PROFESORI SU ME NAZIVALI ČETNIKUŠOM: Ispovest Srpkinje koja je odrastala u Rijeci u toku rata ’90!

Krajem novembra 1991. Andrea Popadić imala je 11 godina. Oko 16 časova sedela je u svom dnevnom boravku u Rijeci i gledala TV. U nekom trenutku čula je zvuk ključeva u ulaznim vratima. Njen tata Milan vratio se s posla. Produžio je direktno u kuhinju, gde je mama završavala ručak. Curica se digla s kauča i krenula prema njima.

Zastala je kad je čula mamin glas: “Valjda ti je jasno da se to dogodilo zato što si Srbin”. Andrea se zaustavila, osetila je da je ovo ozbiljna tema u kojoj ne bi trebalo da učestvuje.

Ovako je hrvatski portal Telegram započeo opsežnu ispovest devojke iz mešovite porodice sa srpskim prezimenom, koja je odrastala u Rijeci u toku građanskog rata.

Andrea se, nastavlja Telegram, prišunjala se do zida kraj kuhinjskih vrata i nastavila da prisluškuje razgovor. Shvatila je samo da tata ima probleme na poslu. Što se konkretno dogodilo, saznala je tek kasnije. Njen tata godinama je radio kao savetnik za profesionalnu orijentaciju učenika u Zavodu za zapošljavanje. Onog dana kad je Andrea prisluškivala njegov razgovor mamom, premešten je na pečatiranje dokumenata, degradirajući i znatno manje plaćen posao.

Njen otac je bio uveren da je reč o privremenoj meri koja "ne može trajati večno“.

U Andreinoj porodici nije se govorilo o nacionalnostima, tek tog dana je shvatila da je njen tata Srbin, a mama Muslimanka. Oboje su rođeni u Bosni. U Rijeku su doselili ’70, na studije pedagogije. Upoznali su se na faksu. Nakon diplome, gospodin Milan se zaposlio, a gospođa Enisa ostala je kod kuće s decom. Andrea je rođena 12. decembra 1979. u Rijeci. Godinu dana kasnije rodila se njena sestra Iva, a nakon toga i dvojica braće, Igor i Andrej.

Krajem juna 1991. godine Andrea je bila na kampovanju u slovenskom mestu Vevče. Drugog dana vođa čete naredio je izviđačima da spakuju stvari jer moraju hitno da se vrati u Rijeku. Nije im objasnio zbog čega, ali je delovao nervozno. Stalno je odlazio do telefonske govornice i nešto šaputao slovenskom kolegi.

“Kod kuće su me dočekali zabrinuti roditelji. Nisu se odvajali od televizije. Na ekranu su se konstantno menjivali kadrovi vojske na slovenskoj granici”, priseća se Andrea. U jesen 1991. godine krenula je u peti razred Osnovne škole Nikola Tesla u Rijeci.

U jednom trenutku spolja se začuo neobičan zvuk. Tek je kasnije saznala da je reč o sireni za uzbunu. Profesorka je klincima rekla da ostave torbe u razredu i krenu za njom. Odvela ih je u sklonište. Sledećih sat vremena tamo su se uglavnom zezali. Kada se te večeri Andrea vratila kući, mama joj je objasnila da JNA napušta Rijeku, a u skloništu su boravili iz bezbednosnih razloga.

Bio je ponedeljak, oktobar 1991. godine. Andrea je ponovno u školskoj klupi čekala početak prvog časa. Profesorka se pojavila u razredu, spustila imenik na klupu i klincima rukom pokazala da sednu. Objasnila im je da se jedna curica preko vikenda odselila u Beograd.

“Sećam se da sam tada mislila da je njen tata sigurno dobio super posao u Beogradu ili joj tamo možda živi bolesna baka o kojoj moraju da se brinu”, objašnjava Andrea. Otprilike u isto vreme njen je tata degradiran na poslu, no Andrea je bila premala da bi povezala ta dva događaja. Tek je nedavno saznala da je njen tata nakon toga dobio dve ponude, jednu u Prijedoru, a drugu u Banja Luci, obe za posao u struci. Međutim, odlučio je da ostane u Rijeci jer nije htio da njegova deca menjaju sredinu i upisuju nove škole.

