Čekali smo devojčicu, a onda saznali da će biti ROĐENA DRUGAČIJA: Muž mi je ISTOG DANA rekao da NAS NE VOLI!
Muž mi je ISTOG DANA rekao da NAS NE VOLI, Foto: Facebook

OVO SU POSLEDICE

Čekali smo devojčicu, a onda saznali da će biti ROĐENA DRUGAČIJA: Muž mi je ISTOG DANA rekao da NAS NE VOLI!

Kasnog februara, saznali smo da čekamo devojčicu i da ima Daunov sindrom. Sate sam provela u istraživanju tog sindroma, u razgovorima sa porodicama koje već imaju takva iskustva, u traženju nade

Objavljeno:

Jeste li ikad doživeli trenutak kada shvatite da konačno imate sve što želite u životu i da ste zbog toga toliko zahvalni da to prosto ne možete da pretočite u reči? Ja sam imala prilike da to osetim, a onda je moj muž jednom rečenicom uništio sve.

Moj suprug, ljubav mog života, i ja, nekoliko meseci smo se borili da mog sina tinejdžera iz prvog braka uvedemo u red. On ima poremećaj ponašanja, suicidan je i živeo je na ulici. Celog života se bori sa svojim poremećajem, a ja sam ceo život uložila u napore da mu pomognem. Kada smo juna 2015. godine primetili da Fejsbuk statusi mog sina postaju sve mračniji i mračniji, ponovo smo uzeli stvar u svoje ruke, piše Šona Rizdon iz Amerike, koja je svoju tragičnu priču podelila na Fejsbuku.

Usledila su suđenja, odlasci kod socijalnih radnika i sati svađe mene i mog sina, mog muža i mog sina, mene i mog muža. Živeli smo u opsadnom stanju. Još dvoje dece bilo nam je u kući (naša mlađa zajednička ćerka i moja ćerka iz prethodnog braka) i situacija je bila vrlo napeta. Bila sam zahvalna mužu što je davao sve od sebe.

foto: Facebook

Ranog decembra, posle meseci takvog života, teškom mukom doneli smo odluku da moj sin mora da ide. Iako smo mu našli smeštaj, on je rešio da se vrati na ulicu. Iako je bilo jezivo bolno živeti sa saznanjem da vam je dete na ulici, znala sam i da smo uradili sve da mu pomognemo, ali ne možete pomoći osobi koja odbija pomoć. Istog trenutka kada je on otišao, mir se vratio u našu kuću.

Kasnog februara, saznali smo da čekamo devojčicu i da ima Daunov sindrom. Sate sam provela u istraživanju tog sindroma, u razgovorima sa porodicama koje već imaju takva iskustva, u traženju nade.

Međutim, moj muž nikako nije mogao da se pomiri sa tim novostima. Prosto se zatvorio u sebe. Više nije bio onaj nežan, pažljiv čovek. Zapravo, uopšte više nije razgovarao sa mnom. Pokušavala sam sve - prepričavala mu pozitivna iskustva roditelja, ostavljala ga na miru, ma baš sve, ali on se zatvarao sve više i više. Ostalo mi je samo da se nadam da mu treba vremena.

Manje od dve nedelje nakon što smo dobili vesti o bebi, moja starija ćerka probala je da se ubije. Popila je 160 pilula.

Požari su bukteli na sve strane u mojoj porodici a ja nisam znala gde ću pre. Policajci su nam stalno bili u kući zbog mog sina koji je pravio probleme na ulici.

Dok je moja ćerka bila u bolnici, rešila sam da joj sredim sobu, kako bih probala da uklonim sve što bi moglo da je podseti na probleme koji su je doveli do pokušaja suicida.

Tada sam našla njenu oproštajnu poruku i shvatila da se već dugo bori sa svojim polnim identitetom. Nije više htela da bude žensko, u tolikoj meri da nije želela ni da živi kao žena.

Dok smo se borili sa svim tim, moj muž je i dalje bio izdvojen. U aprilu sam morala da reagujem. Znala sam da je i njemu teško i da ne zna šta ga je sve snašlo, ali mučila sam se i ja i trebalo mi je da me neko podrži. Ne neko, on.

Rekla sam mu da osećam da se udaljava od mene otkad smo čuli vesti o bebi. Rekla sam mu da mi se čini kao da je prestao da me voli. Priznao mi je da se nimalo ne raduje toj mojoj trudnoći kao što se radovao prvoj. Rekao mi je da se uopšte ne oseća kao da čeka svoje drugo dete, i rekao mi je da me više nimalo ne voli.

foto: Facebook

Slomila sam se na milion komada. Bila sam toliko slomljena da nisam imala snage ni da pokušam da ga zaustavim kada je krenuo da odlazi.

Sutradan, kada sam se probudila u praznom krevetu, potpuno sam se slomila. Ostala sam bez muža, sin mi je bio na ulici, ostala sam bez ćerke i čekala dete sa Daunovim sindromom, i sa velikom mogućnošću da bude mrtvorođeno. Svaki minut bio mi je dug kao večnost. Isplakala sam kofe suza. Sate, dane i nedelje sam provodila samo gledajući u zid, bez snage da uradim bilo šta.

Rodila sam dete, i tek onda bila izgubljenija nego ikad pre. Nisam ništa mogla da uradim, morala sam da se borim sa problemima koji su samo nadirali. Bila je to lavina horor događaja koji su se sručili na mene. Nekako sam ipak znala da moram da preživim. Vremenom sam prebolela svog starijeg sina sa kojim više nisam u kontaktu. Nedostaje mi, ali mogu samo da se nadam da je negde zdrav i srećan.

Morala sam da prihvatim i da moje ćerke više nema. Morala sam da naučim da brinem o detetu sa Daunovim sindromom, što je nekad užasno teško i frustrirajuće, a nekada i tako divno da nema reči koje bi to opisale.

Morala sam da se oprostim i od našeg divnog doma, jer nisam mogla da ga priuštim, ali sam naučila i da od svakog prostora mogu da napravim dom za nas.

Biti samohrana majka nije lako, ali to je jedini izbor koji imam.

Ali najviše od svega boli me odlazak mog partnera, od čega i dalje ne mogu da se oporavim.

Ljudi se čude i pitaju me kako sam preživela sve ovo. Ne znam ni sama. Mislim da je poenta to što nisam imala izbora. Izabrala sam da se ne predam. I naučila sam toliko toga usput.

Naučila sam da zamolim za pomoć kada mi treba. Naučila sam da budem strpljiva, da prihvatim neprihvatljivo, da je kontrola iluzija i da ništa nikad nije pod kontrolom. Da je savršenstvo takođe iluzija, da nekad nismo dovoljno dobri i da je to u redu. Naučila sam da oprostim drugima i sebi i da je preživljavanje izbor.

Znam da moja priča nije gotova i da me mnogo toga tek čeka. Možda dobro, možda loše, ali znam da, nakon svega što sam već preturila preko glave.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Blic žena)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.