U SRBIJI SU ME NEKI PLJUVALI, U KUVAJTU ME GLEDAJU KAO BOGA: Marko je TRČAO za BOLESNU DEVOJČICU, a sad IMA PORUKU

Marko Nikolić (31), fitnes ekspert i motivacioni govornik iz Vranja je za 20 dana prešao 1.000 kilometara, a sve dane je provodio na vrućem asfaltu. On je trčao od Niša do Atine kako bi pomogao da se sakupi oko 60.000 evra za lečenje jednogodišnje Teodore Cvetanović iz Aleksinca koja boluje od autoimune bolesti hemofagocitna linfo hitiocitoza (HLH).

Ovaj humanitarni podvig Nikolić je započeo 15. jula iz Niša i dnevno je prelazio distance od oko 40 kilometara, odnosno dužinu jednog maratona.

Budio se u 6 ujutru, legao kasno, a noćno trčanje mu nije nepoznanica. Kako nam je rekao, ovo je bila njegova borba protiv samog sebe!

Imam mnogo žuljeva, jako sam umoran, ali je to mala cena u poređenju sa onim što sam uradio, a to je da sam spasio nečiji život, ali i ispunio svoj životni san. Uskoro ću da spasim i drugi život, a to je ono što me održava. Zbog te činjenice ne osećam bol. Dokazao sam drugima, ali i sebi da su ovakve stvari itekako moguće, pričao je tada Marko za Espreso.

Sada, Marko je rešio da ode "preko" u Kuvajt gde je uvek toplo, ali se uvek i radi. A, to je njegov cilj oduvek i bio, da zaradi novac sopstvenim trudom i zalaganjem.

Nakon svega što je prošao i uradio, malo je razočaran nekim ljudima u Srbiji koji kako kaže, u svemu vide loše. Zato je srećan što se nalazi u zemlji u kojoj ga konačno cene.

- Kada sam završio trku za malu bebu, pola nacije me pljuvalo, pola nacije podržalo. Mnogo je bilo teško izdržati taj pritisak. Neka sam najveći smrad, ali ja znam ko sam i šta sam. Nikada nisam ukrao, sve sam krvavo zaradio. Potičem iz veoma skromne porodice. Jedva sam preživeo detinjstvo, i samo ja znam kako sam uspeo. I samo bog zna pravu istinu. Imao sam osećaj kao da se raspadam u delove. Država mi ni hvala nije rekla niti je htela da podrži akciju da spasimo dete. Ali i dalje nikoga ne mrzim. A sada u Kuwaitu me gledaju kao boga. Kao da smo njihovo dete spašavali a ne naše. Zabolelo me mnogo što smo kao ljudi samo jedna gamad koja drugima želi sve najgore.Osećao sam se kao da ne pripadam Srbiji. Toliko smo loš narod da mi je teško da govorim o tome. Toliko dobrih prijatelja imam u Srbiji i teško mi je palo što sam morao da odem na kraj sveta da nadjem bolji život koji zaslužujem. Ne mogu više da gledam kako se ljudi pljuju međusobno. Blokirao sam sve portale, ne gledam tv, fokusiran sam samo na sebe i na ljude sa kojima saradjujem. Izdržite dragi moji. Teško je znam, ali ostaje nam samo da se prilagodimo ako možemo. Ako želiš promenu onda počni prvo od sebe... Daće bog nekad, napisao je Marko.

Podsećamo, ovaj momak je od samog starta znao da će uspeti jer ne pamti situaciju u kojoj je "digao ruke". Spreman je da umre ako treba, ali sa saznanjem da je dao sve od sebe.

Bio je predodređen da uspe, a to je i uradio jer druga opcija za njega ne postoji. Kaže da ovo što radi nema veze sa publicitetom i da bi to bilo totalno "mašenje poente".

Ne postoji ovde nikakav publicitet, kamo sreće da su svi poznati i da svako od njih spasi samo po jedno dete. Svako ima pravo da misli šta hoće. Meni je samo bitno da sam čist pred bogom i pred dragim ljudima, objašnjavao je Nikolić.

Od kada zna za sebe, trenira, a što se tiče konkretnog podviga, objašnjava da se za njega spremao prvo u glavi, oko godinu dana, a zatim je usledila fizička priprema koja je trajala nešto kraće, 6 meseci.

Kada se posle 20 dana konačno popeo na Akropolj, željenu destinaciju, skočio je u stilu Rokija i uzviknuo, "USPELI SMO".

Iako su mu roditelji bili zabrinuti, znali su da će uspeti i da neće odustati. Sada, ponosni su na svog sina.

Kada su mu se noge umorile, trčao je srcem. Sakupio je 60.000 evra i tvrdi da je spreman da probija nove granice.

Podsećamo, na oko 130 kilometara od Atine, neophodna suma za bolesnu devojčicu je premašena za 10.000 evra jer je prikupljeno oko 60.000 evra, ali je Marko nastavio da trči za mladog sportskog novinara iz Niša Aleksandra Nikolića kome je potreban novac za lečenje leukemije.

Bonus video: