BEZ RAKIJE U SRBIJI NE MOŽE DA PROĐE NIŠTA: Skoro je postala naše nacionalno piće, pre toga je OVO bilo GLAVNO!

Iako se možda rakija implicitno pominje i u Dušanovom zakoniku, pošto je tehnologija destilacija bila poznata učenim ljudima i u srednjem veku, žestoka pića u koja ona spada počela su da se šire Evropom tek tokom XV-XVI veka. Da bi rakija postala naše ultimativno piće moralo je da se desi nešto nepredviđeno.

Neko se rodi? Rodbina i prijatelji se skupljaju u očevoj kući dok je majka još onesvešćena od porođaja, cepaju se majice i košulje, rakija se toči u potocima, rakijom se nazdravlja, rakijom se poliva, na rakiju se sutradan smrdi.

Taj neko ide u vojsku (dok je postojao vojni rok)? ‘Aj i ovo nanovo. Rakija je bila nezaobilazni faktor svakog ispraćaja i oruđe opšteg unezveravanja od alkohola iz razloga koji nikome nije bio u potpunosti jasan (šta se tačno slavilo?), mada je verovatno ležao u činjenici da je to bio dovoljno dobar povod za rakijanje.

Taj se neko ženi ili udaje? Mladoženja mora sa svakim da se kuca, svakog da pozdravi rakijicom, svaku čašicu da eksira kao da ne zna da te noći mora da konzumira brak posle konzumacijealkohola. Nije redak slučaj da se mladoženja “komira” i da mlada ne vidi ni “k” o bračnog kreveta. Dešava se i da umre.

Rodi mu se dete? Ako je preživeo svadbu sada taj neko mora da proslavi početak novog ciklusa u kojem će tada bebica biti u glavnoj ulozi, i u kojem će ta bebica da nastavi tamo gde su mu roditelji stali. Naravno, otac će se zarakijati.

Na kraju, šta biva kad umre? Rodbina i prijatelji će mu na sahrani uzeti žito i čašicu rakije, koju će posuti po zemlji “za pokoj duše” i ostatak sručiti niz grlo. A onda možda još jednu. Pa još jednu. Čak i sahrana zna da se pretvori u obeznanjivanje.

Ma, ne moramo valjda vama, našim dragim čitaocima širom Balkana, tog poluostrva natopljenog rakijom, da govorimo koliko je ovo piće važno u našim kulturama i koliko je popularno među našim življem, kako među hrišćanima tako i među muslimanima, koji u teoriji ne bi trebalo da je piju, ali jedno je teorija a drugo praksa: Balkan nije Arabljansko poluostrvo.

Međutim, rakija nije baš nešto mnogo dugo najpopularnije alkoholno piće u ovom delu svetu. Da ne idemo opširno i duboko u prošlost, da sažmemo celu priču, u prošlosti su Sloveni, Germani i ostali Evropljani uglavnom pili pivo i vino, ili medovinu koja se dobijala na sličan način kao i vino.

Destilovanje alkohola je bilo poznato učenim ljudima, ali se počelo širiti Evropom tek tokom XV-XVI veka. Da bi rakija u Srbiji postala “ultimum potum” (lat. ultimativno piće) moralo je da se desi nešto nepredviđeno, da u drugoj polovini XIX veka, dakle pre oko 130 godina, filoksera desetkuje vinograde i natera srpske ljubitelje dobre kapljice da se okrenu alternativi.

Da nas ne shvatite pogrešno, postoji jedan član Dušanovog zakonika koji može ali ne mora da se tumači kao implicitno pominjanje žestokog pića (kao što rekosmo, destilacija je bila poznata učenijim ljudima, a pomenuti paragraf kao da opisuje nekoga ko je pod dejstvom rakije), a i Osmanlije su imale poseban porez na posedovanje kazana za pečenje rakije.

Samo rakija kao takva, iako je postojala i bila tu, nije bila na prestolu na kojem danas sedi, na njemu je bilo vino.

A za one znatiželjne koji bi da saznaju šta tačno kaže Dušanov zakonik, evo tog dela:

“166. O pijanicama: Pijanica otkuda ide i izaziva koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne dosmrti, takovomu pijanici, da mu se oko izvadi i ruka otseče. Akoli pijan zadere, ili kapu kome skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju, da se udari štapovima sto puta, i da se vrgne u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice, i da se opet bije i pusti”.

Nema sumnje, kada bi se ovo danas primenjivalo, Srbijom bi šetala armija bezrukih i jednookih ljudi, sa ranama od bičevanja po leđima.

BONUS VIDEO: Jovana Leposavić je pobedila rak, a sada je izvukla časni krst u Zemunu

(Espreso.co.rs)