"TOG JUTRA OBUKAO JE NAJLEPŠE ODELO I BIO JE ZAISTA LEP": Ispovest Ružice Đinđić o NAJTUŽNIJEM DANU u njenom ŽIVOTU

Njen suprug je godinama bio "pokretna meta", istakla je udovica Zorana Đinđića pre nekoliko godina, a kada je čula da su pucali na njega, najpre je pomislila – ili nije pogođen ili će sigurno preživeti. A onda se javio ogroman strah.

U susret premijernom emitovanju serije "Sablja", političkog trilera koji se bavi ubistvom premijera Srbije Zorana Đinđića 2003. godine, javnost se priseća turbulentnih dana u našoj zemlji i posledica atentata.

Vlada, država i kompletna javnost bili su u šoku, a najteži udarac doživela je Đinđićeva porodica – supruga Ružica, koju u "Sablji" glumi hrvatska glumica TIhana Lazović, kao i ćerka Jovana i sin Luka.

Ružica Đinđić nije se preterano eksponirala u javnosti nakon smrti supruga, niti je često govorila o ubistvu koje je slomilo njenu porodicu, ali je pre nekoliko godina u dugoj ispovesti naglasila da su oni godinama živeli strepeći za Zoranov život.

– Još od 1996. godine Zoran je bio pokretna meta – istakla je Ružica Đinđić za Nedeljnik. – Pucanj na Đinđića bio je i pucanj u jednu veliku ljubav i jednu skladnu porodicu.

Kako je ona tada istakla, spojila ih je njegova knjiga "Jugoslavija kao nezavršena država", jer su se prvi put sreli na tribini na kojoj je ovo delo predstavljeno.

– Ja sam predstavljala izdavačku kuću koja ju je objavila. Već na prvi pogled, bio je za mene sasvim različit od svih ljudi koje sam do tada srela. U njegovim očima prepoznala sam moralno čistunstvo, koje je namerno, da ga slučajno ne razotkriju, prikrivao naglašenom samouverenošću, arogancijom, oštrinom i učenošću – rekla je Ružica. – Bio je čist kao suza, pa je zato i morao da se brani raznim odbrambenim mehanizmima, da ga ne provale u ovom okrutnom i pokvarenom svetu. Čistunci, altruisti, humanisti su stalno na udaru, jer provociraju nečiju nečistu savest. Zato drugi pošto-poto hoće da ih isprljaju, i spuste na svoju meru. Sami za sebe, najbolje znaju ko su i kakvi su. I Zoran je to shvatao, prisiljen da svoju nevinost brani pomalo odglumljenim cinizmom.

Kako je tada istakla, dok su drugi intelektualci pokušavali da se drže podalje od politike, njen suprug "nije krio da želi da dođe na vlast", iako ga sama politika zanimala više od onoga koliko je bilo neophodno da se neke stvari promene.

– Ni Zoran nije bio previše napaljen na politiku kao profesiju, već ga je ona više interesovala kao nužno sredstvo za ostvarivanje ideja i brzi preporod Srbije. Često sam mu govorila neka se mane tog ćoravog posla, neka Srbijom vlada ko hoće, i koga Srbi hoće, a mi ćemo se već nekako snaći. Nikad se nisam mogla pomiriti s tim što je postao profesionalni političar, jer je imao toliko primamljivih ponuda – rekla je ona tada.

Gospođa Đinđić objasnila je da je njen pokojni suprug mogao da bude univerzitetski profesor, ali je umesto toga odabrao da bude izložen kritici i vređanju i na kraju je izgubio život.

– Zvali su ga da bude profesor na Harvardu, ali on je to odložio na neko vreme – da bi ga ovde kojekakvi vređali, ponižavali, psovali, gađali jajima, a kriminalci i ubice optuživali da je kriminalac i ubica, da bi ga, na kraju, oni i ubili. Ostaje mi sada samo da budem ponosna što moj Zoran zaista nije bio jedan od njih. Život je morao dati da bi mu Srbija konačno poverovala – zaključila je.

U istom intervjuu, Ružica Đinđić prisetila se da je Zoran planirao da se povuče iz politike.

– Zoranova želja je bila da još jednu godinu sačeka kao premijer, do redovnih parlamentarnih izbora u Srbiji, kad je želeo da bude šef izbornog štaba Demokratske stranke, da stranku uvede sa što boljim rezultatima u parlament, a da on u nekim narednim godinama ne bude više tako efektivno prisutan u političkom životu – rekla je ona. – Mislio je i očekivao je da bi mogao u narednoj deceniji svog života da se bavi drugim stvarima, da karijeru nastavi na nekom od univerziteta, što bi za njega predstavljalo jedan novi izazov, ili da se bavi nečim drugim, svejedno. Ja znam da bi, šta god da je odabrao, bio dovoljno uspešan u tome.

Međutim, nije doživeo priliku da se bavi nečim drugim. Kako se supruga Zorana Đinđića prisetila u pomenutom intervjuu, na dan kada je ubijen, premijer je trebalo da se sastane s Anom Lind, šeficom švedske diplomatije, i da se potrudio da izgleda najbolje moguće.

– Te srede, 12. marta, trebalo je da se u Vladi sretne sa švedskom ministarkom spoljnih poslova, sada isto tako pokojnom Anom Lind. Tog jutra obukao je svoje najlepše odelo, i bio je zaista lep. Potpuno zaboravivši na gospođu Lind, na vratima sam ga pitala zašto se tako udesio, i da li ima neku konferenciju za štampu. "Ne, ali imam Anu Lind!" Jednostavno me je kopkalo zašto mu je bilo toliko stalo da se tako lepo obuče – ispričala je za Nedeljnik.

Prema Ružičinim rečima, nakon što je čula da je na Đinđića pucano, najpre je pomislila da njen muž nije pogođen i da, ako jeste, sigurno nije u teškom stanju. Tek kada je Zoranov saradnik Vladimir Beba Popović došao do nje, priznala je da prvi put oseća strah.

– Zoranov vozač Sale mi je prvi javio da nešto nije u redu. "Pucali su na njega!" Dobro, računala sam da ga nisu pogodili, ili - ako jesu - da će svakako preživeti. Međutim, Sale me je dotukao: "Neko će doći po vas!" Preplašila sam se kad je Beba došao. Rekla sam mu da se prvi put bojim. Ne znam da li je i on tada znao da je Zoran ubijen. Osećala sam da to ovog puta nije isto kao ranije. Još od 1996. Zoran je praktično pokretna meta. Isti ljudi koji su mu zadali smrtni udarac - i onda su držali prst na obaraču – rekla je Ružica.

Kako je tada zaključila, nakon Zoranove smrti, deca i ona ostali su "zauvek sami", dok su oni koji su važili za Đinđićeve prijatelje postali "neko i nešto".

– Ostali smo zauvek sami, nas troje, a svi ti velevažni prijatelji su se razbežali, i ubuduće su nam prilazili samo kao nejasne senke, u međuvremenu i sami postajući javne medijske pojave. Uz vest o njegovoj smrti i oni su konačno postali neko i nešto. Što su oni bivali sve važniji i važniji, moja tuga i bol su u istoj meri rasli. A ja sam deci morala da objasnim važnost našeg kraja. Šta će raditi ova zemlja – ne znam, ali neka joj je sa srećom, to više nije moja briga. Neka se drugi malo preispitaju. Ljudi iz inostranstva obraćali su mi se sa daleko više iskrenog saosećanja – rekla je gospođa Đinđić.

Bonus video:

(Espreso / Glossy / Prenela M.L.)