OVAJ SRBIN JE U BEOGRADU IZDAJNIK: Aleksandar je GAĐAO ČETNIČKI TENK, DA GA NE BI UZELE BALIJE! STRAVIČNA ISPOVEST
Jedan čovek u Teksasu…, Foto: Printscreen / Facebook

OTKRIVAMO!

OVAJ SRBIN JE U BEOGRADU IZDAJNIK: Aleksandar je GAĐAO ČETNIČKI TENK, DA GA NE BI UZELE BALIJE! STRAVIČNA ISPOVEST

Jedan čovek i njegova sudbina..

Objavljeno: 09.03.2019. 14:26h
  • 78

Leto 1995. godine. Jul mesec. Bihać je u okruženju. Čitava Krajina je u okruženju. Na izmaku snaga svaki čovek. I onda na sve to ofanziva. Sa tri strane. Sa jedne strane vojska SAO Krajine. Sa druge strane vojska Republike Srpske. Sa treće strane paravojne formacije tzv. Teritorijalne odbrane Fikreta Abdića.

Naizgled bezizlazna situacija.

Na ljude bez municije, bez artiljerije, naoružane hrabrošću i patriotizmom nasrće 40 tenkova i brojčano i naoružanjem superiorniji protivnik.

Ali…Slike života pre hica!

Aleksandar Saša Gajić, mladi poručnik Petog korpusa dugo posmatra jedan četnički tenk. Plaši se i kuraži se u isto vreme. Gleda grdosiju M-84, kako ide prema njemu. Kroz glavu mu prolaze slike. Vidi svoju suprugu Sanelu. Vidi kako se vraća u Bihać te 1992. godine. Vidi kako se bori sa svojim komšijama protiv četnika. Vidi i čuje kako ga pojedini pripadnici Petog korpusa, njegovi saborci, iza leđa zovu četnikom iako je rame uz rame sa njima u borbi. Vidi onaj trenutak kada ga sa linije prebacuju u regrutni centar. Prolaze mu te slike ispred očiju dok sedi ispred bestrzajnog topa i nišani.

Sliva mu se znoj niz leđa. Znoj koji sapira julski dan, znoj koji donosi odgovornost, znoj čoveka u vihoru rata. Mora pogoditi. Tako da onesposobni čeličnu zver, ali da je ne uništi. Savršen plan ima Saša, taj vrhunski obučeni mladi oficir. Planira zarobiti tenk. I to M-84, ni više ni manje. Planira zarobiti mašinu koja je u stanju ispaljivati rafalno tenkovske granate.

‘Gađaj tenk, uzeće ga balije!’

Jedan rafal, pa još jedan. Pogodak! Tenk je stao, dimi se, ali nije to onaj crni dim. Saša promatra, iz tenka iskače posada. U tom trenutku on i još par saboraca trče prema tenku. Kao da se dešava nekom drugom. Čuje se paljba. I sa četničkih položaja i sa položaja Petog korpusa. Saša prvi dolazi do tenka, čeka koji sekund, a onda sa nekoliko ljudi ulazi u utrobu čelične zveri. Stavlja slušalice na uši, zna šta radi. I čuje jeziv glas u slušalicama. Čuje naredbu: “Gađaj tenk! uzeće ga balije”.

Grozničavo gleda oko sebe. Kao da on nije on. Kao da to nije više mladi poručnik Aleksandar Gajić, rođeni Beograđanin, što se zbog ljubavi preselio u Bihać i što sad na Krivaji brani i Bihać, i Cazin, i svoju ljubav, i nejač krajišku.

Pali motorolu i čuje identičnu naredbu od strane “korpusovaca”. Gađaj tenk!

Gleda ispred sebe, vidi kao u magli onih nekoliko vojnika koji mu pomažu. Gleda cev moćnog oružja i vidi granatu u njoj. I onda se setio. U momentu.

Trenutak slave

Saša, valjda jedan od samo nekoliko ljudi koji su znali upravljati ovom mašinom na ovom mestu, okreće cev prema četničkim položajima, suprotno od Armije BiH i izdaje naređenje jednom vojniku da izvesi belu zastavu na kupoli. Dodaje gas. M-84 uz riku kreće.

I taj momenat, baš taj tren bio je presudan. Ne samo za Aleksandra Sašu Gajića, nego za celokupan tok ofanzive “Spržena zemlja”, koja će kasnije dovesti do deblokade bihaćke enklave. Ali, Gajić to tada nije znao. Nije osećao od adrenalina svu tu “bitnost”, kao što nije osećao pakleni bol u slomljenoj nozi i polomljenim rebrima. Jedino što je znao, bilo je da treba, da mora dovesti tenk do Begovih Kafana, do položaja Armije BiH. Sekund po sekund, pod unakrsnom paljbom on uspeva.

