavi i empatije ne može da se opiše. Za osoblje ove bolnice mi nismo pacijenti već ljudi sa imenima i prezimenima. Ovo jeste "štaka da se vratimo na fabričko podešavanje" i socijalizujemo se, priča ona iskreno.

Priznaje da ljudi prema njoj imaju predrasude jer je u "Lazi", ali da je vremenom naučila da odgovori argumentima, umesto da se brani.

- U porodici ima najviše predsrasuda, ali ovde dobijemo oružje da se branimo. Moramo prvo sebe da izlečimo da bi bili sutra tu za našu decu. Ne gubi se na inteligenciji nikad. Nekad nemam uvid u svoje stanje, ali moja pamet neće nestati. Bez psihoterapije dan bi mi izgledao dosta teže, ali i iz "vrtića mora da se izađe", završava ova hrabra žena i majka.

Nakon posete "Lazi" izašla sam sa kao "druga osoba". Iako nikada nisam imala predrasude prema pacijentima jer bi i većini nas "našli nešto", promenio mi se stav prema samoj klinici. Shvatila sam da nije sramota biti u "Lazi" već imati predrasude prema ovakvom vidu ustanove koja postoji kako bi pomogla svima onima kojima je pomoć neophodna.

Bonus video:

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media