DOBRI FRAJERI U ZATVORU, POLICIJA NA SVAKOM ĆOŠKU, NAJBOLJE RIBE U AGONIJI... Kako sam živeo 42 dana sa SABLJOM!
Sablja je bitno uticala na noćni život Beograda, Foto: Beta/Dragan Gojić, Stefan Kojić, Ilustracija

u prvom licu

DOBRI FRAJERI U ZATVORU, POLICIJA NA SVAKOM ĆOŠKU, NAJBOLJE RIBE U AGONIJI... Kako sam živeo 42 dana sa SABLJOM!

Ondašnje top ribe, ove napucane što su izlazile u Silikonsku dolinu na Dorćolu, sa žaljenjem pričale su tokom Sablje kako su najbolji frajeri u zatvoru, a kafiće su zaposeli neki krš tipovi

Objavljeno: 13.03.2019. 22:00h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 8

Sećam se, bio je to lep dan, pravi prolećni.

Beograd se izvukao iz prilično duge i sive zime. Jedne od onih koje su pune hladnoće i kiše, sa veoma malo snega i zbog kojih ceo grad deluje kao džinovska kaljuga.

 

Tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić proveo je veći deo svog mandata na putovanjima, što po inostranstvu, što po Srbiji. Ako me sećanje dobro služi, tada je bio u kampanji "Srbija na dobrom putu", u okviru koje je špartao Srbijom družeći se sa ljudima, obilazeći gradove i sela, mazeći krave, vozeći bicikl...

Sećam se da sam ga čak i uživo video u Vršcu na koncertu Gorana Bregovića u tek otvorenoj Hemofarmovoj sportskoj hali, gde je sa suprugom i prijateljima, u čuvenoj crnoj polo majici, uživao u muzici, a kasnije i u druženju sa Bregom.

 

Tog 12. marta 2003. godine, kad sam se probudio i spremao za posao, Srbija je i dalje bila na "dobrom putu". I ništa nije nagoveštavalo, barem ne u svakodnevnom životu, da bi nešto moglo bitnije da se promeni. Sa radija je dopirala vesela muzika, kratke vesti su obaveštavale o vremenu i sportu, svuda je sijalo... Živeli smo u postpetooktobarskom vremenu, s puno turbulencija na političkoj sceni, koje su delovale kao da se polako sležu i da krećemo ka Zapadu i mirnijem i stabilnijem životu, oslobođeni mraka koji su nam Milošević i njegova ekipa navukli preko očiju kao roletne i držale ga više od decenije. 

Par dana ranije, na pauzi, izašao sam na kafu sa drugaricom koja mi je tada rekla da odlazi iz zemlje.

"Ovde nikad neće biti bolje, nemoj da se zanosiš", kazala mi je, dok smo u bašti kafića "Monjument" uživali u izuzetno lepom vremenu, onako sa naočarima za sunce, puni neke budućnosti koja tek treba da se desi i omogući nam da makar u tridesetim proživimo onu ludu mladost koja nam je ukradena  u dvadesetim i izbrazdala ih ratovima i nesrećama.

Njene reči vratiće mi se kao bumerang par dana kasnije... Kao i deceniju kasnije... "Ovde nikad neće biti bolje". Kao i koincidencija da je zgrada iz koje je pucano na premijera u neposrednoj blizini "Monjumenta", gde smo vodili taj razgovor o odlascima i ostancima.

LOŠE VESTI PUTUJU BRZO

Kad sam stigao u redakciju koja se nalazila preko puta železničke stanice (sada već bivše), dočekala me je vest koja kao da je stigla direktno iz Zone sumraka.

Neko je pucao na premijera!

Ko, kako, šta?!

Tada se znalo samo toliko. Premijer je upucan na ulazu u Vladu Srbije, ubačen u kola i prevezen u bolnicu. Vesti su govorile da je živ, možda čak i da atentat nije uspeo...

Pratili smo strane agencije i sajtove, iščekujući nove vesti.

Potvrda da mu nema spasa stigla je, sećam se, sa sajta Skaj njuza, koji se pozivao na svedočenje "visokog funkcionera Demokratske stranke", da je premijer upucan snajperom u srce i da lekari nisu mogli ništa da urade. Navodno, u bolnicu je stigla i njegova majka, a supruzi Ružici su već predali krvavu garderobu njenog pokojnog muža.

foto: Printscreen

Toliko je sve podsećalo na atentat na Kenedija, sa kojim su Đinđića često poredili. I ta krvava odeća i ta deca što ostaju bez oca i gorda žena u tuzi...

Zaista se ne sećam da sam se osećao tako jadno, poraženo i mizerno zbog nekog javnog događaja koji nije imao direktne veze sa mnom. Takođe je bilo bedno biti građanin države u kojoj se sa premijerom obračunava na takav način - ubijajući ga kao kera na vratima vlade, dok on pokušava da dođe do svoje kancelarije na štakama.

