PSUJEM VAM POREKLO DOK BACATE PETARDE I PIJETE DO IZNEMOGLOSTI: NG pismo džangrizala koji živi od 12.000 socijale

Rizikujem da u ovoj staroj 2018. godini ponesem epitet „najvećeg mrzitelja, hejtera, prazničnog džangrizala“, ali za to ne hajem. Ovo nije jedno standarno pismo mrzitelja Nove godine. Jer, da se razumem, od samog otkucavanja pred ponoć i prebacivanja u narodnu godinu, više mrzim farsu koja tome prethodi.

Da vam priča o liku koji piše pismo bude samo malo jasnija, imam 57 godina, nikad ženjen, pomrli su mi svi koje sam imao, u životu imam samo bratanicu koja me se seti jednom godišnje i psa kog sam uzeo sa ulice. Živim od socijalne pomoći koja iznosi 12.000 dinara.

Možda je to razlog zbog kog mrzim sve i svja, ali ne zamerite (ništa lično). Ovo je samo viđenje matorog džangrizala na sve kerefeke koje pravite uoči nove godine, koja da se razume, neće biti ništa bolja od ove stare.

Kako živim na periferiji Beograda, ka centru se retko kad zaputim. I kad odem da prošetam malo pred Novu godinu ulicama koje šljašte kao da sam u je.enom Las Vegasu, želudac mi napravi takav salto da po dolasku kući obavezno popijem Ranisan.

Struje sam u celoj 2018. godini imao svega pet meseci, jer od socijale je teško platiti je pa za nju imam novca tek kad popravim neki frižider po pozivu (frigomehaničar sam po struci). Idem ulicama Beograda tako, i pitam se da li su sve te lampice plaćene mojim kamatama na neplaćenu struju, iako sam državi uredno prijavio da sam korisnik pomoći...

Pitam se tako, kad sam kucao na mnoga vrata za pomoć kad mi je biznis propadao, jer mi je drvo koje je vlasništvo grada srušilo radionicu i sve što sam sticao 25 godina, da li su oni bili nemi i kasa punih zmija kao da iz svog džepa daju novac – zbog ovoga.

Gledam sve pi.darije koje se prodaju na ulici, ušećerene jabuke, punčeve vina, i razmišljam kako sam nekad u istom tom gubio novce i novce. Razmišljam o svemu tome dok u svojoj glavi kalkulišem koliko je 150 dinara vekni hleba u onom diskontu za sirotinju čiji lanac ima tri slova, a čije ime ne mogu da zapamtim već pet godina koliko tamo pazarim. Gledam sve to i pitam se – čemu to? Moje detinjstvo (davno je to bilo) podrazumevalo je da za Novu godinu budemo u krugu porodice, otac, majka, brat i ja. Večerali bi, gledali neki program na televiziji, već malo od ponoći polegali.

Nije bilo pompe, nije bilo fešte. Molili smo se za neko bolje sutra, ali ne samo za doček, već svakog dana. I znate šta? Nismo ga dočekali... bolest je odnela sve osim mene, džangrizala koji prezire Novu godinu i rasipanje novca koje ona sa sobom nosi. Prezirem je jer dok krpim kraj s krajem gledam mlade žene, devojke, pa i sredovečne parove, kako vuku kese iz šoping centara kao da će svakog trenutka nastupiti smak sveta.

Kupuju, troše novac koji nemaju, sve zbog nekakve novogodišnje euforije. Gledam ih dok u džepu imam 200 dinara, ruku zavučenih u jaknu, s pogledom koji danas samo psu na ulici može da se obraduje.

Gledam maloumnike koji bacaju petarde pored lutalice, crkavajući od smeha na prepadanje nesrećne životinje. Da ne rizikujem zatvor dobili bi 25 po turu onako kako od roditelja očigledno nikad nisu. Po glavi mi se duma da život u zatvoru nije tako loš jer tamo imam tri obroka dnevno, struju, vodu, sve plaćeno...ipak, odustajem od namere da klincima odalamim vaspitnu, samo ih opominjući da ne treba to rade. Živim sa Mazom, kujom koju je udario auto, a koja je krvave šape ušla u zgradu u kojoj živim da nađe sklonište. Postala je moj najbolji prijatelj, koji se stravično plaši petardi. Možda mi zbog nje, jedinog prijatelja kog imam, toliko smeta pirotehnika da svaki put kad se čuje eksplozija, psujem poreklo onom ko je petardu bacio. Pitam se da li oni koji rade sve što rade, koji rasipaju novac dok neki gladuju, imaju pojma šta rade? Nemaju, jer da su prazan trbuh nekad osetili, znali bi...znali bi da je bol dok zavija neizdrživ.

Gledam plakate s cenama novogodišnjim aranžmanima, koje izlaze i do 70 evra za neke jeftine pevaljke koje da pevaju ne znaju i opijanje dok se zvanice ne unerede. Lepo je imati izbor, u demokratskom društvu kakvom živimo vrlo je bitan. Ali, šta je zapravo poenta? Kriknuo bih onima koji bacaju novac na to da ostanu kod svojih kuća, da zagrle svoje voljene, da uz kuvano vino uživaju s porodicom - dok su još svi na okupu.

Izgubili smo pojam o tome šta je zaista vredno.

Izgubili smo se u štrasu i želji da budemo ono što nismo.

Izgubili smo se u želji da pokažemo lažnji sjaj, umesto da se baziramo na one s kojima maske mogu pasti, bez oklevanja.

Neki shvate na vreme, neki nikada. Sam sam to možda shvatio prekasno, a žalije od te činjenice su mi face koje gledam obasjane novogodišnjom rasvetom, i znam da oni to možda nikad neće shvatiti isto...

Srećna nova godina od jednog matorog džangrizala, svima, od srca.

Bonus video:

Espreso.co.rs je za vas snimio novogodišnju pesmu (VIDEO)

(S. M.)