RIZI-BIZI U KONZERVI IZ 71-VE, ALBANAC U KREVETU I HEJ SLOVENI SVAKO JUTRO NA PISTI: Evo čega se sećam iz JNA!
Nekad smo bili sila, Foto: Wikipedia

dan armije

RIZI-BIZI U KONZERVI IZ 71-VE, ALBANAC U KREVETU I HEJ SLOVENI SVAKO JUTRO NA PISTI: Evo čega se sećam iz JNA!

U vojsku sam otišao u vreme premijera Ante Markovića 1990/91. godine. Tad se činilo da nam je zemlja krenula u boljem, evropskom pravcu i da nas očekuje lepša budućnost, zapadnjačkija

Objavljeno: 22.12.2018. 16:59h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 4

Danas se na današnji dan, 22. decembar, gleda sa ponešto nostalgije. Žali se za Danom armije koja više ne postoji. Barem neki to rade, mada je za većinu to nešto daleko i nepoznato, prevaziđena stvar.

Podsetnik glasi ovako: 22. decembar obeležavao se u znak spomena na dan kada je 1941. godine formirana Prva proleterska udarna brigada, prva operativna i regularna jedinica Narodnooslobodilačke vojske. Ondosno kad je Drug Tito rekao: "Naređujem da se 22. decembar - dan formiranja Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade - slavi u celoj Armiji kao praznik i Dan Jugoslovenske armije".

Moj podsetnik je nešto drugačiji. Mnogo drugačiji.

Bio sam jedna od poslednjih generacija koja je služila JNA i definitivno zadnja pred raspad SFRJ. U vojsku sam otišao u vreme premijera Ante Markovića 1990/91. godine. Tad se činilo da nam je zemlja krenula u boljem, evropskom pravcu i da nas očekuje lepša budućnost, zapadnjačkija. Međutim, ispostaviće se da nas je od te budućnosti do krvavog raspada države delilo nešto više od pola godine. 

Od tada je prošlo mnogo, možda isuviše vremena i sećanja su poprilično izbledela.

Pamtim samo fragmente.

Pamtim...

 

Miris gareži u vazduhu zimskih večeri u Rumi.

Novu godinu koju sam dočeko kao pomoćnik dežurnog, ispred paviljona, gledajući vatromet iznad malog vojvođanskog gradića. Pušeći cigaretu i nostalgično razmišljajući o svojim drugarima i proslavama na kojima sam do tada bio, bolno me je pogodila činjenica da sam u tom trenutku imao još 8 meseci vojnog roka ispred sebe.

foto: Prinstcreen

Hladnoću na izdvojenoj straži na Fruškoj gori. Zavejane hangare i magacine. Šetnju od dva sata oko njih u pokušaju da se zagrejem.

Stražarsko mesto u šumi na kojem su samo najhrabriji mogli da izguraju celu smenu, a, po priči, neki su i malo skrenuli nakon noći provedene na toj lokaciji od koje se ledi krv u žilama. Jednom sam bio na njemu, traume su se vukle mesecima.

Šarplaninca, stražarskog psa, koji je jednom pobegao iz kaveza i isprepadao me na smrt dok sam sedeo na stepenicama jednog magacina i čitao Marti Misteriju. Samo je dojurio do mene kao teretni voz kroz sneg i pomirisao me. Poznati smrad uniforme mu je rekao da ne mora da me ujede za nogu.

Fudbal po snegu i groznicu nakon njega zbog koje sam proveo dve nedelje u stacionaru u kasarni gde me je hitna pomoć dovezla usred noći sa temperaturom 40. a temperaturu su mi obarali masirajući me celog alkoholom.

Rizi-bizi sa ovčijim mesom iz konzerve koja je spakovana iste godine koje sam rođen - 1971. Koja je čekala na mene skoro 20 godina. Ukusan obrok, s obzirom da smo tog dana bili na uzbuni i jeli samo jednom dnevno.

Albance koji su se skupljali u grupi u ćošku spavaonice i svako veče slušali tranzistor s nekom albanskom stanicom i zabrinuto nešto koemtarisali na meni nerazumljivom jeziku, od kojeg ću nešto kasnije naučiti par reči - mašpet (požuri), ćivša none (j*bem ti majku) i možda još poneku koju sam zaboravio.