Milan Popadić je državljanstvo prvi put zatražio u jesen 1991. godine. Bio je odbijen pa je nakon degradacije dobio i otkaz. Ostali članovi porodice su državljanstvo dobili; u rubrici nacionalnost pisalo im je da su neopredeljeni. Nakon otkaza, Milan je počeo da radi kao preprodavač povrća. Svakoga jutra odlazio je u nabavku voća i povrća, koje bi onda prepakovao u manje ambalaže i preprodavao. Posao je u međuvremenu legalizovao. Nikada više nije dobio posao u struci i još uvek radi na pijaci.

Jednoga jutra, u leto 1992. godine, pred njihovim štandom pojavio se jedan klinac, Andrea ga je poznavala iz viđenja, živeo je u zgradi pokraj njihove.

“Nije on bio neki opasan tip, samo galamdžija”, kaže ona.

U tom trenutku na štandu su radile Andrea i mama, a dečko je iz čista mira počeo da razbacuje povrće. Ljudi su prolazili i pravili se kao da se ništa ne događa. Kada se dečko smirio, mama se sagnula i počela da skuplja hranu s poda; ponašala se kao da se ništa ne događa. Kada se dečko udaljio, Andrea je zamolila mamu da joj objasni šta se upravo dogodilo. Mama joj je hladno uzvratila da ne zna: “Bolje mi pomozi da sve vratim na svoje mesto”. Kasnije je često sretala toga dečka.

“Nedavno smo se našli u istom društvu. Celo veče smo sedili za stolom i zezali se. Oboje smo se pravili kao da se ružna epizoda na štandu nikada nije dogodila”.

Do šestog razreda Andrea je bila odlična učenica, u imeniku je imala samo petice, a onda je odjednom često počela da dobija trojke i četvorke. Kad bi zbog toga počela da plače otac bi joj izgovarao rečenicu: “Pusti, sine, to je njihova sramota”.

Shvatila je da su pojedini profesori prema njoj promenili ponašanje, otvorili bi imenik i prozvali je: “Popadić. Aha”. Bilo je to ono dugo aha, koje ljudi izgovore kada dožive određenu spoznaju.

“U nekom trenutku jedan me profesor otvoreno nazvao četnikušom, a mog tatu petokolonašem”, kaže. Pamti da su joj prijatelji iz razreda generalno bili OK. Svejedno, uveče je često bila prilično očajna. Ležala bi u svom krevetu i buljila u plafon. Pokušavala je shvatiti zašto je ljudi optužuju za nešto što nije imalo nikakve veze ni s njom ni s njenom porodicom.

Na TV-u je stalno gledala vesti o srpskoj vojsci koja je činila stravične zločine.

“Još sam kao curica znala da moj tata nema nikakve veze s tim ljudima”, kaže. Tata joj je živeo u Rijeci, daleko od ratišta, radio je na pijaci i neprestano ponavljao da rat započinju budale. Andrea je ponekad, priznaje, zamišljala kako bi se odvijao njen život da je rođena druge nacionalnosti. Mislila je kako bi sve bilo jednostavnije da joj se mama zove Branka, a ne Enisa. Klinke ispred zgrade, one curice s kojima je godinama igrala, takođe su se promenile. Ni ne pamti koliko su je puta nazvale čekolinom ili četnikušom. Odjednom su počele da joj govore da ide kući i da se ne može da se igra s njima. Andrea bi tada odjurila prema haustoru, uletela u stan i tamo se raspala. Tata ju je tešio i uveravao da djeca nisu kriva; samo ponavljaju stvari koje čuju kod kuće.

U sedmom razredu Andrea je odlučila da promeni taktiku. “Pokušala sam da se prilagodim, postanem poput njih”, kaže. Preko puta njihove zgrade bila je katolička crkva. Svake subote Andrea je s prozora promatrala drugu decu, među njima i dosta njenih prijatelja, kako ulaze. Jednom prilikom je prijateljicu, koja je redovno odlazila na druženja u crkvu, pitala što oni tamo rade. Drugarica joj je odgovorila da se igraju i pozvala je da im se pridruži. Sledeće subote Andrea je prvi put ušla u katoličku crkvu.

“Bilo mi je stvarno fora. U jednom trenutku u dvorani se pojavio simpatičan sveštenik. Deca su ga pozdravila pozdravom koji je uključivao Isusa i njegovu mamu; tada sam to prvi put čula”, kaže. U crkvi joj je bilo lepo, ali kada bi izašla, i dalje je bila Andrea Popadić, s naglaskom na prezime.

