KAKO SAM OSVAJAČU VIMBLDONA UZEO DVA GEMA? Vreme kad je TENIS bio SPORT za GEJEVE, BOBU ŽIVOTINJU i JATAGANCE
Pet setova paklenog finala iz 2001., Foto: Ilustracija/Espreso.rs

mnogo pre đokovića

KAKO SAM OSVAJAČU VIMBLDONA UZEO DVA GEMA? Vreme kad je TENIS bio SPORT za GEJEVE, BOBU ŽIVOTINJU i JATAGANCE

Tenis je tada bio sport rezervisan za američke buržuje i švapske domaćice, te tu i tamo pokojeg zalutalog Čehoslovaka

Objavljeno: 09.02.2019. 22:00h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 31

Tenis sam počeo da treniram početkom osamdesetih godina, u doba kada su svi moji vršnjaci trenirali fudbal ili, u gorem slučaju, košarku. 

Teniskih terena, za razliku od danas - Novakove ere, nije bilo mnogo. Postojala su praktično samo dva kluba u Srbiji - Partizan i Crvena Zvezda.

 

Partizan, koji se nalazio u Humskoj, bio je za fensere. Tereni su se nalazili između živopisnih drvoreda koji su bacali senku na igrališta, sa lepim restoranom u kojem se okupljao tadašnji društveni krem da popije pićence nakon trčanja po šljaci.

Tu su se mogla sresti razna poznata lica iz javnog života, kako sa patikama i čarapama umazanim šljakom prepričavaju anegdote i opušteno ćaskaju sa svojim drugarima.

Zvezdini tereni, gde sam ja trenirao, nalazili su se na Karaburmi, u uliciji Mije Kovačevića, i bili su daleko skromniji od Partizanovih. Međutim, imali su jednog aduta koji je dodatno ukrašavao celu priču - Bobu Živojinovića.

Mali Boba je odrastao na ovim terenima budući da su mu roditelji živeli u kući odmah kraj njih. Otac je održavao terene, a majka se često mogla videti kako vredno kuva za budućeg šampiona. Bobin stariji brat Čeda već je bio otišao u Nemačku gde je radio kao trener, a mlađi Živojinović je otpočeo svoje putešestvije po belom svetu koje će ga učiniti najpoznatijim teniserom bivše Jugoslavije.

Iako se njegova dva Gren Slem polufinala iz druge polovine osamdesetih, Australija i Vimbldon, danas čine smešnim u odnosu na Novakove rezultate, u ono vreme je to bilo ravno naučnoj fantastici.

Naime, tenis je tada bio sport rezervisan za američke buržuje i švapske domaćice, te tu i tamo pokojeg zalutalog Čehoslovaka. Ljudi koji su u Beogradu igrali ili trenirali tenis smatrani su gejevima, a na terenima su pored "gejeva" mogli da se vide direktori tadašnjih velikih preduzeća kojima je ovo bila dobra rekreacija (po ugledu na američke buržuje), ali i prilika da sklope još neki dil izvan kancelarije. Bili su to likovi veoma nalik Jatagancu iz "Boljeg života". 

Boba je bio glavna zvezda Zvezdinih terena. Kada bi se na kratko vratio iz inostranstva, svi bi se okupili oko njega i pažljivo slušali njegove priče. Pokazivao je suvenire, kako one sa teniskih terena, tako i turističke. Zahvaljujući Bobi, Karaburma je na kratko postajala deo svetskog džet-seta koji je u to vreme punio tribine tih dalekih i mističnih arena belog sporta, na kojima se pio šampanjac, jele su se jagode, gustirao se kavijar i zalivao francuskim konjakom.

foto: Printscreen

Godine 1985. Boba Živojinović je napravio jedan od dva najveća uspeha u singlu. Stigao je do polufinala Australijan Opena, koji se tada još uvek igrao na travi. Pobedio je u pet setova Džona Mekinroa, tada drugog igrača sveta i legendu tenisa. Svi mi, matorci, se još uvek sećamo, jer smo taj meč u snimku gledali na RTB, detalja iz trećeg gema četvrtog seta kada je Boba poveo sa 2:0. Mekinro se tokom čitavog meča svađao sa sudijama i bio je neviđeno živčan; živčaniji nego inače. Pošto je ušao u predugačku raspravu sa glavnim sudijom, Boba je pitao ljude koji su sedeli u prvim redovima i jeli sendvič, da li imaju jedan i za njega. Ponudili su mu i on je seo sa njima da sendvič pojede, što je Mekinroa dodatno izludelo pa je odlučujući set izgubio sa nulom.

foto: Printscreen

Nažalost, Boba je ispao u polufinalu od danas nam dobro poznatog Šveđanina Matsa Vilandera, koji je opet bio lošiji u finalu od zemljaka Štefana Edberga (koji je poznat i po tome što je na US Openu 1983. servisom pogodio glavnog sudiju, koji je od udarca loptice pao sa stolice i kasnije preminuo u bolnici).

Ipak, još uvek se, čak i u svetskim okvirima, prepričava ova anegdota kako je Boba Životinja, kako su ga od milja zvali, iskulirao legendarnog Meka i potom ga ponizio svojim razornim servisima. 

