OVAJ ČOVEK JE 1986. PREDVIDEO DOLAZAK PUTINA NA VLAST: Prosto je NEVEROVATNO ono što je tad napisao

U 85. godini umro je ruski književnik Vladimir Vojnovič, autor satiričnih romana o vojniku Ivanu Čonkinu, pandanu Hašekovom Švejku.

Ovih je dana, navršivši 85. godinu umro ruski disident, slavni romanopisac, dramaturg i pesnik Vladimir Nikolajevič Vojnovič.

Na književnoj sceni pojavio se 1960. godine, slavu je stekao satiričnim romanom o vojniku Ivanu Čonkinu, “Život i neobični doživljaji vojnika Ivana Čonkina”. Prvi deo trilogije objavljen je u samizdatu, krajem 1960-ih, potom su ga 1969. prevodili u Nemačkoj, u njemu opisuje komične i apsurdne doživljaje Čonkina u Crvenoj armiji za užasa Drugog svetskog rata.

Drugi deo, “Pretendent na prijestolje”, izlazi desetak godina kasnije, ovaj put u Francuskoj. Govori o apsurdnoj policijskoj istrazi, ismejava represivni aparat. Treći, “Prognanik”, izdat je 2007. U njemu Čonkin postaje američki farmer, jedan je od članova izaslanstva američkog kongresa u Sovetskom Savezu u doba perestrojke. Čonkin je neka vrsta pandana Hašekovom vojniku Švejku.

Vojnovičevi romani o Čonkinu prevedeni su širom sveta, 1990-ih Jiří Menzel o njemu je snimio i film. Godine 1981. sovjetske vlasti Vojnoviču oduzimaju državljanstvo. Netom prije emigrirao je u Njemačku, u Bavarskoj će provesti devetnaest godina, sve dok se, ponovo s legalnim dokumentima, kao sovjetski građanin, s ruskim pasošem, u Moskvu nije vratio 1990. godine nakon što na vlast dolazi Gorbačov. Slobodnog duha, ostao je jednako kritičan i prema novim ruskim vlastima, do kraja mu je prioritet bila sloboda govora i razvijanje građanskog društva u Rusiji.

Naknada za lojalnost

Pišući u egzilu, Vojnovič objavljuje 1986. godine, danas proročanski, a distopijski roman “Moskva 2042” u kojem govori o umanjenoj, post-sovjetskoj Rusiji koju vodi nekadašnji KGB agent koji je nekad živio u Nemačkoj. Kao da je pisao o Putinu, za koga tada nije ni čuo. Bilo je to bitno pre nego što se raspao SSSR i puno pre nego što na čelo Rusije dolazi nekadašnji sovjetski špijun u Nemačkoj, Vladimir Putin.

Upitan, puno godina kasnije, kako je “znao” da će jednog dana u Kremlju zapovedati Putin, novinarima Los Angeles Timesa je kazao: “Kad se sovjetska vlast počela gušiti u vlastitoj senilnosti i propadanju, shvatio sam da je vreme da na scenu stupi i kontrolu preuzme KGB. Agenti te službe kroz istoriju su bili lojalni službenici Komunističke partije, bitno ciničniji i bolje obrazovani nego njihovi partijski šefovi. Zato sam verovao da će doći vreme kada će se drznuti i zatražiti veću naknadu za svoju lojalnost.”

Partija prevaranata i lopova

Upoređujući Putinovu stranku Jedinstvena Rusija i vladajuću partiju iz njegovog romana, zvanu Komunistička partija državne sigurnosti, komentariše: “Jedinstvena Rusija je tipičan primer Komunističke partije državne sigurnosti iz moje knjige, sastavljena je od članova nekadašnje Komunističke partije te ljudi iz KGB-a. Niko od njih nema ideologiju, njihov motiv je uspešna karijera, sticanje materijalne koristi. Nazivaju ih partijom prevaranata i lopova. Ali, šta god da naprave, čak i kad bi proterali sve lopove iz svojih redova, zauvek su obeleženi. Bilo kakav potez da povuku, on neće poboljšati, već samo pogoršati njihov položaj”.

Upoređujući roman i stvarnost koja je usledila, utvrdio je da ipak nije očekivao takav, bizaran smer u kojem se kreće rusko društvo.

- Opisao sam budućnost za koju se nadam da se nikada neće dogoditi, nije to utopija, već distopija. No, danas to izgleda kao da prelazi i ono što sam napisao. U mom romanu zemljom upravlja Komunistička partija državne sigurnosti, tu je ideološki peterokut: populizam, lojalnost stranci, državna sigurnost, religioznost, budnost tj. nadzor neprijatelja ... Ali, ovakvu količinu gluposti i vulgarnosti koja dominira današnjim vremenima niko nije mogao očekivati. U Rusiji su legalni najgluplji zakoni, vode se najmonstruozniji sudski procesi, poput onog protiv Pussy Riot. To premašuje svaku satiru koju bi čovek mogao izmisliti i napisati. Doći će do eksplozije među ljudima, jer nemoguće je toliki broj ljudi tako dugo držati nezadovoljnima. Neko je jednom kazao da od nekih ljudi možeš praviti budalu sve vreme i od svih ljudi neko vreme, ali da ne možeš praviti budalu od svih ljudi baš sve vreme - govorio je tako Vojnovič citirajući zapravo Abrahama Lincolna.

Pokazalo se da, te 2012. ipak nije znao dobro proceniti Putinovu stvarnu moć, predviđao mu je poraz, zapravo previše verovao u građansku Rusiju.

- Za puč protiv Gorbačova, 1991. godine kazao sam da pučisti neće opstati ni mesec dana. Opstali su svega tri dana. Sad predviđam da Putin na vlasti neće opstati duže od dve godine. A ne isključujem mogućnost da na izborima uopšte i ne bude izabran - napisao je.

Držeći ga gotovo pa prorokom, zbog “Moskva 2042”, čitaoci su mu često sugerisali da sad, za doba Putinove Rusije, napiše neku optimističnu fantaziju budućnosti.

- Jer, čini se da realnost zaista imitira ono što sam za prethodno opisao. Misle ako sad napišem nešto optimistično i pozitivno da će stvarnost krenuti u drugom, pozitivnom smeru, imitirati i taj roman - govorio je, smejući se.

Poznata je i njegova “Monumentalna propaganda” za koju je 2001. dobio Trijumf, državnu nagradu Rusije. U “Autoportret. Roman mog života” piše o sebi, govori o ruskim pesnicima, autorima koji su prvo bili bliski vlasti, a nakon raspada Sovjetskog Saveza postali glasni kritičari socijalističke ere. Tvrdio je da takav opis odgovara Jevgeniju Jevtušenku, koji je, kao slavljeni sovjetski disident i veliki poeta umro u američkoj Oklahomi godinu dana ranije, u proleće 2017. takođe od posledica srčanog udara.

Stolar i aviomehaničar

Vojnovič je rođen u Tadžikistanu, u tadašnjem Staljinabadu, danas Dušanbeu. Porodica se 1938. seli u Ukrajinu, nakon što mu je otac Vladimir, novinar, uhapšen 1936. Pet godina je proveo u radnim logorima, optužen za antisovjetsko delovanje. Za vreme Drugog svetskog rata otac je prinudno odveden na front, a Vladimir s majkom evakuisan na severni Kavkaz. Školuje se neredovno, postaje stolar, potom stiče diplomu aviomehaničara.

Posle mukotrpnog odrastanja u Tadžikistanu, sin političkog zatvorenika, kritičan prema Staljinu i njegovim doktrinama, 1956. odlazi na studije u Moskvu. Nakon što nije uspeo upisati se na književnost, studira istoriju. U Moskvi radi na radiju, počinje objavljivati poeziju.

Ubrzo postaje član Saveza pisaca SSSR, druži se i kreće među onima koji se ne libe glasno govoriti protiv vlasti. Jedan od glasnijih kritičara režima, nije ćutao do zadnjih dana života.

Godine 2003. potpisuje otvoreno pismo u kojem kritikuje ruske vlasti u vezi rata u Čečeniji, 2015. traži od Putina da pusti iz pritvora ukrajinsku pilotkinju Nadiju Savčenko koja je štrajkovala glađu. Pisao je da bi njena smrt mogla imati veliki uticaj na mišljenje sveta o aneksiji Krima koji je sprovela Rusija i o ratu u Donbasu.

Bonus video:

Kratki Espreso 3

(Espreso.co.rs)