VIKTOR JE POSETIO SEVERNU KOREJU, A ONO ŠTO JE VIDEO RUŠI SVE PREDRASUDE: Ovako izgleda najizlovanija zemlja sveta
Viktor Šimunić, Foto: Viktor Šimunić

reportaža

VIKTOR JE POSETIO SEVERNU KOREJU, A ONO ŠTO JE VIDEO RUŠI SVE PREDRASUDE: Ovako izgleda najizlovanija zemlja sveta

Ovo je njegova priča

Objavljeno: 06.10.2019. 16:42h
  • 44

Severna Koreja, zemlja za čiji politički režim svi znaju, ali o samoj zemlji, ljudima i kulturi jako malo.

Kada bi nekome rekao da ju idem posetiti, gledali bi me sa čuđenjem ili bi mi jednostavno rekli: “ti si lud“. E pa baš zato Severna Koreja, da vidim dali je sva ta negativna propaganda koju Amerikanci nameću istinita. Nakon što sam proputovao preko trideset zemalja, na ovo putovanje sam gledao kao na veliki izazov, pošto je ona najizolovanija zemlja na svetu. Većinom sam na svoja putovanja kretao sam, ali na ovo neizvesno i pomalo zastrašujuće putovanje sam išao s prijateljem Zlatkom Barićem.

Polazak za Severnu Koreju bio je iz Pekinga, gde smo imali dogovoren brifing u agenciji vezano uz detalje putovanja. Tamo smo upozoreni kako se ponašati, kojih zakona se trebamo pridržavati. Naime, tamo nema dodatnih pitanja, ako vele da je nebo crno, nebo je crno, nema prostora za raspravu. Severna Koreja se tako u toj zemlji ne sme zvat, već samo Koreja, ili DPRK (Demokratska Narodna Republika Koreja). Ne smeju se prenositi informacije kao što su na primer da je veliki vođa ubio vlastitog brata ili da Koreja nije osvojila svetsko prvenstvo u nogometu 2010. godine. Sve je potrebno raditi s puno poštovanja, držati se dogovora.

Pre ulaska u zemlju dobili smo plave knjižice, koje su zapravo vize. Nemaju klasične vize koje se lepe u pasoše iz razloga kako ne bi postojao dokaz boravka u Severnoj Koreji. Na telefonu je potrebno pobrisat sve podatke o Severnoj Koreji ili bilo kakve informacije o velikim vođama.

Zabranjen je unos ikakvih religijskih štiva ali je i preporučeno da se izbegava unos bilo kakvih knjiga.

U Severnu Koreju je moguće ući samo u organiziranom, agencijskom aranžmanu i to vlakom ili avionom. Naša grupa se sastojala od tek osmero ljudi. Dvoje Novozelanđana, Švajcarac, Kanađanin, par iz Hong Konga te nas dvoje.

Leteli smo s Air Koryo, najlošije rangiranom aviokompanijom na svetu. Na vratima aviona dočekale su nas prelepe mlade Korejanke, na visokim petama, u kratkim suknjama, kraćim nego kod bilo kojih stjuardesa koje sam na svojim dosadašnjim letovima video.

Nakon desetak minuta leta, stjuardese nam donose novine „Pyongyang times“, na kojima stoji 108 Juche godina. Naime, pre 108 godina rođen je predsednik Kim Il Sung prema kojem se broje godine u Severnoj Koreji. Kim Il Sung je preminuo 1994. godine, međutim, Korejanci ga toliko cene i poštuju da je narod odlučio da bude večni predsednik. Nakon kratkog listanja novina, našao sam se u laganoj panici. Rečeno nam je da se novine ne smeju presavijat a pogotovo ne oštetit, no ja sam zaboravio pitati kako s njima postupat nakon čitanja. Stoga sam kojih 10 minuta u panici držao novine u vazduhu jako dobro pazeći da ih ne oštetim, dok konačno nije naišao vodič te ih pažljivo zarolao.

U avionu smo za obrok dobili siromašan, neukusan hamburger i vodu. Nisam ni bio svestan da će taj hamburger biti najukusniji obrok koji ću pojesti u sledećih 6 dana.

Nakon sat i 45 minuta slećemo. Već pri samom sletanju, gledajući kroz prozor, zapažam zemlju u kojoj je vreme stalo. Nakon Pekinške gužve, što na terminalu, što na pisti, (čekajući u redu sedmi ili osmi avion da poletimo) ovde pored piste 5-6 aviona stoje parkirano.

Lagano se spuštajući sa pokretnim stepenicama, prvo što se primeti je vojska. Na letu nas je možda bilo 50-tak, a na aerodromu nas je dočekalo oko 150 ljudi iz osoblja. A taj dan sveukupno je na aerodrom sleteo samo naš avion i još jedan ujutro. Dokaz da smo odcepljeni od civilizacije je bila i činjenica da na telefonu nismo imali apsolutno nikakvog signala.