Mislim da se za mene, što se toga tiče, priča tada i završila. Đinđića više nije bilo, nestao je u deliću sekunde, a zajedno sa njim su otišla i sva moja nadanja da smo postali relativno normalna država. Ubijen je jedini političar za kojeg sam glasao i kad su mi se svi podsemevali zbog toga, govoreći mi da taj nikad neće doći na vlast, jer je ovo - Srbija, bre! Čovek čiji sam plakat, onaj sa sloganom "Pošteno", držao jedno vreme na vratima svoje sobe, nervirajući svoje drugare koji su više simpatija gajili prema Vuku ili Šešelju. Srbija je ubila Srbina ili je to uradio neko spolja uz pomoć izdajnika iznutra, realno, sasvim je svejedno. Premijer je smaknut snajperom, na pragu proleća. Bukvalno i metaforički.

SABLJA POHAPSILA "DOBRE FRAJERE"

Sve što se kasnije dešavalo pamtim kroz magnovenje. I lov na ubice i prestrojavanja u vlasti i teorije zavere i likovanje nacionalista i fašista i novi uspon Koštunice...

Međutim, Sablje se sećam. Trajala je 42 dana i donela je neke specifičnosti u Beograd. Policija je, za promenu, počela da zaustavlja džipove i ostale luksuzne limuzine, ostavljajući konačno na miru nas koji smo vozili svoje male, smešne autiće, pa smo konačno mogli da se i mi njima nasmejemo u prolazu dok stoje prislonjeni uz svoja kola sa raširenim nogama i rukama na haubi. 

foto: Printscreen

Sećam se i da me je na ulazu na Stari železnički most zaustavio policajac u civilu sa fantomkom na glavi, zver od dva metra i bog te pita koliko kila mišića, tako što je stao ispred kola i stavio nogu na haubu. Onda me je izvukao iz vozila, silovito ispretresao levom rukom dok je u desnoj držao pištolj, pa pitao gde sam krenuo i odakle idem. Nakon toga me je ugurao nazad u kola i kazao: "Nestani!", a ja sam narednih desetak minuta osećao kako mi pojedini delovi tela bride od njegovog pretresa pri kojem nije štedeo na batinama.

Sećam se da su ondašnje top ribe, ove gradske, napucane, što su izlazile u Silikonsku dolinu na Dorćolu, sa žaljenjem pričale kako su najbolji frajeri u zatvoru, a kafiće su zaposeli neki krš tipovi od kojih nema nikakve vajde.

Nama je nekako bilo drago što konačno možemo da sednemo na piće negde, a da oko nas nema onih ćelavih, namrštenih šifonjera u trenerkama koji samo čekaju da ih slučajno malo duže pogledaš pa da dođu da ti nabiju glavu u čašu ili zalepe šamarčinu uz ono čuveno: "Šta je bilo, šta gledaš, majmune?!".

 

Bilo je, kažem, zanimljivo to proleće u Beogradu kada smo u masovnoj povorci sahranili premijera i tako otkrili svoju dugo čuvanu tajnu da nam je uvek bio drag, samo to nismo smeli da priznamo.

GRAD JE OPET POTONUO U MRAK

Onda smo počeli da izlazimo i da se opijamo životom, verovatno svesni da smo, još jednom, nakon bombardovanja i 5. oktobra, svedoci novog istorijskog perioda, koji, nažalost, ubija nadu u svetliju i berićetniju budućnost.

Gledajući iz ove perspektive, najiskrenije, žao mi je što tog proleća nisam napustio rodni grad i ovu zemlju, i otišao negde daleko, bilo gde, slušajući osećaj u želucu koji mi je govorio da tamo gde se krv premijera skida šmrkovima sa asfalta ne može biti sreće i normalnog života.

Koja to normalna zemlja toliko mrzi jednog čoveka da ne može ni izbore da dočeka da ga smeni nego ga uklanja snajperom? Ah, da, Kenedi... 

foto: Printscreen

Uglavnom, "dobri frajeri" su se ubrzo vratili u gradske kafiće. Počeli su da turiraju svoje besne džipove i limuzine po beogradskim ulicama, a silikonskim lepoticama se vratio osmeh na lice.

Estradne zvezde, sa čvrstim vezama u podzemlju, su puštene iz pritvora i ponovo zaposele stadione i TV kanale.

Beograd je polako počeo da zaboravlja svoju ljubav prema ubijenom premijeru i da tone u novi mrak...

Kažu da je najmračnije pred svitanje.

Možda, samo nama nikako da svane.

To je problem.

BONUS VIDEO:

OBELEŽAVANJE GODIŠNJICE UBISTVA ZORANA ĐINĐIĆA Lutovac: Šetaćemo danas za ubijenog premijera (KURIR TV)

(Esprso.rs)

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media