Na desetine knjiga koje sam uzimao iz biblioteke u kasarni i čitao ih grozničavo na istoj izdvojenoj straži gde sam skupio više od stotinu stražarskih dana. Sećam se Kastanedinog "Orlovog dara", celokupnog Kundere i Flobera, Erike Jong i "Strah od letenja" i knjige koja je verovatno prelomila da se kasnije bavim novinarstvom - "Koka-kola art" Bogdana Tirnanića.

Sremsku kobasicu u četvrtini belog hleba koju sam kupovao u prodavnici tik uz kasarnu bežeći do nje preko ograde.

foto: Prinstcreen

Podrum pića pored kasarne u koji smo bežali kroz rupu u žici da bi se tamo opijali i koristili telefon ljubaznog vlasnika s kojeg smo zvali kući, a ko je imao i devojku - onako pijani, sa zapletenim jezicima.

Trenutak kada Pančev pogađa penal u Bariju i Zvezda postaje Prvak Evrope, a ja na sebi nemam crveno-beli dres već SMB uniformu.

Jutarnjeg postrojavanja kad je sa starog, tandrkavog zvučnika svirala himna "Hej, Sloveni" i podizala se zastava, a mi stajali onako mamurni, klateći se na nesigurnim nogama sa poluotvorenim očima i odbijali još jedan dan na "džombometru" do kraja vojnog roka.

Ranu zoru kad su nas podigli iz sna i poterali u auto-park da upalimo tegljače i kamione i pripremimo se za pokret. Kad je kolona vozila izašla iz kasarne, tamo su već stajali ljudi koji su bacali crvene karamfile na nas, mahali zastavama i držali Titovu sliku. Vozeći tegljač guseničar ruske proizvodnje, koji je prenosio drvene sanduke sa municijom za topove, okrenuo sam se ka dvojici sapatnika koji su bili sa mnom u kabini i rekao: "Momci, ima da naj*bemo k'o žuti". 

foto: Reprint

Spavanje u fabrici u blizini njive gde su nam bila parkirana vozila i stacionirani topovi u blizini Šida. Kad bi radnici otišli kući, mi bi poređali ćebad po patosu i zakunjali k'o mrtvi. Iako je moglo da se desi da nas svaki čas probude i pošalju tamo odakle su već dopirali pucnji i detonacije.

Pogled na krajolik koji je Đole Balašević idealno opisao stihovima: "Nebo i zemlja su spojeni šavom i jedini kamen je onaj nad glavom". Beskonačne njive koje se "ulivaju" u nebo. Neizbežna depresija.

Improvizovane tuševe iz mešine zakačene za drvenu gredu na obali Bosuta gde smo se tuširali letnjih večeri, a komarci nas grizli tako da i kad sad vidim komarca sav se naježim. Mislim da sam jedne večeri izbrojao preko pedeset uboda na telu koji su svrbeli kao nenormalni.

Veče kad smo na drvenim štapićima izrezbarenim bajonetom pekli komadiće mesnog nareska i pravili se da jedemo ražnjiće.

Osećaj kad izađeš u grad u uniformi a sve devojke beže od tebe kao da ti na čelu piše da imaš sidu.

Hrvate i Slovence, moje dojučerašnje drugare, koji su počeli da beže iz kasarne kući, a uniforme su im pronalazili bačene na auto-putu Bratstvo i Jedinstvo.

Osećaj kad smo počeli da izlazimo u grad u "civilkama" i normalno razgovarali sa devojkama iako nam je ispod odela koža zaudara na kasarnu i jeftin sapun.

Trenutak kada napuštam kasarnu i odlazim da se više nikad ne vratim u taj gradić u kojem sam proveo devet meseci svog života nakon što sam u njega došao u prekomandu iz Banjaluke.

Sva sreća, pa sve manje pamtim...

BONUS VIDEO:

IVAN IVANOVIĆ OTKRIO SVE O DRUŽENJU SA LAUŠEVIĆEM: Žarko ima gomilu strahova i sam STREPIM od intervjua!

 

 

 

 

 

 

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.


Espreso.rs


Adria media