UBIJALI BRAĆU ZARAD VLASTI, A BAŠTOVANI IM BILI DŽELATI: Ovo su NAJSUROVIJI zakoni u Osmanskom carstvu!
Osmansko carstvo, Foto: Ali Ediz Elbir / Alamy / Alamy / Profimedia

bizarno i surovo

UBIJALI BRAĆU ZARAD VLASTI, A BAŠTOVANI IM BILI DŽELATI: Ovo su NAJSUROVIJI zakoni u Osmanskom carstvu!

Bratoubistvo je vršeno ustaljenim načinom

Objavljeno:

Osmansko carstvo, dugi niz vekova je ostala zemlja - misterija, puna najneobičnijih, a ponekad i najbizarnijih stvari ljudskog uma.

Osmansko carstvo vekovima se prostiralo teritorijama današnje Turske, Balkana, Severne Afrike i Bliskog istoka. Jedan od razloga njihovog uspeha u pokoravanju zemalja i uspešnoj vladavini bile su i njihove kaznene metode koje su uterivale strah u kosti podaničkim narodima.

Andrićev roman, "Na Drini Ćuprija" najpoznatije je štivo srpske književnosti koje govori o brutalnostima osmanske tehnike kažnjavanja neposlušnih. Jedno od najstrašnijih je svakako nabijanje na kolac. Međutim, posebnih vrsta mučenja nisu bili lišeni ni najbliži sultanovi ljudi.

Sultan Sulejman
Sultan Sulejmanfoto: Wikipedia

Zakon bratoubistva

Od sredine 15. veka u Osmanskom carstvu se utvrdio tzv. "zakon bratoubistva" koji je kodifikovao Mehmed II. U suštini bila je to stara ustaljena praksa običajnog prava Turaka Seldžuka. Mehmedovim "pravilnikom" ovoj pojavi dat je rang zakona, sa posebnim objašnjenjem kako se on sprovodi u uslovima preuzimanja osmanskog trona.

Naime, poznato je da su osmanski vladari mogli imati do četiri zakonite (šerijatom dozvoljena) braka u isto vreme. Pored toga, mogli su imati neograničeni broj konkubina (robinja). Iz odnosa sa svima njima, rađao se veliki broj dece, koji su u zavisnosti od političkih okolnosti i svog položaja u palati, imali otvoren put do vrha vlasti.

Brat koji bi se domogao trona "legitimno" je ubijao svu ostalu braću i sestre, što se smatralo ne samo dozvoljenim, nego i poželjnim, jer je time sprečavala mogućnost potencijalne uzurpacije, pobune ili građanskog rata.

Iako se nije a priori primenjivao nakon smrti svakog vladara, ovaj Mehmedov zakon doveo je do smrti više od 80 osmanskih prinčeva i princeza u periodu od 150 godina.

Osmanlije
Osmanlijefoto: Wikipedia Commons

Najupečatljiviji takav slučaj bio je trenutak dolaska sultana Mehmeda III na osmanski presto, koji je tom prilikom likvidirao svih svojih 19-oro braće i sestara. Neki od njih bili su tek odojčad! Bratoubistvo je vršeno ustaljenim načinom, svi su zadavljeni svilenim gajtanima, neposredno po stupanju njihovog brata na vlast 1595. godine.

Zbog svih nedostataka, zakon bratoubistva obezbeđivao je da najsuroviji prinčevi dođu na vlast. Princpip najjači vlada modifikovan je vremenom, ali ni novi metodi nisu bili humanog karaktera. Od početka 17. veka javlja se praksa da sva braća i sestre novog sultana bivaju zaključavan u palati Topkapi u Istanbulu, gde su živeli i po nekoliko decenija, tokom vladavine svoga brata. Generacije osmanskih prinčeva provodile su tako svoje živote u uskim sobama, prigodno zvanim kafezi.

Sama palata bila je simbol surovosti otomanske vladavine čak i za same članove osmanske dinastije. Da bi ušli u nju, posetioci su morali da prođu kroz Carsku kapiju, u kojoj su s obe strane bile niše sa glavama poslednjih ubijenih kriminalaca.

U kompleksu se nalazio i Prvi sud, kroz koji su mogli da prođu svi sultanovi podanici i traže pravdu za sebe. Međutim, ispred Drugog suda, koji se nalazi u istom krugu, stajali su mermerni stubovi sa odsečenim glavama glavešina, koji su na bilo koji način uvredili sultana. Bile su punjene pamukom, ako su nekada bili veziri, ili slamom, ako su bili manje uticajni u društvu.

Podsetnici na surove ali sporadične egzekucije, bila su neretno izložena ubijena ili izmasakrirana tela koja su izlagana pored Centralne kapije kao dodatna upozorenja na svaki potencijalni sukob ili neslaganje sa voljom sultana. Pored toga, mnogi kažnjenici predstavljali su "hodajuće opomene", jer su ostajali u životu sa odsečenim nosevima, ušima, jezicima...

Smrtna kazna bila je toliko uobičajena da je u Prvom sudu podignuta Fontana egzekucije, gde su dželat i njegov pomoćnik prali krvave ruke, nakon seče glava žrtvama.

Fontana je bila najstrašniji simbol moći koju je sultan imao nad podanicima, piše istoričarka Barnet Miler.

Korišćena je naročito često tokom vladavine sultana Selima I (1512-1520). Tokom osam kratkih godina vladavine, ubio je sedam velikih vezira i odredio više od 30.000 smrtnih kazni. Miler ističe da je jedna od najčešćih kletvi tadašnjeg Otomanskog carstva bila: "Dabogda bio vezir sultanu Selimu".

Baštovani

Bašta
Baštafoto: Aleksandra Čolić

Može se pretpostaviti da je zbog velike pažnje postojalo posebno radno mesto za dželate. Međutim, krvavi posao za sultana obavljali su ni manje ni više nego bostandži-baše, odnosno glavni baštovani.

Ovi baštovani, međutim, nisu imali isti opis posla kao današnji: pored toga što su negovali sultanove rajske vrtove, oni su bili i carinski inspektori i policajci. Takođe, bili su i dželati.

Oni su zašivali neposlušne osuđene žene u vreće sa kamenjem i bacali ih u Bosfor. Tako je stradalo 280 žena iz harema sultana Ibrahima (poznatog kao Ibrahim Ludi), jer je želeo da uživa u odabiru njihovih naslednica.

Međutim, možda i najneobičniji običaj koji se tiče smrtne kazne u Osmanskoj imperiji jeste onaj u kom se baštovan i njegova žrtva trkaju. Ishod je doslovno od životnog značaja za glavešine (koje su, inače, jedine i dobijale ovu šansu) i za njihove egzekutore.

Niko ne zna kako je nastao ovaj običaj. U svakom slučaju, bostandži-baša je imao zadatak da pozove osuđenog, koji bi naravno odlično znao zašto je pozvan, ali je morao da ćuti, zbog pristojnosti. Onda bi morao da popije šoljicu šerbeta. Ako bi šerbet bio beo, onda ne bi imao zbog čega da se brine, ali ako bi bio crven, mogao je da očekuje trku života i smrti.

Većina žrtava padala je neposredno nakon ispijanja fatalnog šerbeta - presuđivali su im janjičari. Međutim, veliki veziri mogli su da trče na rastojanju od oko 300 metara od palate, kroz baštu i ka ribljoj pijaci s južne strane kompleksa, koji gleda na Bosfor, gde se nalazilo naznačeno mesto izvršenja presude.

Ako bi vezir stigao do kapije riblje pijace pre glavnog baštovana, bio bi samo prognan. Ali ako bi zatekao bostandži-bašu kako ga čeka na kapiji, mogao je da očekuje da će njegovo telo uskoro jesti ribe na dnu Bosfora.

Bosfor
Bosforfoto: Printscreen/Youtube/ Iskender Film

Otomanski arhivi pokazuju da je ovaj čudni običaj trajao sve do početka 19. veka. Poslednji čovek koji je trčao za goli život bio je veliki vezir Hadži Salih-paša koji je bio bosanski paša. On je u novembru 1822. godine uspeo da dobije pravo na život i ne samo to - imenovan je za glavnog guvernera Damaska.

Posle toga, običaj je iščezao, kao i samo carstvo. Osmanlije su jedva preživele 19. vek, a u dvadesetim godinama prošlog veka Turska je oživljena zahvaljujući tome što je Kemal Ataturk okrenuo leđa svemu onome što je predstavljalo Otomansko carstvo.

(Espreso / Nportal)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.