Kada se u Rijeci začula druga uzbuna, Andrea je u stanu bila sama sa sestrom i braćom, mama i tata bili su gradu. Deca su krenula prema skloništu, a na ulazu ih je dočekala komšinica, jedna fina gospođa, koja je izjavila da ne mogu unutra. Bila je prilično nervozna. Igor i Andrej su zurili u Andreu, očekujući da ću ih ona, kao najstarija, zaštititi.

“Ovde Srbi ne mogu da uđu”, izjavio je drugi komšija. Onda se pojavila treća komšinica koja im je vrlo autoritativno poručila da ostave decu na miru. Pozvala ih je k sebi, progurala se među ljude na vratima i odvela ih do drvene klupe, gde su dočekali kraj uzbune. Tokom 1991. godine Popadići su u poštanskom sandučiću pronalazili ceduljice s pretećim porukama. Uglavnom bi pisalo: “Gonite se petokolonaši” ili “Srbe na vrbe”.

Takve poruke Andrea je redovno prosleđivala mami, koja ih je automatski bacala u smeće. Nikada ih nije komentarisala. Kada se Andrea jednom penjala stepenicama, ugledala je mamu kako pere ulazna vrata stana. U jednoj ruci držala je varikinu, a u drugoj sunđer za pranje suđa. Kada je ugledala Andreu, počela je sumanuto da briše veliki crni natpis na vratima. Curica je ipak uspela da pročita: ”Marš iz Hrvatske”.

Stvari su donekle počele da se menjaju kada je Andrea krenula u treći srednje. Rat se završio, na TV-u više nije bilo toliko kadrova ubijenih ljudi i razorenih sela.

U srednjoj školi upoznala je nove prijatelje. “S njima nikada nisam pričala o politici, nacionalnosti, bilo čemu takvome”,

Krajem novembra 1996. godine u Zagrebu se održao veliki protest protiv gašenja radija 101. Andrea je ušla u stan upravo kada je na TV-u započinjao Dnevnik. Mama i tata su gledali kadrove mase koja se spontano okupljala na Trgu bana Jelačića. Ljudi su u rukama držali sveće, a na balkonu jednog nebodera menjali su se govornici.

“Još uvek pamtim onaj osjećaj olakšanja koji sam osetila kada sam, stisnuta uz tatu na kauču, shvatila da u ovoj zemlji ipak ima razumnih ljudi”, priča. U toj masi je prepoznala ljude koji je neće odbaciti zbog prezimena.

Godine 1997. čula je da Đorđe Balašević ima koncert u Ljubljani. Jedna riječka agencija organizovala je prevoz autobusom, Andrea i njena najbolja prijateljica su se ukrcale. Pred dvoranom Tivoli dočekala ih je gomila s transparentima u stilu “Došli smo sa stanice u Puli”, ili samo “Pozdrav iz Splita”. Kad se popeo na binu, Balašević ju je podsetio na njenog tatu; u dugim monolozima između pesama pričao je protiv rata i izrugivao one koji su ga započeli. Promatrala je ljude iz Zadra i Splita koji su pevali na ekavici i oduševljeno aplaudirali jednom Srbinu.

Andrea se nikada nije bavila politikom, niti je bila član neke stranke. Međutim, živo se seća osećaja olakšanja kada je, kako kaže, koalicija, predvođena SDP-om, osvojila vlast na parlamentarnim izborima 2000. godine. Novi premijer Ivica Račan delovao joj je simpatičnije.

Seća se jedne scene iz 2001. godine; od izbora je prošlo oko godinu dana. Andrea se upisala u gradsku biblioteku. Bibliotekarka joj je zatražila Andreinu ličnu kartu i počela da unosi podatke u kompjuter. Odjednom je naglo promenila raspoloženje i počela je da se smeje.

“Pozdravite mi Gigu Popadića“, rekla je.

Onda se dugo i vrlo glasno smejala. Ljudi su počeli da se okreću, ali žena nije prestala da se smeje. Setila se legendarnog Boljeg života i očito se smejala svojim uspomenama.

“Mislim da je upravo taj trenutak u biblioteci označio neku prekretnicu u mom životu. Nakon deset godina prvi puta sam shvatila da moje prezime ne mora nužno da asocira na neprijatelje”.

Andrea je svesna da je, bez obzira na sve, bila privilegovana; kako navodi Telegram živela je u Rijeci, verovatno najtolerantnijoj sredini u zemlji. Svejedno, kaže da i danas u svojoj neposrednoj blizini čuje neukusni komentar koji je automatski vrati na početak devedesetih.

BONUS VIDEO:

Divljanje u kafiću Gajba!

(Espreso.co.rs / Telegram.hr)