STALNO JE TUKAO SINA, ŽIVEO JE U TEŠKOM SIROMAŠTVU: Ove tajne Erdogan krije kao zmija noge
Redžep Tajip Erdogan, Foto: Aleksandar Stojanović

hladan autokrata

STALNO JE TUKAO SINA, ŽIVEO JE U TEŠKOM SIROMAŠTVU: Ove tajne Erdogan krije kao zmija noge

On važi za vođu koji svoju vlast vrlo planirano širi i učvršćuje

Objavljeno: 20.10.2019. 16:19h
  • 8

Redžep Tajip Erdogan je u političkom životu prošao različite preobraze. Pobede na izborima pretvorile su ga u autokratu. A počeo je kao veliki reformator. Turskog predsednika kritičari nazivaju hladnim autokratom.

On važi za vođu koji svoju vlast vrlo planirano širi i učvršćuje, te koji svoje političke protivnike baca u zatvor. Erdogan je rođen 1954. u zapuštenoj istanbulskoj četvrti Kasımpasa u radničkoj porodici iz Rizea, grada na obali Crnoga mora. To je bilo dve godine nakon članstva Turske u NATO-u, u koju ju je uvela Demokratska stranka (DP).

Duboka podela Turske između svetovne i vjrske počela je u to doba. DP je bio optužen za kršenje dva glavna načela Kemala Atatürka, utemeljitelja Republike: potpunu neovisnost i sekularizam.

Dok bi rasprava o tim principima nastavila oblikovati tursku politiku do danas, turska vojska, samozvani jamac sekularne Kemalističke Republike, srušila je, prema tome, vladu DP-a 1960. godine. Nakon suđenja su premijer, ministar spoljnihh poslova i ministar finansija obešeni. To je ostavilo duboke ožiljke u psihi religioznih ljudi u Turskoj jer su DP smatrali “strankom koja je spasila islam”. Političke stranke koje su kasnije tvrdile da će biti DP to su učinkovito koristile, kao što bi to činio i Erdogan. Oni su to još više poboljšali promovšući da iza sekularnog vojnog udara 1960. stoji CHP, stranka osnivačica Republike. Erdogan često ponavlja ovu tvrdnju u koju očigledno iskreno veruje od detinjstva. Otac mu je bio pristaša DP-a. Stoga je njegova duboka želja da poseče krila vojske i stavi je pod svoju kontrolu. Erdogan je morao početi raditi kad je išao u osnovnu školu. Prodavao je perece, hladnu vodu i kartone kako bi popunio porodični dug. "Nismo imali novca za kupnju bicikla", rekao je Erdogan.

foto: EPA / STR


Otac Ahmet, koji je u Istanbulu bio lučki kapetan, bio je nepopustiv roditelj. Zbog psovanja je žestoko kaznio tad šestogodišnjeg Erdogana obesivši ga rukama za plafon. Bili su izrazito religiozni, stoga su ga poslali u versku školu. Svako leto se vraćao u selo i pomagao u polju. Njegov otac nije bio zadovoljan njegovim zalaganjem u školi, pa ga je poslao lokalnom verskom učitelju kako bi poboljšao čitanje arapskog i Kurana. "Vera može jako uticati na ideologiju. Pravi vernik ne oseća se usamljenim jer misli da uvek neko pazi na njih. Kako je politika ideološke prirode, tako jera utiče i na političke odluke", pojasnio je psiholog Mirjana Krizmanić. U srednjoj školi počeo je igrati fudbalt. To je postala njegova opsesija. Njegovi suigrači dali su mu nadimak Imam Beckenbauer, po poznatom nemačkom igraču. Igrao je fudbal 16 godina, kao poluprofesionalni igrač raznih timova. Erdogan ima i drugu strast, politiku. Imao je samo 15 godina kad je počeo dolaziti na sastanke i sudelovati u demonstracijama MTTB-a (Nacionalne turske studentske unije) i ubrzo su mu dodelili neke zadatke.