 

Iste godine, na Vimbldonu se pojavio novi sportski heroj. Do tada nepoznati Nemac Boris Beker postao je, sa 17 godina, najmlađi osvajač Vimldona i zvezda koja će narednih desetak godina dominirati svetskim terenima. Ali, i postati venčani kum Bobe Živojinovića, kao i trener Novaku Đokoviću! Srpski čovek, što bi se reklo.

foto: Printscreen

A na leto te godine, ja sam sa svojim klubom krenuo početkom avgusta na tzv. ciklusne turnire tokom kojih smo za mesec dana obišli veći deo bivše države. Ciklus je počinjao u Beogradu, turnirom na Partizanovim terenima, a završavao, ako se dobro sećam, u Zagrebu, na legendarnoj Šalati.

foto: Printscreen

Ne mogu, zaista, da se pohvalim nekim spektakularnim rezultatima. Ispadao sam uglavnom na početku turnira, nekad u drugom kolu, ali smo se svi, zajedno sa trenerom Goranom Bubnjem, sjajno zabavljali i dobijali vrlo korisne životne lekcije za budućnost izvan teniskih terena.

Inače, mi smo u zvezdi svi bili "Bobina škola". Trenirali su nas da igramo jednoručni bekhend, da jako serviramo i često izlazimo na mrežu. Partizanovci su bili "švedska škola", dvoručni bekhend, linija, puno razmena, strpljiv tenis.

Dva momka dominirali su tada na rang listama u mlađim kategorijama. Jedan je bio Goran Mihajlović, zvezdaš, kasnije moj srednjoškolski drug, koji je već počeo da igra turnire u inostranstvu i kojeg su zvali "novi Boba" zbog stila igre. Drugi je bio dečko iz Splita, mršavi dugajlija Goran Ivanišević, koji će postati osvajač Vimbldona 2001. godine, na samom zalasku svoje karijere.

foto: Printscreen

Pošto, naravno, nije bilo interneta, naša saznanja o ljudima i njihovim CV-evima bila su bazirana na usmenim predanjima. A po njima, Ivaniševića je otac terao da neprestano trenira i imao je običaj da ga ponekad išmara nasred terana, pred ljudima, kad ovaj napravi neku glupu grešku. Majka ga je često odvodila sa treninga na ručak, a Goran je umeo da je tada psuje i čak gađa lopticama, jer mu je hrana bila na poslednjem mestu u životu. Bio je, po opštem mišljenju, uvrnut i živčan. Mada ga ja ne pamtim kao takvog. Naprotiv, bio je vrlo smiren i kul dečko, dvadesetak dana mlađi od mene.

Iako je, kao i Mihajlović, počeo da igra turnire po inostranstvu, te godine se pojavio na turniru u Karlovcu jer su mu, pričalo se, trebali bodovi da na nacionalnoj listi prestigne Mihajlovića koji ga je redovno tukao u to vreme. Mislim da je ta pozicija na listi omogućavala da dobije nešto novca od Saveza za putovanja i turnire, mada se više ne sećam tačno. Inače, liste su objavljivane u časopisu Tenis, pri kraju. Jedne godine ugledao sam tamo i svoje ime, negde oko 200. mesta u Jugoslaviji. Mislim, šta da vam kažem - voleo sam tenis, ali on izgleda nije voleo mene, ili je bilo obrnuto?

Uglavnom, da se vratim na priču, tako je slučaj namestio da u drugom kolu u Karlovcu, na obali Korane, naletim baš na njega - Ivaniševića!

foto: Printscreen

Ne sećam se precizno detalja ovog meča (prošla je čitava večnost od tada) koji je za mene bio unapred izgubljen. Mislim da smo igrali pre podne, na centralnom terenu, skoro bez publike kraj terena... Čak ni moj trener nije došao da me gleda. Toliko sam bio prežaljen.

Ivanišević u to vreme još nije imao razoran servis koji će ga kasnije krasiti. Igrao je sa osnovne linije, sa preciznim udarcima i dvoručnim bekhendom. Šetao me je po terenu kao vevericu, nisam mogao da mu pariram u bilo kom pogledu, a mislim i da je davao deset odsto svojih tadašnjih mogućnosti. Tačnije - odradio me je, a da se nije pošteno ni preznojio.

 

Ipak, da li zbog njegove korektnosti (daj da pustim ovog malo, simpatičan mi je) ili pada koncentracije, uspeo sam da mu u svakom setu uzmem po jedan gem. Prvi na njegov servis, u kojem je, koliko se sećam, napravio tri duple greške, pa mi je trebao samo jedan poen iz igre, a drugi na svoj servis i te gem lopte se, onako kao kroz maglu, sećam. Opalio sam neki bekhend iz očaja po paraleli, lopta je zakačila plastičnu liniju i preskočila njegov reket. Začudio se, ali bogme i ja. 

Šesnaest godina kasnije, gledao sam na televiziji njegovo vimbldonsko finale protiv Patrika Raftera u pet neizvesnih setova, kada je konačno došao do svog prvog i jedinog Gren Slema.

foto: Printscreen

Dok je dizao pobednički pehar, nisam mogao a da ne pomislim: "Čoveče, uzeo sam dva gema šampionu Vimbldona!".

Međutim, iako u to vreme više nisam bio u kontaktu sa Goranom Mihajlovićem, mogu samo da zamislim šta je njemu tek prošlo kroz glavu. Nešto u stilu: "Plakao si kao beba dok sam te uništavao na turnirima, a vidi sad - uzeo si najveći turnir na svetu! Eee, žiiivote!".

BONUS VIDEO:

SVI SU OTIŠLI NA SPAVANJE: Samo je budni Novak Đoković došao na Rod Lejver arenu

(Espreso.rs)

 

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media