Prvo prelazimo zdravstvenu carinu, bez puno pitanja potpisujemo neke dokumente i krećemo prema sledećem punktu gde vojnik dolazi do mene te mi uzima telefon kako bi izvršio kontrolu podataka. Osećao sam se poprilično nelagodno, premda sam dan ranije izbrisao sve podatke o Koreji. Kontrola nije trajala predugo tako da sam uspeo proći i tu prepreku.

Nakon prolaska kroz skener, vojnik me je zaustavio i stavio sa strane. Počinje izvlačiti stvari iz ruksaka, sve do zadnjeg predmeta. Pronašao je suvenire vojnika terakote koje sam kupio u Xianu. Pokazuje mi vojnike, i strogim pogledom te povišenim tonom počinje govorit: „ Buda, BUDA, BUDA“ . Pokušao sam se opravdat i govorit kako to nije Buda već suveniri iz muzeja Terakote. Nesporazum je trajao dok konačno nije došla Korejanka koja razume engleski. Na kraju nalazi mi u torbi i knjižicu koju smo dobili od agencije, s osnovnim korejskim frazama, rečima i sl. koju mi oduzima i šalje na dodatnu kontrolu. Moram priznati da takvu detaljnu kontrolu nisam nikada u životu prošao. Ipak se na sreću sve dobro završilo, vratili su mi sve stvari i ja sam slobodno ušao u Severnu Koreju! Konačno!

foto: Viktor Šimunić

Nakon 20 min na aerodrom dolaze vodiči Mr. Kim & Mrs. Pak. Upoznajemo se te nas upućuju prema autobusu, gde nas čekaju naša dva vozača. Objašnjavaju nam da će oni biti s nama do kraja ovog putovanja. Vozeći se prema Pyongyangu, glavnom gradu, uzeli su nam pasoše, uz objašnjenje da će nam ih vratiti ukoliko ćemo se pridržavati svih odredbi. Nije retkost da Korejanci drže zatočene državljane drugih zemalja jer su prekršili neka od za njih izuzetno važna pravila. Naime, kad si u Koreji, ponašaj se kao Korejanac.

Gledajući kroz prozor autobusa u nedogled se prostiru obrađena rižina polja na kojima desetke i desetke ljudi marljivo radi. Vodiči su nam objasnili da svi građani Koreje jednom godišnje moraju ići raditi na rižina polja, i vojnici i ostali radnici, apsolutno svi. Njih to jako veseli, to su im jedni od lepših dana u godini, jer poslije rada na polju druže se uz pesmu i ples.

I tako lagano ulazimo u grad, gde se počinju nazirati zgrade u raznim bojama. Odjednom, ispred nas se pojavljuje ogroman slavoluk pobede, veći i dominantniji od Pariškog. Na slavoluk smo se popeli liftom, za cenu od 5 eura. Pogled je izvanredan, vidi se panorama celog Pyongyanga. Ono što mi je okupiralo misli je, gde su ljudi, gdje su turisti? Nije bilo nikoga osim naše grupe, naših vodiča i vodiča slavoluka. Nema turista koji čekaju u redu, nema gužve. Sve je zapravo pripremljeno samo za nas.

Imali smo razgledavanje glavnog trga, metro-a, spomenika radničke partije, slavoluk ujedinjenja, zapravo svih važnijih znamenitosti u gradu. Sve je jako planski izgrađeno i napravljeno.

Izdvojio bih Juche toranj. Juche, znana još kao i kimilsungizam, službena je politička ideologija Severne Koreje. Opisana kao Kim Il-sungov „orginalni, briljantni i revolucionarni doprinos nacionalnoj i međunarodnoj misli“. Ideja navodi kako je individualac „gospodar vlastite sudbine“ te da severnokorejske mase moraju delovati kao „gospodari revolucije i izgradnje. Reč je o kombinaciji nacionalizma, konzervatizma i komunizma.

Uglavnom, toranj koji se nalazi na obali reke Taedong, nasuprot trga Kim Il-Sunga. Visok je 170 m, napravljen od 25,550 blokova granita (značajno 365*70, jedna za svaki dan života velikog vođe). Na vrhu se nalazi 20m visoka 45tona teška baklja koja neprestano titra. Liftom smo došli ispod baklje, gde se prostire fenomenalan pogled na celi Pyongyang. Juche toranj je drugi najveći monumentalni spomenik na svetu.

