BILI SMO U KAFANI GDE SU NAJBOLJE PROSLAVE SRPSKE NOVE GODINE Šta je tajna ovog mesta i zašto je ono kultno (VIDEO)
Ivana Ivanovića sam usvojio u pola 4 ujutru u jednom lepom pijanstvu: Jovan Mrđenović, Foto: Filip Plavčić

jovan mrđenović za espreso

BILI SMO U KAFANI GDE SU NAJBOLJE PROSLAVE SRPSKE NOVE GODINE Šta je tajna ovog mesta i zašto je ono kultno (VIDEO)

Čovek koji nema svoju kafanu je čovek bez identiteta

Objavljeno: 14.01.2019. 21:00h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 164

Naš gost u danima oko Srpske Nove godine je Jovan Mrđenović nekadašnji vlasnik kultnog beogradskog restorana "Tabor".

foto: Filip Plavčić

Čika Joca, kako ga od milja zovu prijatelji i gosti, ugostio nas je u kafani koja će uskoro proslaviti 35 godina postojanja i ispričao nam anegdote iz svoje bogate ugostiteljske karijere, specijalno se osvrnuvši na tajne proslave Srpske Nove godine u vreme kada je svim vlasnicima kafana sugerisano da te noći ključ u bravu stave u 11 sati uveče, kako bi se izbegli incidenti.

Čika Joco, kako vi vidite kafanu danas, kao penzioner, a kako u vreme kada ste je aktivno vodili?

- Sad mi kafana više prija jer mi nije radno mesto. Uživam naročito u tuđim kafanama. Volim da ih obilazim i da vidim sve blagodeti koje one nude. Kafana se nije previše promenila. Možda je njena uloga malo drugačija, nego što je nekada bila. Kafane su nekad bile naše institucije, naši univerziteti, što kažu Hrvati - sveučilišta. U kafani je moglo da se sazna sve ono što na drugi način nije bilo dostupno ljudima. Građani su to obilato koristili i dolazili su u kafanu da čuju šta ima novo, da čuju predviđanja, da dožive nešto lepo, da uživaju u hrani i muzici... Kafana je kod nas imala ogroman značaj, a ima ga i danas. Čovek koji nema svoju kafanu je na neki način čovek bez identiteta. Kafana daje šlag na život, onaj pečat, jer kad znaš u koju kafanu ide čovek, odmah znaš sa kime imaš posla. Danas su konzumenti kafana malo drugačiji. Njihove navike su malo promenjene. Nekad se u kafanu išlo da se sluša, danas u kafanu idu, naročito mladi, da učestvuju u tome što se u kafani događa. Oni vole da budu saučesnici, neće da budu slušaoci, jer im tako više odgovara; oni dođu sada u kafanu - istutnje se i posle ponoći se resetuju i sutra kreću u novi dan ispočetka.  

foto: Filip Plavčić

Da li je nekad kafana bila kao sad Fejsbuk. Morao si da dođeš u kafanu da vidiš ko šta radi, ko je sa kim, čuješ neke nove tračeve, da vidiš neke ljude koji će da pokažu neke fotografije?

- Jeste. Ljudi nažalost danas previše koriste te telefone, čak i kad dođu u kafanu. Ima više tog tipkanja nego što ja mislim da je potrebno i normalno. Ali, to je sada novi način života. I to mora da se poštuje. Ipak, kafana pruža tu bliskost koju ljudi nemaju; onaj fenomen koji se sada događaj je taj da ljudi vole da ih je u kafani što više. Mi smo išli u kafane da nas bude što manje, tako nam je bilo komotnije, a sada ljudi smatraju da ako kafana nije prepuna smatraju da su zakinuti za jedan užitak. Nekako smo postali poprilično usamljeni. Ta bliskost i ta kafanska atmosfera stvara neke nove relacije...

Fotografije na zidovima govore da je svako ko je bio bitan u ovom gradu barem jednom bio ovde. Imate li neke anegdote vezane za te poznate goste?

- Mislim da je Beograd mala varoš iako kad se uđe u saobraćaj deluje kao da je jako veliki grad. Ovde ne mogu da prođu tri dana a da se sve ne sazna. Ovde su svi dolazili zato što su se osećali prijatno...

Šta je naš sagovornik još rekao o ovoj temi pogledajte u videu.

foto: Filip Plavčić

Momo Kapor je bio vaš čest gost i prijatelj. Kakav je on bio privatno?

- Sve njegove slike koje vidite na zidovima, a ima ih preko dvadeset, doneo je uramljene i sam ih je pokačio gde je hteo. Nije čak ni tražio asistenta. On je bio neobičan i izvanredan gost. Sve stvari koje gledamo zajedno, on je video drugačije. Sutradan kad pričamo kakva je bila prethodna noć i šta se događalo, on je video drugačije od svih. Zato i jeste poseban, zato i jeste veliki. Ja sam voleo da svetlarnik bude osvetljen nekom zelenom sijalicom i da tako daje malo topline mestu, on bi, čim prođe ponoć, rekao: "Idi promeni onu sijalicu i stavi obično svetlo. Kad god pogledam tamo čini mi se da svanjiva, a ja nisam odlučio šta ću sa ovim danom, a želim da sledeći dođe što kasnije".   

Takođe ste ugostili neke od najduhovitijih Beograđana. Minimaks je bio redovan gost, a u novijoj eri stalna mušterija je Ivan Ivanović? Šta to ima smešno u ovom mestu?

