ZA NJU PREPREKE JEDNOSTAVNO - NE POSTOJE! Milica je slepa od rođenja, to joj ne smeta da se bavi novinarstvom
Već posle par meseci provedenih u „Dnevniku“ i prvih tekstova koje je napisala, svi ma  je jasno da je kada je Milica u pitanju – sve moguće, Foto: Dnevnik.rs

sve se može kad se hoće

ZA NJU PREPREKE JEDNOSTAVNO - NE POSTOJE! Milica je slepa od rođenja, to joj ne smeta da se bavi novinarstvom

Međutim, tokom školovanja sve je išlo teže jer je Milica kvalitetan govorni program „otkrila“ tek 2013. godine kada je i studiranje već bilo pri kraju

Objavljeno: 03.01.2019. 15:18h

Kada je jesenas postala član „Dnevnikove“ redakcije, mnogi su se zapitali da li je i kako je to moguće izvesti, jer je koleginica Milica Ćirić slepa praktično od rođenja.

Već posle par meseci provedenih u „Dnevniku“ i prvih tekstova koje je napisala, svima  je jasno da je kada je Milica u pitanju – sve moguće... Kako i sama Milica kaže, danas joj je uz tehnologiju koja je uznapredovala, odnosno govorne programe, mnogo lakše korišćenje telefona i računara, zbog čega je odlučila da se oproba u novinarstvu, što joj je oduvek bila želja iako je nakon Karlovačke gimnazije završila studije španskog jezika. Međutim, tokom školovanja sve je išlo teže jer je Milica kvalitetan govorni program „otkrila“ tek 2013. godine kada je i studiranje već bilo pri kraju...

- Program „Voice over“ je postojao za Ajfon od 2010. ali smo tek tri godine kasnije saznali za njega i od tada njega najviše koristim jer je najbolji i omogućava mi sve da uradim: da šaljem i primam poruke, mejlove, da nađem nešto i pročitam, itd. Pomogao mi je i pri kraju studija, mada je učenje uglavnom išlo preko CD-ova i diktafona – priča Milica koja je upravo u korišćenju diktafona u prednosti nad ostatkom redakcije jer snimke može savršeno da razume čak i kada se puste ubrzano, te recimo snimak od sat vremena može da presluša za pola sata. - To je jednostavno trening jer to može svako, a mi koji ne vidimo smo prinuđeni da puno slušamo pa pre i naučimo, odnosno naviknemo da razumemo i ubrzano...

Ona kaže da je sve više aplikacija za mobilne telefone i druge uređaje namenjenih slepima koje olakšavaju njihovo korišćenje, ali pomažu i za neke praktične stvari.

- Postoji aplikacija koja prepoznaje novčanice, jedna omogućava da fotografišem telefonom i da mi opiše ono što se nalazi na fotografiji što nekad može biti od velike pomoći, a skoro su se pojavile, kako god to zvučalo, čak i igrice za mobilni za slepe – navodi opet se smejuljeći Milica, dokazujući još jednom da invaliditet sa kojim se suočava od kako je došla na ovaj svet pre 29 godina, nije ostavio traga na njen pozitivni pristup životu. - Nema mi druge nego da se borim. To su mi i roditelji usadili jer su se i oni borili za mene i bez te njihove ogromne podrške bi teško ostvarila bilo šta. Pokušavam uvek da uradim što je više moguće da dođem do nekog cilja. U jednom trenutku sam već mislila da se moja želja o novinarstvu nikada neće ostvariti, ali evo, ipak sam dobila šansu. Znam da neće to lako ići, ali već sam navikla da sve nove stvari radim korak po korak i da ne odustajem jer kukanje mi neće pomoći.

Milica kaže da je 2010. godine upisala španski jezik, što je podrazumevalo i selidbu iz Novog Sada u Beograd.

 

- Roditeljima sam rekla za španski i Beograd kad sam već predala dokumenta za upis. Nisu baš bili oduševljeni što se selim pa smo se dogovorili da idem u Beograd ako uđem na budžet, a ako ne da upišem „nešto“ u Novom Sadu. Ni oni nisu bili sigurni da ću uspeti jer sam imala samo tri nedelje da se spremim za prijemni, ali uspela sam pa sam pet godina provela u Beogradu, što je opet bilo novo iskustvo i za mene i za porodicu.

