TOLIKO ME JE TUKAO DA SAM IŠAO NA ŠTAKAMA! Ovo su reči ugrožene dece koje je sakupio CENTAR ZA SOCIJALNI RAD i BOLE

Kažu da svaki posao ima svoju težinu, i da svaki sa sobom nosi neke teškoće.

Reklo bi se da je onima koji rade s decom posao najlepši, a onima koji rade sa decom iz ugroženih socijalnih kategorija - i vrlo bolan.

Centar za socijalni rad susreće se sa mališanima s najtežim životnim pričama, koji odrastaju detinjstvo koje se srećnim ne može nazvati. S druge strane pak, oni najteži slučajevi bivaju prebačeni u Prihvatilište za decu u Beogradu.

Ovde se nalaze najosetljivije kategorije mladih iz cele Srbije, uzrasta od 7 do 18 godina, među kojima su žrtve nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, žrtve trgovine ljudima, deca bez roditeljskog staranja, deca ulice.

Oni sanjaju male snove, a jedino što žele je ono što nikad nisu imali - porodicu s kojom će u sreći odrastati.

Na Tviteru je osvanuo materijal za knjigu koji je sakupljen tokom redovnog rada na radnim mestima psihologa u Centru za socijalni rad - Zemun i Prihvatilištu za decu i mladež u Beogradu.

U odlomcima su otkrivene reči devojčica i dečaka i njihovih malih želja.

Mnogo je mališana koji su otvoreno govorili o nasilju koje su preživljavali.

Deluje im da su sami, bez igde ikoga...

Jer - kazna je za njih bila kao "dobar dan".

Neki su od dva zla morali da biraju jedno.

Nasilje koje su trpeli boli i kad čujete za njega.

Ono što osećaju je mnogo teško...tako ni jedno dete ne bi smelo da se oseća...

Ovo su bili odlomci iz knjige "Pozdravi nekog", Budimira Nešića.

Knjigu je objavila niška ''Gradina'' 1972. godine. Inače, ovo sve napisano do 1972. godine postoji i sada, možda još teže i češće.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)