Prolazeći kroz glavni grad jedno jutro, odjednom s desne strane ugledamo mali trg na kojem je stajalo stotinjak žena obučeno u plavo sa crvenim zastavama. Izvode neku koreografiju. Nama ništa nije bilo jasno što se događa. Vodič nam je objasnio da su to Korejanke - domaćice koje svako jutro dobrovoljno od 08 – 09 sati dolaze na ulicu, te koreografijom podižu moral radničkoj klasi.

foto: Viktor Šimunić

Osim Pyongyanga posjtili smo i Kaesong, grad udaljen cca 150km od Pyongyanga, uz koji smo posetili i DMZ, odnosno demilitariziranu zonu.

Autoput do Kaesonga je jako širok, ali to zapravo nije standardan autoput na kakav smo mi navikli. Zamislite jedan veoma širok put, cca 5 traka spojeno u jednu, bez i jedne oznake, sa jako puno graba. Automobila gotovo da i nema na saobraćajnici, već samo pokoji autobus. Korejanci naime ne mogu samo tako putovati zemljom, za to trebaju posebne dozvole.

Naplatnih kućica isto nema, ali zato imaju vojničke punktove, na kojima naoružani vojnici propuštaju vozila. Strogo je zabranjena ikakva pomisao slikanja.

Kad smo konačno stigli do demilitarizirane zone, sve je bilo puno vojske. Ono što se odmah može primetiti su veliki barjaci s jedne i druge strane. Naime, prvo je južna strana podigla svoj barjak, nakon čega je sjeverna podigla svoj, naravno veći. Ponovno je južna strana podigla još veći mi tako u nedogled. Ipak, danas severna strana ima veći barjak, koji je na visini od 170m te je navodno najviši barjak na svetu.

DMZ je jedinstveno mesto na svetu gde naoružani vojnici Severne i Južne Koreje gledaju jedni u druge preko nišana. A preko pet baraka prelazi crta razgraničenja. Nakon kratkog razgledavanja mesta razgraničenja sam doživio poprilično neugodno i nezgodno iskustvo.

Do mene je došao zapovednik te me počeo ispitivat od kud sam, čim se bavim i sl. ali kroz par minuta, odjedanput iz vedra neba, pita on mene:

- Reci mi šta spoljni svet priča ko je započeo Korejski rat?

 Ja probledim jer nisam znao šta reći. Nakon kraće stanke kažem da mediji svašta pišu, ali da je nama koji nismo bili uključeni u rat, teško govorit o tome. Naravno, pokušavam se izvući, no on nastavlja:

-  Pa dobro sad si već nekoliko dana u Koreji, šta si do sad naučio, ko je započeo rat?

I sad se uistinu bojim da nešto krivo ne kažem. On odlučno nastavlja:

- Pa šta misliš, mi smo tada bili mlada država, kako bi onda mogli započeti rat protiv velike imperijalističke Amerike??

Bez razmišljanja se složim s njim, nasmešim, kimnem glavom te iskoristim prvu priliku da se maknem od njega. Na kraju je sve dobro završilo te smo susret ovekovječili zajedničkom fotografijom.

Nakon toga smo se zaputili u centar grada Kaesonga, gde na ulicama svira muzika iz zvučnika. Na ulicama nema ljudi niti automobila, ali u centru svakog raskrižja stoji saobrćajac koji održava, zapravo, nepostojeći saobraćaj.

Tokom boravka u Severnoj Koreji imali smo priliku posetititi i OŠ Tok Song u gradu Pyongsong. Ispred škole nas je dočekala direktorka te nas je provela po školi. Na ulazu u školu, preko celog zida, naravno, posmatrala nas je slika velikog vođe. Prvo smo posetili razred u kojem se uči engleski, deca su obučeni kao Titovi pioniri, bela košulja i crvena marama.

foto: Viktor Šimunić

Takođe imali smo priliku uživat i u koncertu posebno pripremljenom za nas. Premda sam bio na mnogim dečjim koncertima, ovako nešto u životu još nisam video ni čuo. 5 devojčica za bubnjevima, dve za klavijaturama, svi 100% točni bez ijedne greške, do zadnjeg takta usklađeni. Jedna devojčica je istupila i zapevala, pa nakon nje dečak. Sve su to odradili toliko samouvereno, nisu se mogli naslutiti ni najmanji tragovi treme. Takođe, deca su nam pokazala i svoje izvanredne gimnastičke vrline, sportske i ostalo.

Nakon što smo odigrali partiju ping ponga s učenicima te se pozdravili s njima, posetili smo lokalnu pivnicu, mesto gde se domaći ljudi okupljaju posle posla. Prostor je ogroman, unutar njega je na naše iznenađenje bilo cca 1500ljudi. Pivnica nema stolaca, pije se stoječki. Specifično je i da ovde ne postoji mogućnost više od jedne narudžbe. Uđeš sa ekipom, odmah naruših piva koliko misliš popiti, a kad popiješ odlaziš van. Takvo je pravilo zbog iznimno dugačkih redova ljudi koji čekaju ulazak u pivnicu. Tog dana na ulaz je smireno čekalo između 200-500 ljudi.

