JEO JE BANANU PA JE OSETIO UGRIZ: Ruka mu je postala CRNA, vrištao je od BOLOVA, a lekari su JEDVA SAZNALI uzrok!
Foto: Reuter

pravi horor

JEO JE BANANU PA JE OSETIO UGRIZ: Ruka mu je postala CRNA, vrištao je od BOLOVA, a lekari su JEDVA SAZNALI uzrok!

Nakon dve nedelje u bolnici doktor je preporučio amputaciju ruke do lakta zbog rizika da se nekroza ne proširi do srca

Objavljeno: 25.06.2018. 10:41h
  • 2

Henri Mofet je Britanac koji je doživeo pravi horor zbog trenutka nepažnje - i to sve zbog banane!

On je svoju stravičnu ispovest ispričao za "Gardijan" a mi je prenosimo u celosti:

Bio je to oktobar 2012. kada je nas nekoliko gledalo fudbal u kući mog prijatelja Džejmesa u Londonu. Tokom drugog poluvremena odlučio sam da uzmem bananu iz činije za voće. Osetio sam ugriz i leva mi se ruka ukrutila; nikome nije bilo jasno šta je to.

Počeo sam se osećati klonulo, pa sam se taksijem vratio u svoj stan. Čim sam ušao, osetio sam kao da imam griu, pa sam otišao u krevet. Moj cimer Travis gledao je film u svojoj sobi kada sam dobio grozničave snove i počeo vrištati. Čuo me je kroz zid, ali je pretpostavio da ću uskoro prestati, pa je samo stavio slušalice i odgledao celi film.

Ali nakon što je skinuo slušalice kada je film završio čuo je da još uvek vrištim pa je odlučio da proveri šta mi je. Kako mu nisam odgovarao na kucanje na vratima, provalio je moja zaključana vrata. Pronašao me svog bledog i oznojenog, kako vrištim i čvrsto držim svoju levu ruku koja je sva pocrvenila i izgledala poput onih veštačkih ruku od pene. Brzo me je stavio u taksi i odvezao do najbliže bolnice, i Bogu hvala da je.

Dok mi je sestra merila temperaturu oči su joj se raširile od užasa; uskoro su me žurno odveli u ambulantu da me pregleda ekipa za tropske bolesti iz obližnje bolnice. U ambulanti sam bio svestan i postavljao milion pitanja, ali sam ubrzo izgubio svest. Zapao sam u stanje znano kao hiperpireksija, što je ekstreman rast unutrašnje telesne temperature. S 43°C bio sam pacijent s najvišom temperaturom na tom odeljenju koji nije umro.

Povratio sam svest ubrzo nakon hitne operacije u kojoj si mi otvorili ranu da je očiste i procene štetu. Ruka mi je bila gotovo crna. Kasnije sam saznao da je uzrok tome bio moćan otrov ženke smeđeg pauka samotnjaka, rođakinje crne udovice. Pumpali su u mene razne vrste antibiotika jer u početku nisu znali da se radi o paukovom ugrizu, znak po kojem se on prepoznaje, crna tačka s belim prstenom, uklonjen je tokom hitnog čišćenja rane.

Imao sam i dermonekrotičnu i sistemsku reakciju, što znači da mi otrov nije samo ubijao kožu i tkivo već su mi i organi počeli otkazivati jer mi je krv postajala sve gušća, što je retko i može biti smrtonosno. Doktori su me svako malo morali uspavljivati kako bi mi otvorili ruku i izrezali još mesa, pokušavajući zaustaviti otrov i nekrozu (smrt ćelija tkiva) da se ne šire dalje.

Istovremeno su pokušavali shvatiti o kojem otrovu se radi i davali mi različite lekove kako bi mi spustili temperaturu.

Nakon dve nedelje u bolnici doktor je preporučio amputaciju ruke do lakta zbog rizika da se nekroza ne proširi do srca, ali  ja sam bio odlučan da ću radije umreti nego dopustiti tako nešto. Sada, jasne glave, mogu zamisliti život s jednom rukom koji bi bio bolji od smrti. Ali bio sam umoran, zbunjen i na puno morfijuma. U četiri nedelje sam imao četiri operacije. Doktor mi je rekao kako se nakon svih tih napornih procedura telo napokon počelo boriti s nekrozom, što je značilo da ipak neću izgubiti ruku. Odahnuo sam. Nadvladao sam smrt.

Presađena mi je koža s bedra kako bi se nadoknadilo tkivo koje sam izgubio na ruci. To je ujedno bio i najgori deo celog iskustva – bilo je to tako bolno. Moj prijatelj Džames nije saznao za pauka u svom stanu sve do tri nedelje kasnije, njegov je otrov potvrđen tek kad je bolnica odbacila sve druge mogućnosti pa je uporedila fotografije ugriza napravljene u prvoj bolnici. Kada je saznao, dimom je dezinfikovao celi stan, ali ipak ga je napustio dva meseca kasnije.

Mislim da nije mogao izdržati osećaj teskobe.

Presađena koža dobro se prihvatila i nakon šest meseci čekanja da potpuno zaleči mogao sam krenuti na fizioterapiju. Ruka mi je toliko dugo bila nepokretna i izgubila je toliko mišićne mase da mi je i samo savijanje prstiju pretstavljalo agoniju. Nakon godine dana povratio sam većinu pokretljivosti, ali ni danas ne mogu osetiti zadnju stranu levog dlana.

Nikada nisam video pauka koji me je ugrizao i još ne znam kako je ušao u činiju s voćem (ili uopće u Englesku, jer oni žive u Severnoj Americi). Pre se nikada nisam bojao pauka, ali nakon što sam ugledao fotografiju stvora koji me je ugrizao, nikada više ne posižem rukom u činiju s voćem bez da prvo dobro pogledam, zaključio je Mofet.

BONUS VIDEO:

(Espreso.rs/net.hr)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media