Borili su se da spreče širenje komunizma u Turskoj. Mnogi članovi utemeljitelji Stranke pravde i razvoja (AKP) odrasli su u MTTB-u. U ovoj klimi Necmettin Erbakan, mladi uspešni inženjer strojarstva i nezavisni zastupnik, koji je postao Erdoganu mentor, osnovao je 1970. Islamsku nacionalnu skupštinu MNP, s islamističkim kadrovima organizovanimu DP-u, a kasnije u AKP-u. Uticajni islamistički krugovi, kultni vođe i organizacije poput MTTB-a su ga podržavali. Bili su protiv sekularizma, kapitalizma, cionizma, komunizma i zapadnjačkog života. “Nismo ni komunisti ni slobodni zidari” bio je njihov moto. Kapitalizam je za njih bio izum masonskih Jevreja. Cilj im je bio stvaranje Islamske unije, koja ne bi ulazila u Europsku ekonomsku zajednicu. Stranka je preživela samo 15 meseci, a zatvorena je nakon vojnog udara 1971. godine. Ipak, MNP je utro put institucionalizaciji nacional-islamističke ideologije, koju je stvorio Erbakan iz Nacionalnog pogleda. Erdogan je bio žestoki pobornik Erbakana i njegovog Nacionalnog pogleda sve dok se nije rastao sa svojim mentorom i suosnovao AKP 2001. godine. "Skidam majicu Nacionalnog pogleda", rekao je slavno kako bi uverio sekularne krugove u Turskoj, ali i Zapad, da svoju islamističku prošlost ostavlja iza sebe.

foto: Aleksandar Stojanović

U međuvremenu je Erdogan završio srednju školu 1973. godine i polaganjem dodatnih kurseva stekao pravo upisa na fakultet. Prema službenoj biografiji, diplomirao je na Ekonomskom i upravnom fakultetu Univerziteta Marmara 1981. Ipak, oporba tvrdi da nije završio tu školu i da su mu dokumenti lažni. Reč je o velikoj raspravi jer u Turskoj predsednička dužnost zahteva diplomu. Erdogan i njegova buduća supruga Emine, koja je iz skromne porodice arapskog porekla, upoznali su se na političkom sastanku 1977. Erdogan je recitovao verske pesme, a Emine Erdogan, koja je tad imala 22 godine, bila je jako impresionirana njegovim interpretacijama. Nakon nekog vremena odlučili su se venčati, ali Erdoganova porodicaj htela je mladu iz Rize. Prema njihovim bliskim prijateljima, Erdogan je bio zaljubljen, toliko da se, kad su roditelji odbili Emine, razboleo i izgubio mnogo kilograma. Nakon toga dali su dozvolu za brak i njih dvoje su se venčali 1978. Ipak, 1996., na pitanje novinara, verojatno zbog šovinističkih sklonosti, rekao je: “U braku sam 18 godina, ali nikad se nisam zaljubio”.

Emine ga od tada prati na svakom koraku. Ide s njim i na službena putovanja, što je prilično neobično za verski par u Turskoj. Imaju dva sina i dve ćerke. Erdogan se brzo uzdiže unutar stranke. Godine 1989. izabran je kao kandidat RP-a za gradonačelnika u Istanbulu. Dopustio je članicama stranke da prvi put postanu aktivne na terenu tokom izborne kampanje. Izgubio je, ali glasovi RP-a znatno su porasli. Ali 1994. je pobedio. Postao je gradonačelnik Istanbula uz parole poput “To će biti O.K., inšallah (Bože volja)” i “Glas tihih masa”. Erdoganova pobeda protiv poznatih svetovnih političara nije se očekivala. Njegova stranka je takođe pobedila na izborima u Ankari i šest drugih gradova. Na opštim izborima 1995. godine RP je postao vodeća stranka i formirao je koaliciju s desničarskom strankom True Path, DYP-om. A Erbakan je postao premijer. Ovo je oglasilo alarm za svetovnu ustanovu. Erdogan je dodatno povećao zabrinutost kad je zabranio prodaju alkoholnih pića u gradskim kafićima i na prijamima rekavši: “Ja nisam samo gradonačelnik ovoga grada nego i imam (hodža)”.

