MOŽDA ĆE VAŠE DETE, OTAC, MAJKA PLAKATI I PATITI ZA VAMA: Setite se ovih reči ako poželite pijani da besnite za NG

Sećam se onih godina dok su jelke još bile prave, dok je novogodišnja noć bila bela od snegova. Sećam se onih godina kad sam u toplini porodičnog doma sedela, uživajući u "blinkavim" svetlima koji su dopirali sa novogodišnje jelke, a radost u srcu narastala, što zbog nade, što zbog sreće, što zbog punine i ljubavi koju sam osećala okružena porodicom u miru, spokoju i tišini.

Onda se najednom sve promenilo. U mom sećanju sve manje je bilo takvih "dočeka", a sve više onih zadahnutih onim što smo naučili ili izmislili, više ni sama nisam sigurna: skupom odećom, alkoholom koji se toči na sve strane, bučnom i neukusnom muzikom, zadimljenim prostorima, petardama i incidentima. Ne znam gde su nestale one noći, kojih se isto tako sećam, u kojima je vrhunac večeri bila prskalica u rukama dece i pogledi prikovani za skroman novogodišnji vatromet. Gde su nestali spokojan san iza ponoći, nadahnut nadom i gomilom novogodišnjih želja? Gde su nestala deca koja se opiru snu iščekujući Deda Mraza da se spusti kroz dimnjak? Gde su nestali roditelji koji se trude da održe čaroliju i dečiju veru da Deda Mraz zaista postoji i da u životu ipak postoji nagrada za dobro, ali i „sankcija“ za loše? Zašto se ugasila želja da u novogodišnjoj noći zagrlimo svoje roditelje, svoju porodicu umesto što „dangubimo do zore“? Nisu li praznici upravo to i samo to, vreme kada smo u miru sa onim koji su nam najbliži?

Prestali smo da cenimo, da shvatamo i razumevamo dar koji imamo, snagu koju cele godine crpimo, podršku koju nemilosrdno trošimo, ljubav koju olako rasipamo, a koja dolazi upravo iz porodice.

Znam, mnogima se čini kako je ovo "prazna priča", još jedna u nizu "mlakih" emocija. No, čini mi se kako je ipak porodica kao najmanja jedinka, grupacija, "zadruga" beskrajno bitna i kako iz nje ponesemo ama baš sve, a kako smo isti taj kamen temeljac jureći za ko zna čim u potpunosti zaboravili i zanemarili. Pa i za vreme praznika, ne zastajemo ne težimo njoj nego ludoj zabavi, adrenalinu i euforiji.

Dok mi tako propuštamo da cenimo i uživamo u daru koji imamo, neka deca, neki ljudi žude upravo za tim, za toplinom doma, za porodičnim zagrljajem, za porodicom, za zdravljem, za onim kojih više nema, a sa kojim isto kao mi danas nisu našli vremena za radost, za pažnju i porodičnu proslavu.

Zato kada poželite da se "odvalite" od alkohola, kada poželite da pijani i besni divljate gradom do zore, kada se budete isto tako na adrenalinu setili da biste mogli s nekim da se pobijete umesto da se nadate i želite, da ima onih koji u toj noći sede u sirotištima napušteni i sami. Setite se da ta deca ni kriva, a ni dužna proživljavaju usamljenost i da samo ona znaju za nadu, jer se nadaju da će iduće ili one tamo ili već neke godine imati ono što vi imate pred nosom, što ste imali, a odbacili u trenutku kada ste odlučili da onako doterani zakoračite u „najluđu novogodišnju noć“. Setite se da neka deca, neki ljudi žude za zagrljajem roditelja, a nikada neće moći da ih imaju, ali da se nadaju ljubavi.

Setite se da dok pijani i besni sedate u kola, možda baš vaše dete, vaša majka, vaš otac mogu da budu ti koji će uplakani u istoj toj "najluđoj noći" da žude za vama i toplinom i puninom doma u novogodišnjoj noći.

Bonus video:

Espreso anketa - Kako građani reaguju na najnoviji novogodišnji ukras u Beogradu?