Vukovar, jedna priča: Kako sam otišao u rat 1991. kao kovrdžavi dečak, a vratio se kao matori debeli ćelavac! (1. deo)
Foto: AP

bilo jednom u sfrj

Vukovar, jedna priča: Kako sam otišao u rat 1991. kao kovrdžavi dečak, a vratio se kao matori debeli ćelavac! (1. deo)

Ovaj tekst čekao je 25 godina da izađe iz mene. Pisaću ga u nekoliko nastavaka, pa ko preživi...

Objavljeno: 24.12.2016. 22:00h
Saša M. Stajić
Saša M. Stajić
Glavni i odgovorni urednik
  • 166

Prvo što ćete ugledati kad budete ušli u ovaj tekst je fotografija iznad. Delo je nepoznatog fotografa velike svetske agencije AP.

Takve slike progone me već 25 godina. Dolaze i odlaze u talasima. Kao i sećanje na horor vukovarsku zimu i proleće 1991/92.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Odmah da priznam: nisam hteo u rat. Mrzim rat, mrzim oružje, mrzim nasilje, mrzim da mrzim druge samo na osnovu drugačijeg naglaska, veroispovesti, boje kože.

foto: Profimedia

U vojnom odseku grada iz kog dolazim moji roditelji uradili su sve da dobijem bezbednu kasarnu iz koje me neće slati na front. Obećano - učinjeno. Izbor je pao na Niš, 100 i kusur kilometara udaljen od rodnog mi grada. "Stevan Sinđelić", jedna od 6 niških kasarni tog septembra 1991.

Par meseci pre toga upisao sam fakultet koji sam želeo, napravio banket "da se priča" i kao svaki, u ono vreme lepo i pravilno vaspitani mladić, otišao sam da odslužim "dug domovini". Tad nije bilo fora s civilnim služenjem, da se skinu su mogli samo zaista sajkoi ili oni s debelim vezama.

Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media