Organovao je konferencije, na koje je pozvao međunarodne islamističke ličnosti poput Sheika al Murabida, koji je propovedao ponovnu instalaciju kalifata i Osmansko Carstvo u borbi s kapitalizmom. Iako su se njegove pristalice veselile njemu kao gradonačelniku Istanbula, sekularna oporba optužila ga je za nepotizam, korupciju i pripremu terena za džihad koristeći gradske resurse. S druge strane, Erbakanove prakse koje se smatraju antisekularnim izazivaju zabrinutost. 1997. vojska je dala ultimatum vladi RP-DYP-a da se pridržava odluka koje je donela za “vraćanje sekularnoga karaktera režima”. Kao rezultat toga premijer Erbakan bio je prisiljen podneti ostavku, a RP je bio zabranjen. Ovaj četvrti puč, koji je postao poznat pod nazivom “postmoderni državni udar”, jer je srušio vladu bez krvoprolića, pokrenuo je oštre mere protiv islamista. Tokom tog razdoblja, govoreći na skupu u Bitlisu 1997., Erdogan je pročitao pesmu: “Maske su naša vojarna. Minareti su naši bajuneti. Kupole naše kacige. Verni su naši vojnici. Allahu ekber”.

foto: AP

Njegov govor stvorio je polemiku. Osuđen je na 10 meseci zatvora i sud mu je zabranio sve javne službe zbog kršenja sekularističkog zakona i poticanja na versku mržnju. Zbog toga je morao podneti ostavku 1998. godine pre nego što je završio svoj mandat gradonačelnika Istanbula. Erdogan je s grupom Reformatori raskinuo s Erbakanom i SP-om te osnovao AKP, izmenom ustava i pobedom na ponovnim izborima te je 2003. postao turski premijer. AKP dominira u turskoj politici od svojih prvih izbora 2002. godine. Erdogan se silno trudio uveriti Zapad da više nema neprijateljskih osećaja prema njima. Radio je to kako bi dokazao i postao miljenik Zapada. No s druge strane doneo je veliko bogatstvo svojoj glasačkoj bazi davanjem sredstava i privilegija i iz njih stvorio bogatu srednju klasu. A njegovo bogatstvo procenjuje se na 16 milijiona evra. To je povećalo polarizaciju između islamističkog i svetovnog tabora. Godine 2008. Erdogan je ukinuo zabranu nošenja marame na univerzitetu. Islamistički kadrovi postali su dominantni u birokratiji. Erdogan je suzbijao krila vojske čineći vojsku odgovornijom civilnim sudovima. Te su činjenice pojačale borbu između Erdogana i svetovnog establišmenta. Zapad je još davao kredite Erdoganu. U profilu za 2011. magazin Time je izvestio:

“Prikazao autokratsku crtu, trčeći grubo nad političkim suparnicima, ubacujući neprijatelje u zatvor i zastrašujući medije. Kritičari kažu da je Erdoganova vlada cenzurisala internet, mešala se u akademske institucije. No njegovim obožavateljima ti neuspesi blede pred njegovim uspesima. Demokratski, ekonomski uspon i međunarodno poštovanje. Turska je prilično neodoljiva za ljude koji se tresu od autoritarne, osiromašene vladavine”.

Na predsedničkim izborima 2018. Erdogan je osvojio većinu glasova za svoj drugi mandat u saradnji s nacionalističkom strankom MHP. Erdogan je preuzeo proširene predsedničke povlasti, tako da je Turska promenila svoj parlamentarni sastav u predsednički, zbog čega ga javnost u Turskoj naziva Sultan. Gospodarstvo 2019. propada, inflacija je porasla na oko 20 posto, nezaposlenost je dosegla oko 15 posto. Iako je Erdogan pobedio na lokalnim izborima ove godine, izgubio je u gradovima poput Istanbula, Ankare, Izmira. "Ko gubi Istanbul, gubi Tursku", grmio je Erdogan na političkim skupovima.

 

Bonus video:


(Espreso.rs/Express.hr)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media