BAKA MLADIĆA KOJI SE UDAVIO JE IZGOVORILA: "CRNA SVADBA RASKINUTA": Aleksandar video NAJMORBIDNIJI običaj u Srbiji

Serija "Crna svadba" zaintrigirala je javnost, toliko da se gotovo na svakom koraku žustro i posle tri godine od premijere polemiše kako o priči i likovima, tako i o vlaškim običajima koji su predstavljeni. Deo javnosti tada je prvi put imao priliku i da čuje za drevni običaj koji se naziva "crna svadba"

Ali šta on predstavlja i da li postoji i danas, koji su zaista prisutni rituali i šta ostaje samo na nivou mita, pojasnio je Aleksandar Repedžić, etnolog - antropolog, stručnjak za kulturu Vlaha za Euronews Srbija.

"Kult mrtvih jedan je od centralnih kultova kod Vlaha, pa stoga i ne treba da čude brojni običaji kod ovog naroda koji se vezuju za smrt i sahranjivanje pokojnika. I gotovo svi pogrebni običaji Vlaha severoistočne Srbije počivaju na tradicionalnim narodnim verovanjima iz davnih vremena usmerenih ka olakšavanju pokojnikovog prelaska na onaj svet i uvođenja u večni raj, gde bi trebalo da ima sve ono što bi imao i na ovom svetu. Tako i `crna svadba` polazi od strepnje da nevenčani pokojnik nema s kim da živi na ononom svetu", kaže Aleksandar Repedžić, inače kustos etnolog Muzeja Ponišavlja u Pirotu i jedan od autora dokumentarnog serijala "Počudište".

Prema rečima Repedžića, iz literature se može saznati da se venčavanje za pokojnika pominje i u Maškonovoj "Istoriji Rima", te da je taj običaj bio rasprostranjen širom Rimskog carstva i kao takav opstao do savremenog doba.

"Međutim, ovaj običaj se danas retko dešava u praksi. Na ovim prostorima, obično se vezivao za područje Petrovca na Mlavi. Još kao saradnik Muzeja u Majdanpeku, na svom prvom terenskom istraživanju 2004, imao sam priliku da u selu Ranovac prisustvujem raskidanju `crne svadbe`. Do tada sam samo čuo za ovaj običaj, znao sam da je zabeležen tokom devedesetih godina u selu Mustapić, a onda od te 2004. do danas nikada više nisam imao priliku da vidim niti da čujem da se u nekom selu `desila crna svadba`", kaže autor više izložbi, radova i dokumentaraca o narodnoj tradiciji istočne Srbije.

"Baka usnila unukovu svadbu"

U pomenutom slučaju, baka je u snu videla svadbu preminulog unuka, sina jedinca u porodici koji se udavio u Borskom jezeru. Ali da bi mladić bio oženjen na onom svetu, prema verovanju, bilo je potrebano oženiti ga prvo na ovozemaljskom.

"Roditelji nastradalog momka su prihvatili da organizuju `crnu svadbu`. Devojka s kojom je njihov sin bio u vezi do trenutka kada je stradao, nije htela da prihvati obevezu, ali je to učinila njegova najbolja drugarica. Kada se, naime, nađe partner za pokojnika, on je zapravo fiktivan supružnik, ali se obavezuje na celibat, da ne ulazi u emotivnu vezu godinu dana - kada dolazi do raskida `crne svadbe`. Tu nema, dakle, pravog čina venčanja. I ova devojka, koja je pristala da se uda za druga koji se udavio, nije imala obavezu da živi u domu njegove porodice, a posle te godine više nije bila ni u obavezi da mu bude verna", objašnjava Repedžić.

Delovi "crne svadbe" koji se na pojedinim mestima opisuju sa sve igranjem oko kovčega ili da majka predvodi kolo oko mrtvog dete, Repedžić ocenjuje kao etiketiranje kulture jednog naroda.

"Raskid `crne svadbe` koji smo zabeležili počeo je ispred kuće, okupljanjem `svatova` i pleh muzikom. Kapija je bila okićena cvećem, a automobili peškirima. Prvo smo se uputili ka centru sela, napravili polikrug, i potom smo krenuli ka groblju. U povorci su bili barjaktar, mlada i rodbina. Kada smo stigli na groblje, polomljen je barjak na kom se nalazila slika mladića, godina rođenja i smrti, i on je položen na njegov grob", opisuje sagovornik.

U povorci "crne svadbe" barjaktar, mlada i rodbina

Prema njegovim rečima, u kući porodice se zatim nastavilo pripremanje pomane (slično kao pravoslavna daća) i namenjivanjem hrane za pokoj duše stradalom.

"U nekom trenutku, baka stradalog mladića zamolila je da dođu svirači, namenila je i okadila kolo, da bi i njen unuk na onom svetu mogao da igra. Kolo je odigrano, baka je izgovorila da je `crna svadba raskinuta`. Svi su darovani, po običaju, ali nije bilo kićenja ruzmarinom, kao što je to slučaj na svadbama", dodaje Repedžić.