U početku je to izgledalo kao nemoguća misija, ali i u školi i na fakultetu imala je razumevanje i podršku profesora, kolega i drugara.

- Kada nekog novog upoznam uvek je prisutna radoznalost za moju situaciju i način funkcionisanja jer su kod nas ljudi generalno malo upoznati o tome kako funkcionišu slepi, a za to smo delimično i sami krivi. Naravno, mnoge stvari o slepima se i ne mogu znati ako nemate slepu osobu u okruženju. Često sam objašnjavala o bojama jer ja ih recimo sve znam, ali za mene su one sve iste pa ih vezujem za neke druge stvari koje su mi poznate. Slično je i sa ljudima – čujem i pamtim svačiji glas, osetim miris i dodir, ali mi je za sve urezan opis – visok, crn sa plavim očima, itd – pojašnjava Milica neke od svojih doživljaja okruženja.

U vreme Miličinog rođenja, njeni roditelji u Srbiji praktično nisu imali kome da se obrate u vezi sa podizanjem deteta koje je slepo.

- Pošto smo išli i u Boston na preglede, tamo smo dobili skriptu sa praktičnim savetima i uputstvima i to je bila jedina stvar na koju smo se oslanjali prvih par godina i po kojoj sam ja sa Milicom radila. Vremenom smo i sami počeli da uviđamo šta i kako može, šta ne i išlo je lakše, a Mica je u međuvremenu postala prilično nestašno dete. Znate, kad ostavite negde slepo dete, očekujete da ćete ga naći na istom mestu, a ne da se popne na orman tako što pootvara fijoke i uspentra se gore. Kasnije je pokušavala da vozi trotinet, rolere, bicikl, penjala se i po drveću, padala, ali sve to je moralo tako da ide. Tek posle 4-5 godina smo se malo opustili, jer smo videli da dobro napredujemo sa Milicom, pa smo se odlučili za još jedno dete i Milica je dobila mlađeg brata, što je opet bilo nešto novo na šta smo se svi zajedno privikavali, a i danas posle skoro 30 godina mi još uvek učimo nove stvari - priča Miličina majka Slavica koja je sa suprugom Jovanom ipak vodila brigu o četvoro dece jer su usvojili i dvoje od Jovanovog brata koja su kao mala ostala bez oba roditelja.

Strašni udarci sudbine

Miličini roditelji Slavica i Jovan suočili su se sa najtežim udarcima koje čovek može da primi. Naime, Milica je rođena kao jedna od trojki koje je Slavica nosila, a obzirom da je usled komplikacija sa lekovima došlo do prevremenog porođaja, sve tri bebe su bile ugrožene. Lekari su procenili da za Miličinu bliznakinju i brata postoje šanse pa su hitno poslati za Beograd, dok je Milica ostala u Novom Sadu sa najmanjim šansama da preživi. Spletom nesrećnih okolnosti druge dve bebe su povređene tokom transporta i ubrzo su preminule, dok je Milica nakon dužeg boravka u inkubatoru uspela da se izbori i preživi.

- Naravno bili smo van sebe usled gubitka dve bebe, da bi nedugo po izlasku iz porodilišta počela da primećujem da nešto nije u redu sa Miličinim očima i vidom, pa je stigao i novi udarac kada nam je nakon odlaska kod u tom trenutku najboljih svetskih oftamologa saopšteno da je oštećenje vida potpuno i trajno. Oni su joj uradili operacije na oba oka i rekli da su uradili šta su mogli, kao i da je i taj zahvat važan kako bi uz dalji napredak u oftamologiji možda jednog dana bilo moguće uraditi i nešto više – priseća se verovatno najmučnijeg perioda u svom životu Milicina majka Slavica koja kaže da ni tada, a ni kasnije nije gubila vreme na utvrđivanje ko je kriv za ono što se dogodilo bebama, već su odmah svu energiju usmerili na Milicu.

BONUS VIDEO:

(Espreso.rs/ novosadski dnevnik)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media