KADA JE UMRLA, SAMO SAM ŽALILA ŠTO SE RANIJE NISAM OTUĐILA! Ugledna profesorka se ODREKLA svoje majke - i ne žali

Harijet Braun, profesorka na američkom univerzitetu Sirakuz i autorka knjige 'Ćerka u senci: Memoari otuđenja', smatra da otuđenje od majke ili drugih bliskih rođaka ne mora uopšte da bude loša stvar.

Ovo je njena priča

- Pre deset godina, nakon decenija žestokih svađa i mlakih pomirenja, konačno sam stekla hrabrost da u potpunosti prekinem sa svojom majkom. Naša veza nije mi donela ništa do nemira na nuklearnom nivou. Nakon i najmanjih interakcija - emaila ili SMS-a - imala bih napade panike koji traju nedeljama. Ne bih spavala, jela bih previše i propala u rupu samoprezira.

Odluka da se otuđim od svoje majke nije bila laka. Za mene, kao i za većinu ljudi, trebala je toliko toksična rasprava, toliko van granica prihvatljivog, da je nešto puklo u meni. Moja starija ćerka jako je patila od anoreksije i moja mi je majka poslala email da mi poruči kako je to moja krivica i kako bih trebalo da budem zahvalna da mi to ona govori jer to pokazuje da me voli. Ali ja sam s njom završila.

Dobronamerni članovi porodice zvali su da me upozore da ću jednoga dana žaliti jer sam prekinula veze.

- Imaš samo jednu majku - kazali su.

- Šta ako umre, a vi ste i dalje otuđeni? Kako ćeš se osećati?'

Moja majka umrla je tri godine nakon našeg službenog otuđenja, i jedino žalim što to nisam učinila ranije. Mnogo, mnogo ranije - napisala je.

Kad se govori o otuđenju, misli se da je to problem koji treba da se reši. U vreme detinjstva vidimo i osećamo nadmoć genetski povezanih porodica na hiljadu načina. Kasnije se to uzima zdravo za gotovo. Mnoštvo knjiga i članaka posvećeno je pomaganju da se porodice pomire, sa savetima od onih o tome kako se izviniti do saveta o pravnoj pomoći.

Ali Hariet Braun smatra da to možda funkcioniše za neke porodice, ali za ostale, piše, otuđenje nije problem, već rešenje, odgovor na inače nerešivu dilemu. To je poslednje rešenje kad ste probali sve ostalo niz puta, i kada više ne verujete tom odnosu.

Autorka navodi da je intervjuisala više od 50 ljudi koji su se otuđili od članova svoje porodice i da pritom nije upoznala niti jednu osobu koja bi to zažalila. Žale situaciju zbog koje je to postalo nužno. Žale da nemaju roditelja/brata/sestru/člana porodice s kojim bi mogli da komuniciraju. Oni žale da su njihovi problemi bili toliko ozbiljni da je otuđenje u poređenju s tim izgledalo kao dobro rešenje. Ali ne žale da su to učinili.

Više od tri četvrtine učesnika jednog istraživanja osetilo je kako je otuđenje pozitivno promenilo njihove živote.

Najnovjie pak istraživanje pokazuje da je 10 posto majki otuđeno od najmanje jednog svog odraslog deteta te da oko 40 posto ljudi iskusi porodično otuđenje u nekom trenutku. Većina ljudi pak upada u "kontinuum otuđenja", bivajući manje ili više otuđeni - neki komuniciraju samo telefonom i ne posećuju se. Neki šalju e-mailove i ne razgovaraju. Neki se viđaju jednom ili dvaput godišnje i održavaju površne veze.

Ali, u pravilu ne govore s drugim ljudima o otuđenju od svojih porodica. Autorka je zabeležila slučaj jedne žene koja je poznanicima govorila da praznike provodi "u krugu porodice" iako se otuđila, jer se bojala da bi je ljudi osuđivali.

Nije to ništa čudno. Kad se govori o otuđenju, ljudi se osećaju neprijatno. Možda se pitaju šta nije u redu s tobom kad se ne možeš slagati sa svojom porodicom. Takođe, pomisle da ako se ti možeš otuđiti od svojeg roditelja, možda bi to isto njima mogli učiniti njihovi roditelji/deca/braća. Kao da otuđenje preti iskonskom poretku stvari i otvara prostor mnogim pitanjima o kojima većina nas ne bi razmišljala.

Stoga se mnogi radije prisile pomiriti sa svojom rodbinom. Takav pritisak često pričini više štete nego koristi jer održavaju zlostavljani odnos samo zato što deli DNK. Otuđenje bi im, s druge strane, možda moglo spasiti život, piše Harijet Braun u "Vašington postu".

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Jutarnji.hr)