OVDE NIKO NIJE STARIJI OD 50 GODINA, A SVI SU KRITIČNO: Svedoci pričaju o nezamislivim užasima KORONE!
Mislio sam da je to samo jedan od onih dana kad se osećaš malo umorno, Foto: Printscreen

koronavirus

OVDE NIKO NIJE STARIJI OD 50 GODINA, A SVI SU KRITIČNO: Svedoci pričaju o nezamislivim užasima KORONE!

Bili smo u restoranu i hrana mi je bila bljutava. Čudno, mislio sam. Šta im je večeras, inače su tako dobri

Objavljeno: 10.04.2020. 18:39h
  • 5

U normalno doba, na odeljenju intenzivne nege naći ćete pacijente koji su akutno loše, na respiratorima, dijalizi i na snažnim lekovima za održavanje krvnog pritiska. Uvek će biti i određeni broj onih koji nisu kritično. Sada su svi naši pacijenti u očajno lošem stanju i svi trebaju respirator. I niko od njih, a sad ih je 20-ak, nije stariji od 50 godina i nije pre zaraze novim koronavirusom imao zdravstvenih problema. Pripremili smo se da ćemo imati starije, barem su tako govorili podaci iz Vuhana, a dolaze nam mladi i zdravi. Ovo je vrlo ozbiljna bolest koja ne bira -  stanje na svom odeljenju opisuje britanski lekar Dejvid Hepburn iz bolnice Rojal Gvent u Velsu. 

Odeljenja intenzivne nege mesta su gdj se mešaju emocije – niko ne želi da tamo završi, a opet, oni su jedina šansa za preživljavanje. Bolest COVID-19, posmatrana iz perspektive lekara intenzivista i pacijenta, otkriva duboke telesne i psihičke traume kroz koje prolaze obe strane.

Dejvid Lat, 44-godišnji advokat, pisac i novinar iz Njujorka, još je početkom marta radio i odlazio na naporne treninge. Danas, nakon 20-ak dana u bolnici i sedam dana na respiratoru, promukao je od intubacije, a nedostatak vazduha i napadi kašlja sprečavaju ga da izgovori dužu rečenicu. Kod njega je bolest počela gotovo neprimetno.

Bili smo u restoranu i hrana mi je bila bljutava. Čudno, mislio sam. Šta im je večeras, inače su tako dobri – govori Dejvid. Na to se nadovezala slabost, ali ipak ne dovoljna da ne bi otišao na posao.

– Mislio sam da je to samo jedan od onih dana kad se osećaš malo umorno. Sada ne mogu da oprostim sebi što sam druge doveo u opasnost – govori.

Dan posle bilo mu je bolje. Upravo je takav, varljiv početak, zamračio sliku razvoja bolesti. Kad je kolabirao na poslu, znao je da je bolestan. Preporuka je bila da ostane kod kuće.

Nedelju dana temperature, bolova u zglobovima, kašlja i silne iscrpljenosti. Nisam mogao prineti viljušku ustima. A onda su osmi dan problemi s disanjem postali izraženiji. Nikada mi nije bilo tako loše – priča Dejvid.

foto: EPA/HOW HWEE YOUNG

To, prema mnogim svedočanstvima, predstavlja drugu fazu bolesti u koju uđu neki oboleli. Njegovi ukućani takođe su se razboleli, ali simptomi nisu bili tako izraženi. Šta je presudilo kod Dejvida, ne zna ni on. Pretpostavlja da bi mogla biti astma koju je imao pri većem fizičkom naporu, ali kontrolisao ju je inhalatorom. U bolnicu su ga napokon primili tek deseti dan, kad više nije mogao stajati na nogama.

Koronavirus primarno dovodi do akutnog respiratornog distres sindroma. Kad se raširi na pluća, uzrokuje pneumonitis. Normalan mehanizam koji tečnost drži u krvi prestaje raditi, membrane i tkiva na plućnoj bazi postaju porozni i kroz njih ulazi tečnost. Slično kao kod utapanja. Zdrava pluća su lagana poput suvog sunđera. Kad je natopite vodom, postaje mokra i teška. Kad su pluća u takvom stanju, disanje je teško i pacijent se iscrpljuje. Pada nivo kiseonika, a raste nivo ugljen dioksida što pacijenta ošamuti. Polako se razvija respiratorni kolaps, pacijent gubi svest, disanje postaje plitko i sledi smrt – objašnjava dr. Hepburn. Na sreću, dodaje, imamo respiratore. Oni nisu lek, ali delu pacijenata pomažu da dobiju na vremenu.

– Respiratorom takođe možemo dati pritisak koji izbaci nešto od te tečnosti i održava pluća otvorenima – objašnjava.

Dejvid je tri dana u bolnici dobijao kiseonik, ali mu se stanje pogoršavalo te je jedina opcija bio respirator.

– Poslednje čega se sećam jeste da su mi davali anesteziju pre intubacije – kaže i smatra se srećnim. Neki, kaže, imaju noćne more. Kad se probudio, čuo se s porodicom i pitao jesu li mu dostavili knjige koje je hteo. Bio je to nastavak razgovora od pre nedelju dana. Nije imao pojma da je nedelju dana bio na respiratoru, a ni da su novine već pripremale njegovu čitulju. Pacijenti na respiratoru uspavani su prvenstveno zbog njihovog komoditeta i sprečavanja oštećenja.

Vrlo je neugodno imati cev koja prolazi kroz usta do gornjih disajnih puteva. Osim toga, sedativizovan pacijent neće se boriti s respiratorom – objašnjava dr. Hepburn.

Kad loše reaguju na respirator i nivo kiseonika u krvi pada, pacijenta će okrenuti na stomak. Istraživanja su pokazala da takav položaj reducira mortalitet kod kolapsa pluća jer promeni protok krvi tako da se, pojednostavljeno, ona zbog gravitacije ne skuplja u kolabiranom donjem delu pluća.

Niko ne bi trebao umreti sam
Niko ne bi trebao umreti samfoto: AP

Ali nisu problem samo pluća. Terapija koja se pacijentima daje zavisi i o pacijentu i o državi.

Dejvid Lat je, kaže, dobijao lopinavir/ritonavir, hidroksiklorokin s azitromicinom te clazakizumab kao deo kliničkog testiranja.

Ne znamo šta mi je pomoglo. I da li je uopšte išta pomoglo. Ne znaju ni lekari. Za sada pokušavaju sve, pa što uspe, uspe – priča advokat. Sada je kod kuće, s porodicom. Upravo taj aspekt, zabrana fizičkog kontakta obolelih s porodicom i bližnjima, najteži je.

foto: AP, Ilustracija

– Taj deo nas ispunjava užasom. Kad naši pacijenti s COVID-19 umiru, uz njih će sesti lekar ili sestra i držati ih za ruku – kaže dr. Hepburn.

- Niko ne bi trebao umreti sam. A na to nas prisiljava ova bolest. To je za nas doktore, koji smo navikli i na smrt i na kritična stanja, najteže. Kako je umirućima i njihovim porodicama, ne mogu ni shvatim.

Bonus video:

(Espreso.rs/Večernji list)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media