Dovozi tenk i to naoružan tenk. Sasvim precizno, jasno i herojski, ovaj čovek je zarobio ubojito oružje i dovezao ga na slobodnu teritoriju. Nastaje euforija, potpuna eufroija.

Poručnik Aleksandar Saša Gajić je ponosan. Na sebe, na svoje saborce, na Korpus, na grad Bihać. Sve je vredelo, misli u sebi. I beg iz tadašnje polučetničke vojske 1992. godine i svo ovo trpljenje zato što se drugim imenom zove. I ona prekomanda sa linije u regrutni centar. Sad mu najzad veruju. Sad je jedan od “njih”, zvanično na strani pravde, na kojoj je oduvek bio. Saša iz Beograda sa svojim borcima.

Ali…

Nedovoljno za ‘Zlatnog ljiljana’

Ali pravda ostaje nedostižna. Saša je umesto unaprijeđenja bio degradiran. “Zlatni ljiljan” nikada nije dobio. Ostao je tek običan vojnik, koji je sve vreme rata proveo u Petom korpusu. I kako to obično biva, slavu i lovorike prigrabili su neki drugi, neki manje vredni, neki boljeg jezika, a slabijeg srca.

O svemu ovome zorno govori u sjajnom tekstu Midhata Dedića Sašin saborac, nosilac ordena “Zlatni ljiljan” Halil Bajramović.

“Evo, daću jednom od tih ‘slavnih’ boraca koji su ‘preuzeli na sebe’ podvig poručnika Gajića da prevezu moj bager sa tačke A do tačke B. Ako budu znali, pokloniću im ga. Ko je tada u jeku bitke, dok je praštalo na sve strane i ginuli ljudi, mogao da upali onesposobljeni tenk M-84, jedan od najsavremenijih tada u svetu, koji ima tri sistema paljenja? Niko osim onog koji je to i učinio, poručnika – tenkiste Aleksandra Gajića Saše”, tvrdi Bajramović.

Saša se razočarao u ljudskost. Od silnih obećanja da će biti imenovan za komandanta Mešovitog protivoklopnog artiljerijskog diviziona (MPAD) nije bilo ništa. Pogrešno ime i prezime, šta li?

Aleksandar je nakon rata otišao u Ameriku, u Dalas, gde drži restoran. Tamo živi sa suprugom Sanelom, sinom Alanom i ćerkom Majom. Daleko od nepravde, od “izdajnika” i “heroja”. Čovek junačkog srca, ljudina, gradi svoj svet negde gde je ljudima dozvoljeno graditi svet ljudskosti, a opet sa gorčinom izbeglice.

Saša, čovek kojeg nema

I vratio se Gajić još jednom, pet godina nakon rata. Dao je priliku ljudima sa kojima je vojevao. Ali, umesto “Zlatnog ljiljana”, umesto bilo kakvog priznanja, njegovo ime je izbrisano iz vojnih spiskova. Nije bio niti borac niti bivši borac. Za to vreme,  u Beogradu je obeležen kao večni izdajnik.

Opet se vratio u Ameriku. Iz teksta Midhata Dedića, pamtimo Sašine reči:

“Ovde žena i ja imamo naš restoran. Možeš zamisliti tenkistu u kuhinji? Živimo lepo, ali duša je prazna. Nikad nisam mislio da ću morati otići iz zemlje za koju sam se borio. Dokazao sam se kao vojnik Bosne i da volim ovu zemlju. Najteže mi je što ne znam reći deci gde je i koja je njihova domovina. Ovde živim, ali ovo nije moj život”, napisao je Aleksandar Gajić u jednoj od poruka iz Amerike svom saborcu Halilu Bajramoviću.

Aleksandar Gajić, Srbin iz Beograda, vojnik, heroj rata, Bosanac i Hercegovac, patriota, čovek koji je zarobio tenk, heroj Petog korpusa, večno zahvalan povremeno nezahvalnoj domovini, bez “Zlatnog ljiljana”, jer je drugima bio potrebniji, jer je drugima bio namenjen.

Koja je njegova domovina?

A koja je naša domovina?

Negde bi odavno bio snimljen film o tenkisti u kuhinji, blockbuster o heroju. A kod nas?

Jedan čovek u Teksasu…

PS: Potpisnik ovih redova je neizmerno zahvalan novinaru Midhatu Dediću, bez čijeg texta “Halil, Josip i Aleksandar – tri krajiška ratna druga” ova priča ne bi bila napisana.

Stavovi izrečeni u ovom tekstu odražavaju autorovo lično mišljenje, ali ne nužno i stavove većine ili našeg portala.

BONUS VIDEO:

STRAVIČNO UBISTVO U ČORTANOVCIMA KOD INĐIJE: Preklao ženu, nož pronađen pored tela! (KURIR TV)

(Espreso.rs / AJB/DEPO PORTAL/BLIN MAGAZIN)

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media