Zaveti i puštanje vode

Pomenuta pomana u vlaškom kraju slična je običaju koji se kod pravoslavaca naziva daća ili pomen.

"Pomane se razlikuju od sela do sela, a priređuju se sedam godina posle smrti pokojnika. Ali na bogatoj trpezi obavezni su hlebovi (`zaveti`) na kojima se nalaze različiti simboli - sunce, mesec, Sveti Petar, Prečista Marija.., koji predstavljaju nebo, a broj velikih hlebova `glava`, koji se nalaze na čelu trpeze, zavisi od toga koja se godišnjica daje. Običaj je da žena prvo umače hleb u svako jelo kako bi ga probala, a onda dune preko pomane da bi je simbolično vetar preneo pokojniku na onaj svet. Oko stola ide štap, kruži kao odbrana pomane od onih kojima ona nije namenjena", objašnjava Repedžić.

U nekim mestima se na pomani pevaju i "petrekature", pesme kojima se umrlom daju uputstva kako da se vrati na onaj svet, pokojniku se namenjuju razne stvari - da ima sve što bi imao i na ovom svetu, a neko od prisutnih oblači odelo pokojnika i "preuzima njegovu ulogu", kako bi i preminuli bio prisutan tog dana na ovom svetu.

"Budući da se veruje da je onaj svet taman, mračan i bezvodan, važan deo pomane je puštanje ili izlivanje vode na potoku. U današnje vreme se to radi i kod kuće jer je voda iz česme često mnogo čistija od one iz potoka. To obično radi devojčica, koja još nije dobila menstrualni ciklus, uz nadzor starije žene. Važno je da se izlije dovoljan broj čunaka koje će, uz pomoć sveće, preneti potrebnu količinu vode pokojniku da ne bude žedan", dodaje etnolog-antropolog, uz napomenu da nisu retke ni pomane koje ljudi za života sebi priremaju, kako bi se osigurali da ih ponude sačekaju na onom svetu.

Otkopavanje pokojnika

Sve do pred kraj 19. veka, pa čak i u 20. veku, u delu Homolja i Podunavlja u području Đerdapa, naseljenih vlaškim življem koje neguje i čuva tradicionalnu narodnu religiju, u kultu mrtvih kod Vlaha postojao je običaj "otkopavanje pokojnika".

"Otkopavanje se posebno uobičavalo kad umre mlada osoba, devojka ili mladić. Četrdesetog dana posle pogreba, rodbina pokojnika bi došla na groblje, otkopala bi grob i izvadila kovčeg. Obavljali su to u doba kada se Sunce rađa. Uspravili bi kovčeg ili sanduk, skidali poklopac i belom maramom prebrisali lice pokojnika. Potom bi mu lice okrenuli prema Suncu da ga obasjaju sunčevi zraci. Pošto bi Sunce `primilo` pokojnika, ponovo bi ga pokopali i tog dana bi porodica priredila sve pogrebne obrede kao da je prvi put sahranjen. Ovo se odvija u najužem porodičnom krugu", navodi Repedžić.

Koliko se zna, poslednji ritual ovakvog posvećenja Suncu, obavljen je devedesetih godina prošlog veka u selu Debeli Lug. Ovakvi običaji nisu strani ostataku sveta, u Rumuniji se pokojnici otkopavaju nakon sedme godine, na Madagaskaru svake godine, a ovakvih običaja ima i u Indoneziji.

Rajske sveće i obredne vatre

Reč je o bogato ukrašenom svećnjaku sa isprepletanim cvetovima od voska, ogledalcima i zapaljenim svećama na vrhu. Njih obično ima 44 i simbolizuju 44 svetitelja. Rajska sveća se pali kada dođe do iznenadne smrti, kad za preminulog nije bilo moguće pripremiti sveću i staviti mu u ruku, kako bi mu ona osvetlila put ka raju. Veruje se da tada preminuli ide u mraku, ka paklu ili se muči lutajući između dva sveta, pa da bi se to izbeglo, izrađuje se sveća koja će pokojniku obasjati put ka raju.

Sama simbolike sveće se odnosi upravo na verovanje Vlaha da pokojnika na onaj svet treba da prati svetlost. Za posebne godišnjice, za sve umrle "u mraku" pale se obredne vatre - privezi. Veliki privezi priređuju se na praznik Duhovi. U središtu sela pale se vatre za sve mrtve koji su umrli "bez svetlosti".

Katabaza

"Reč koja se može čuti u seriji `Crna svadba` dolazi iz starogrčkog jezika i teološki je termin koji, najkraće, označava silazak u podzemni svet", objašnjava Repedžić.

Termin je poznat i u poeziji, psihologiji i u retorici, a katabaza kao "putovanje u podzemni svet" kao mit se može naći u različitim religijama širom sveta. U grčkoj mitologiji, na primer, Orfej ulazi u podzemni svet kako bi Euridiku vratio u svet živih, a "katabazu" zatičemo i u religijama drugih naroda - u podzemni svet sišli su Oziris, Odin, Muhamed, kao i sam Isus Hrist.

Bonus video:

(Espreso / Euronews Srbija / Sonja Šulović / Prenela: J.N.)