U ovoj kultnoj beogradskoj ordinaciji srešćete najčudnije likove i ostaćete živi! (FOTO) (VIDEO) (GIF)

Paralelna stvarnost

U ovoj kultnoj beogradskoj ordinaciji srešćete najčudnije likove i ostaćete živi! (FOTO) (VIDEO) (GIF)

Rekoše mi astrolozi da Jarčevi imaju slabe kosti. Fala Bogu, ništa vitalno nikad nisam lomio, ali se vala sa zubima nimalo nisam usrećio. "Suviše su ti mekani", reče mi zubar pre nego što me uputio u Mažestik. Na vađenje
Objavljeno: 12.01.2016. 22:06h
Za nas koji muku s njima mučimo, zubi kao da su izmišljeni da bismo znali dokle nam je prag bola. Vrlo, vrlo je visok.

Nikada neću da zaboravim priču od pre mnogo godina kada je jednog Meksikanca jedan toliko boleo da je u tom delirijumu uzeo pištolj, stavio ga u usta i opalio. Preživeo je. I dan danas ga razumem. Bol je ulaz u neku paralelnu dimenziju, a ukrasi na vilicama kao da su prečice do tih svetova.

Genijalan dečakov odgovor zubaru: Zašto verujem u Boga? (VIDEO)



Ako to sve shvatimo tako, Mažestik tu logično dođe kao neka vrsta portala za put u nepoznato. Niko se s radošću nije oprostio od svoje nesreće, a zubobolja je samo jedan u nizu dokaza koji potvrđuju tu usput pokupljenu priručnu mudrost. Dakle, bitan je stav, pre svega.



Pošto prezirem lekare, a posebno zubare, kreatore rešenja koja su me i dovela u ovaj bezizlazan položaj (iako će ti isti uvek reći da čuvaš svoje zube po svaku cenu, osim one njihove zbog kojih ti prave haos u životu) – rešio sam da izbegnem gužve penzosa i ostalih jutarnjih frikova i suočim se sa sudbinom predveče.



Kad se popneš na taj čuveni treći sprat i uđeš u čekaonicu, u njoj uvek ima nekoga i uvek na početku vlada grobna tišina.

Posle ih bol sve otkravi, čime svi prisutni dobijaju priliku da se okupaju u svetoj vodici empatije.



- Ti mora da si Strelac - reče mi ničim izazvana žena neobaveznog izgleda koja se u Mažestiku zadesila kao pratnja svoje maloletne ćerke.

- Ne, Jarac sam - brzo odgovaram dok u sebi već umirem od smeha pitajući se gde sam se to obreo.



- Izgledao si mi kao Strelac, uporna je sagovornica, koja mi zatim obrazlaže teoriju kako je čitava tehnologija i tehnika uopšte, izuzev mašine za veš, potpuno suvišna za kvalitetan ljudski život. Sa tom vrstom rezona nisam se ranije susretao, ali, hej, ne vadim ni zube svaki dan. Ima tu nečega, definitivno.



Čekaonica se polako puni, a svaki proveden minut pozitivno utiče na proces aklimatizacije. Romkinja sa maramicom na usnama, otečena od lekova, rakije i ostalih tekovina narodne medicine, izgleda kao da će svaki čas da ispusti dušu u društvu svog pratioca.

Dva prigradska tinejdžera čiji prozračni osmesi bude osnovanu sumnju da su ih u detinjstvu hranili petardam
a ne mogu da izdrže a da ne prasnu u smeh na monodramske bravure devojke koja na svaka dva minuta doživljava nervni slom jer je alergična na anesteziju.



Anestezija.

Kad dođeš na red, prvo ti roknu nju. Nije prijatno, količinski ti je dosta saspu, gotovo kubik. Može i bez knjižice koju ionako nemaš, samo ostaviš ličnu kartu i 900 kinti, a zatim se vratiš u čekaonicu dok ne počne da deluje.

Petardirani znaju sve zubare ovde i ni za jednog ne kažu da je nežan. Sve sami mesari, lihvari i bitange.
Dobro obučeni gospodin malograđanske aure ove večeri vadi svoj poslednji zub, i prilično je zadovoljan uslugom. I da ima još zuba, opet bi ih ovde sve povadio.



Momci se ipak predomišljaju i odlaze, neće ništa da vade večeras. Strah ih je paralisao. Mene polako hvata anestezija, primećujem to po bezuspešnim pokušajima da nešto kažem. Ne uspevam.

Zato je majka Alergične i više nego spremna da nam održi predavanje o zaveri zubara koji nam uporno plombiraju zube radioaktivnim metalima, koji nas, jel' te, žive sahranjuju. “Sve imate na internetu”, veli ona i dodaje:

“Izvinjavam se što vam sad držim predavanje.”

Muva se ne čuje, čak je i ćerka našla trenutni spokoj u njenim rečima, pre nego što opet brizne u plač na granici histerije. Definitivno sam u dimenziji X - vreme je da se oprostim od izvora svog bola.



U ordinaciji čekaju njih dvojica. Zelena boja dominira njihovim izgledom, minus klasične bele klompe. Prvo ti se čini da je jedan ćata koji se bavi papirologijom, ali on ima svoju funkciju pri samom zahvatu – da ti čvrsto pridrži glavu, ako je potrebno. Uglavnom jeste.

Teško da sve traje duže od nekoliko sekundi, ali vreme u tim trenucima ne postoji, sve dok ne čuješ “škljoc” olakšanja.
Zubar ti postaje najbolji ortak, a društvo iz čekaonice rodbina, mereno stepenom srdačnosti kojim se pozdravljaš sa svima njima. Sad shvatam tajnu dugovečnosti vojničkih drugarstava.


 
I one stepenice kojima si se peo, odjednom prestaju da budu prepreka pri sjurivanju nazad, u realan svet. Prva misija je da se kupe maramice, a da ne otvaraš previše usta koja te ionako bole od anestezije i zahvata.

Čisto za svaki slučaj, da te neko na pravdi Boga pogrešno ne optuži da si kanibal, odokativnošću nusproizvoda nedavne klanice u tvojim ustima. Uspevaš u tome. Ti si heroj, kažeš sam sebi.

Život je opet lep. Sve se može kad se hoće. I ništa toliko ne može da ti osokoli duh kao - olakšanje.

(Marko Nikolić / Foto: Filip Plavčić)

Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media