Kad smo ušli unutra, moram priznati da me je jeza prošla, jer su nas svi gledali u čudu, ko da nikad nisu videli okrugle oči. Zamislite, nas osmoro bili smo jedini turisti u celoj pivnici. Baš iz tog razloga imali smo privilegiju više puta naručiti pivo.

Ono što me je iznenadilo je da je u Severnoj Koreji proizvodnja pive iznimno učestala. U planu puta imali smo priliku u više navrata posetiti razne pivovare gde smo se na licu mjesta mogli uverit u njenu kvalitetu. Proizvode se klasična lager piva, ali i piva s ukusom. Većinom su to pive pravljene od riže. Uz pivu se često pije i Soći, rakija od riže.

Što se tiče hrane, nisam baš bio oduševljen. Pretežno nam je bila servirana riža ili poznati korejski hladni rezanci od riže. Najveći šok sam doživeo kad nam je u restoranu u Pongsanggi bila poslužena juha od psa. Naravno, nisam je ni okusio, pojeo sam tek sladoled od vanilije, jedinu vrsta sladoleda koja se nudila.

Pred sam kraj jeverno Korejske avanture došao je i trenutak za ostvarenje jednog od ciljeva mog putovanja, a to je šišanje. Za Koreju je naime poznato da je zakonom dozvoljeno samo 15 muških frizura te 18 ženskih. U hodniku, ispred frizerskog salona, na zidu je stajala fotografija sa stilovima frizura. Gledam, razmišljam koju odabrati, i tad mi frizerka kaže: “nemoj to gledati, to je stara moda, uđi u salon, tamo je slika s aktualnim frizurama”.

Odabrao sam frizuru broj šest!

Šišanje je bilo posebno iskustvo, škarama koje su veće od moje glave. Takve škare moja mama koristi za tekstil. Šišanje je trajalo od prilike 45 minuta, unutar kojih mi je frizerka povredila mladež.

U salonu je celo vreme bio uključen TV, onakav kakav je kod nas bio moderan 80-tih godina, a iz kojeg je dopirala korejanska muzika. Cena mog šišanja iznosila je svega 4$.

U Koreji vrijedi pravilo „jedan za sve - svi za jednoga”. Ono što se definitivno može primetiti je njihovo zajedništvo i ponos. O velikim vođama govore sa mnogo ljubavi. Korejanci nose značku velikog vođe na levoj strani odeče, tj na strani srca, koju ne moraju nositi ali iz poštovanja ipak nose. Osobe koje sam upoznao uistinu štuju svoju kulturu, zdušno o njoj govore te je s ponosom ističu.

Tokom šest dana boravka u Severnoj Koreji obišli smo cca 500km i posetili četiri grada. Zanimljivo je da nigde nema smeća, trava je uredno pokošena, parkovi uređeni, sve je puno cveća, zaista impresivno. Gradovi su u zelenilu,automobili su retka pojava na saobraćajnicama.

Kada je došlo vreme za odlazak, moram priznati da me je ponovo krenula lagano nervoza. Naime, bojao sam se da li će mi proveravat slike u telefonu, jer neke slike sam nedopušteno snimio. Bojao sam se i da mi ne nađu sakriven korejanski novac koji se ne smeju iznositi iz Koreje. Na sreću, kontrola je prošla bez ikakvih problema. Aerodrom je bio prazan, taj dan su bila zakazana samo dva leta, od kojih je jedan bio naš.

Kad smo se vratili u užurbani Peking, kao da smo se ponovno vratili u 21. vek. Otišli smo na stanicu i seli na najbrži voz na svetu za Šangaj. Put od cca 1200km prevalili smo za 4 i po sata, uz nekoliko stajanja. Nemaš osećaja da ideš 350 km na sat, ali moram priznat, nije toliko konforan koliko je Francuski TGV.

Tek tada sam bio svestan doživljaja iz Koreje te osećao ponos jer sam imao priliku barem delomično upoznati njihovu kulturu i način razmišljanja.

Iako možda ne mogu izvan zemlje i moraju slediti pravila, smatram da su možda u nekom pogledu Korejanci čak i zadovoljniji od nas. Naime život im je jednostavniji, svi imaju osiguran posao, bez obzira na radno mesto imaju istu plaču(15$). Stanovi su besplatni, a uz plaču svi dobiju istu količinu hrane i 5 litara piva na mesečnom nivou. Nema interneta, nema telefona, nema stresa. Glavni cilj u životu je biti čim bolji radnik, kvalitetniji čovek te osnovati porodicu. Ljudi komuniciraju jedni s drugima, druže se, vesele i bez obzira na predrasude zapada uživaju u životu. Za drugo niti ne znaju.

BONUS VIDEO:

(Espreso.rs/Šimunić Viktor)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media