ALBANAC MI JE ZAZIDAO KUĆU, SRPKINJE ME MRZE: Baka Jefka (81) se vratila u svoj Prizren, od tada JEDE GNJEČENU POPARU OD BUĐAVOG HLEBA NATOPLJENOG SUZAMA (FOTO)

Povratnički dom teško da se domom može nazvati.

On toplinu jednog ognjišta više nema, barem za one malobrojne građane Prizrena koji su ovde živeli do 1999. godine.

Kuće su im spaljene u pogromu, kad je u srcu Dušanovog grada goreo ceo srpski kvart, a narod je poput stoke proteran. U obnovljene kuće, ovog do 1999. godine isključivo srpskog naselja, pretvorenog u garež i pepeo, vratili su se uglavnom stariji - penzioneri ili oni koji nemaju posla.

Na vratima jedne od kuća ovog kvarta zatekli smo baka Jefu. Pogurena starica usamljeno čami ovde jer niz i uz tvrđavu s njenom grbom teško da može. Svakom gostu Jefka Ljakić (81) se obraduje jer gosti, posebno srpski ovde gotovo da ne dolaze.

Dok sunce napolju peče, u hladu svog doma Jefka usamljeno provodi dane.

Prizren i dom u kom je živela 50 godina značio joj je sve u životu pa se, da ne bi bila ćerkama na teretu, ovde i vratila...

Njena priča najbolje pokazuje pravi život koji žive Srbi na Kosovu.

Prognana je. Ostala je bez svega svog. Zahvaljujući britanskoj ambasadi dobila je novi dom, prilično fušerski urađen. Od tada, pakao za nju nije prestao... danas problema ima i sa Srbima i sa Albancima, ali i sa godinama i bolešću, koju para samoća...

Kad nas je primala u svoj dom baka Jefa je rasklanjala tanjir i mrvice sa stola. Ubrzo nam se na svoju najveću muku požalila...

- Znate, tužila bih komšiju Albanca, ali nemam para. Odakle meni da se ganjam s njim, kad svaka dva dana za 10 centi kupim hleb. Moram ga pojesti ugnječenog s vodom, kao poparu, da ne propadne iako je već počeo da buđa. Nije toliko problem ni što nemam para... I kad imam penziju, do prodavnice ne mogu da odem, pogledajte kako je strm put - reče starica.

Nije bilo teško razumeti baka Jefu jer smo se i mi sami, mladi i punoj snazi, jedva uspeli do Crkve svetog spasa i srpskog kvarta koji se nalazi u Potkaljaji, malo ispod Dušanove tvrđave...

Njene muke zajedno sa suzama nizale su se jedna za drugom...Kaže, ne zna s kim joj je teže - s Albancima ili sa Srbima.

Za njene godine, grbu i sve bolesti koje ima niko nema razumevanja. Sebi je prepuštena na milost i nemilost, a povremeno je obiđu samo đaci prizrenske Bogoslovije.

- Ne mogu do pijace, ona je skroz dole iza mosta. Kad krenem u devet ujutru, do dva popodne ne mogu da se vratim. Puzim uz kamenje kad se vraćam jer da hodam normalno ne mogu, grba me ka zemlji vuče... Da ironija bude još veća, ne vole me moje komšije Srbi jer su iz Prizrenske bogoslovije odredili da samo ja, zbog godina i bolesti, dobijam ručak kod njih u crkvenoj kuhinji... zato me tu neke srpske žene ne vole, čak su išle i da se žale, a ja nikom ništa nisam tražila...znate, da deca mi vraćaju, poštuju me, jer svim popovima od stare vunice pletem pulovere... - priča starica pokazujući rukotvorine koje je sama ogrubelim rukama isplela.

Kaže Jefka, čudi što joj Srbi nisu prijatelji, što je ne razumeju i sabotiraju... Od Albanaca je to i očekivala. S kauča na kom sedi pokazuje ozidana vrata i tamu.

- Vidite, zbog toga bih tužila komšiju Albanca. Prema papirima još pre rata, moj deo placa tamo napolju je 39 kvadrata. Prema nekim novim papirima, 26 kvadrata je pašnjak. Komšija Albanac koji je kupio tu srpsku kuću pored mene, kad je počinjao temelje, bio je dobar prema meni. Pravi prijatelj. Struju sam mu davala, verovala mu. Jedan dan mi je samo rekao da će da me zazida, i kad sam se vratila od ćerke, zatekla sam cigle i zazidan izlaz u dvorište.

Ruina u povratničkom domu nije joj jedina muka. S useljenjem u novi dom 2014. godine sačekalo ju je novo razočarenje.

- Kada sam se uselila čitavim prizemljem je curila voda. To su bili stresovi. Ležim u dnevnoj sobi, a oko mene sve voda - pokazuje Jefka oko sebe, nazuvajući papuče preko čarapa iako je napolju 35 stepeni.

Od kada je morala da napusti Prizren, u Nišu je brojala dane do povratka u kuću svojih predaka. Danas živi od 20.000 dinara penzije, u prilično lošim uslovima. Veliki deo novca ide na lekove i popravke u ruiniranom domaćinstvu.

Tako joj novca ostaje samo za koru hleba - i to ako po nju uspe da ode...

Od Prizrena i usamljeničkog života ne odustaje jer ne želi ćerkama da bude na teretu.

- Jedna ćerka mi je udovica, muža su joj preklali i glavu mu odsekli. Sad se sama s detetom snalazi... druga je razvedena, bolesna i muči neke svoje muke. Odem tamo samo kad ovde zaveje, kad baš ne mogu sama...

Dok je govorila o svom mučnom životu nekad i sad, u Jefki su se lomila jaka i oprečna osećanja. Suze su pratile priču o njenoj sadašnjosti za koju se nadala da će izgledati mnogo drugačije. Osmeh bi se pojavio, svaki put kada progovori, da je ipak, tamo gde joj je srce.

S tugom se, kaže, bori pesmom. Nama je za oproštaj otpevala jednu staru narodnu, a evo kako je to zvučalo:

Bonus video: