bilo jednom u sfrj
Vukovar, jedna priča: Bio sam u Hrvatskoj 1991, pucao sam i ponosim se time! (3. deo)
Mi u kući, u onu pored nas rokne granata, čuješ kuknjavu i ciku i plač i jauk, a mi se krstimo, molimo, cvilimo i opraštamo sa životom
Aha, OK. Taman progutaš priču o čišćenju kuća od mina (čega je bilo, pričali nam ljudi da su Hrvati gomilu kuća minirali tako da kad bi onaj koji uđe u nju i povuče kvaku od vrata ostao na licu mesta mrtav od eksploziva), kad ono 200 metara dalje ugledamo sledeći prizor: dvojica maskirnih, drugari onog na rampi, uprtili na rame frižeder i iznose ga iz kuće.
Sledeća dvojica "razminiraju" televizor, pa još dvojica s nekim trećim komadom nameštaja ili tehnike.
E, tako vam se "razminirao" Vukovar tih prvih dana po "oslobođenju"...
Idemo dalje s krađom. Vukovar je, kao svaki bolji grad u rahmetli Jugoslaviji, elektro-instalacije oblagao bakrom. Bakar je vazda bio na ceni. Kad su očišćene sve kuće i stanovi, prešlo se na bakar. Pod okriljem noći neki od nas s kopačima i ašovima riljali bi ulice, vadili one cevi, s njih skidali bakar i prodavali ga istim onim crnoberzijancima koji su nam valjali "hajneken" i ribu po basnoslovnim ciframa.
U istoriju beščašća ostaće upisano i ovo: pljačkane su i srpske kuće. Ono Srba što je ostalo u gradu znalo je da zatekne obijen stan iz koga je izneto sve što vredi. Gledao svojim očima i nisam mogao da verujem.
Neki lokalni baron imao je trip da skuplja klavire. Ulazio je u sve dobrostojeće vukovarske (hrvatske) kuće i iz njih vadio pijanina. Jednom sam mu bio u ogromnoj garaži, klavira je bilo na desetine, broja im se nije znalo.
Drugi je, pak, vadio zlatne zube iz mrtvih ljudi i topio u zlatnu kuglu, koja je, kako je rat odmicao, bivala sve veća i veća. Na kraju je poprimila obrise pristojne fudbalske lopte. Prava zlatna lopta kakvu sanjaju Ronaldo, Mesi ili Papen, koji je tih godina bio najblistavija evropska zvezda.
Fudbal, da. Ne mirišem ga previše, uvek mi je basket bio bliži srcu, ali šta će vojska kad nema šta da radi do da igra ili gleda fudbal. Igrali smo tako jednom, lopta odlete negde daleko, ja za njom i odjednom se sapletem o nešto. Opsujem naglas, kad ono - truplo neke mrtve žene s mrtvim detetom u ruci me saplelo.
Mozak mi je saplitala i sledeća priča: ekipa koja je ulazila u hrvatska sela pričala nam je da u jednoj od peći našla bebu ne stariju od šest meseci. Sprženu.
Onaj kapetan Stanić, sećate ga se, e pa taj je mrzeo sve što nije po PS-u. A po PS-u nije bilo gledanje derbija između Partizana i Zvezde, koji smo nekako skarabudžili uz pomoć akumulatora i najmanjeg televizora koji možete da zamislite. Čim je saznao da mu deset vojnika bleji u portabl TV u onoj gvožđuriji, naredio je uzbunu.