- Smešno je samo ovo mesto, valjda (smeh). Ili ova lokacija. Ovo je antilokacija za kafanu u koju treba da dođu eminentni gosti i bitni ljudi. Voleo sam da se družim sa svim tim ljudima od duha i pera, jer od njih je čovek uvek imao da čuje i sazna nešto neobično. Ivana Ivanovića sam usvojio u pola 4 ujutru u jednom lepom pijanstvu i nisam se pokajao. Ja sam jedini čovek koji je prvo dobio mlađeg pa onda starijeg sina. I ponosan sam i na jednog i na drugog...     

foto: Filip Plavčić

Ovde su nekad bile legendarne proslave Srpske Nove godine u vreme kad se to nije smelo. Slavilo se tajno, uz spuštene tamne zavese, kako vam sada to izgleda?

- Mi Srbi smo poznati po autocenzuri. Mi smo autošovinisti i cenzura je za nas vrlo značajna stvar. Mi namećemo sebi neka pravila i kad vlast to od nas očekuje i kad ne očekuje. Bila su "vunena vremena" što se tiče slavljenja Srspke Nove godine. Sećam se 1984. godine, nije se mešala Partija direktno u to, već njeni sateliti. Pozvao nas je na sastanak predsednik Socijalističkog saveza opštine Zvezdara, sve ugostitelje sa ovog područja. Rekao nam je: "Sutra je ONO". Neko iz sale ga pita šta je to ONO, a on kaže: "Pa one gluposti". On nije hteo ni da kaže da je sutra Srpska Nova godina. "Svi ste vi meni dragi i pristojni ljudi", kaže on, "svesni i savesni. Očekujem da sve kafane budu zatvorene do 11 sati. Tada ćemo ići u proveru i ja mislim da to neće biti potrebno, da smo se razumeli". A ja ga pitam: "Šta da radim, meni su se najavili neki Amerikanci, dolaze na večeru u 10 uveče? Je l' možete da mi napišete neki papir da im lepo dam i kažem da u 11 moraju da izađu?". On kaže: "Slušaj ti mali, od tebe nisam tako nešto očekiv'o! Ja da ti pišem papir, pa da meni posle ribaju uši ti tvoji Amerikanci?! Smisli sam kako da ih isteraš". Ja kažem: "Ja ni za živu glavu ne smem te ljude da isteram. To će da bude međunarodni skandal". Onda je on nama pretio oduzimanjem dozvola za rad i hapšenjem. S druge strane, milicija je uvek imala više razumevanja, bili su mnogo tolerantniji, rekli su nam da pogasimo spoljna svetla i da zamračimo prozore, odnosno da se zatvore šaloni, i da budu otvorena vrata samo od kuhinje, a ulazna vrata od kafane da budu zaključana. Oni su ulazili kroz kuhinju - mi smo tu imali jedno skriveno zvonce - kad oni otvore vrata, odmah muzika kreće da svira "Sa ovčara i kablara"... Pogledaju ko su gosti, kakav je sastav, i odu. Nikad nam ni najsitniji problem nisu napravili...

foto: Filip Plavčić

Atmosfera je bila prelepa. Kalendarska Nova godina nikad nije proslavljena na tako elegantna, dirljiv i lep način. Ljudi su se posebno oblačili za doček te Srpske Nove godine. Pevale su se fine pesme. Srbi ne znaju da budu nacionalisti na ružan način. Sav naš nacionalizam se ogledao u tome da se pevalo "Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi", "Kreće se lađa francuska"... Najesktremnija pesma je bila "Kapetan Miša putuje..." . Ne znam da li je ta pesma bila posvećena onom Miši Anastasijeviću ili nekom drugom Miši kapetanu... Pevalo se "Slava Srbinu", povodom bune Srba u Vojvodini 1848. godine, koju je osmislio i organizovao Svetozar Miletić... Ženice su spremale krofne, ko nađe paru, taj specijalno bio počašćen to veče... Ali, imali smo i džokera!  Čika Mišu Vukovića, koji je radio auspuhe, tu dole ispod restorana. On je rođen 13. januara. Tako da, za ne daj bože, on je bio naš počasni gost sa ličnom kartom; ako krene naopako - slavimo njegov rođendan. Svi gosti su bili upoznati sa tim.       

foto: Filip Plavčić

Vlast nikad nije prihvatila da Srpska Nova godina uopšte treba da postoji. Da smo bili pametni, kao što je bilo ideja, da se ta Nova godina napravi kao naš brend, mi bismo profitirali na tome...

Šta je naš sagovornik još rekao ovoj temi, pogledajte u videu.

Kažite mi na kraju, imate li savet, iz svog bogatog iskustva, za buduće preduzetnike kako da im posao ovako dugo traje kao vaš?

- U Bronksu u Americi žive problematični ljudi najgorih karatkeristika. Međutim, provukla se jedna generacija dece koja su bila fantastična - odlični đaci koji nisu napravili nijedan incident. CIA i FBI krenu da istražuju šta je odvojilo tu decu od onog sivila i jada u kojem žive. Tako su saznali da je jedna učiteljica predavala svoj toj deci kroz vreme. Nađu je na stepenicama neke svoje kućice i nešto plela. Oni je pitaju da im oda tajnu kako su svi njeni đaci postali dobri, uspešni i plemeniti ljudi. Ona im kaže: "Nema  tu nikakve tajne. Ja sam ih samo volela". Takva je priča i o poslu. Sve što uzmeš da radiš sa ljubavlju, sa željom da se dopadneš i da budeš bolji, da poštuješ svoje mušterije i svoje goste - uspećeš. Treba mnogo rada, odricanja, ali pre svega - ljubavi. To je tajna uspeha u bilo kom poslu.    

       

BONUS VIDEO:

 

 

     


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media