Ruski raketni vatromet: Kome je tačno upućen? A koliko tek košta? (VIDEO)

Izašla na breg Kaćuša! Čuvena ruska narodna pesma više ne zvuči toliko milo, kada se pogleda ovaj snimak surovog raketiranja ruske vojne mašinerije!

Radi se zapravo o Kaćušinom nasledniku, artiljerijskom super-oružju TOS, koje nosi nadimak "Buratino", što bi u prevodu značilo Pinokio. Rusi bili u pravu: Oboreni suhoj nije ušao u turski vazdušni prostor! Samo jedno lansiranje ovih projektila košta više stotina hiljada dolara, ali su efekti brutalni. Ovog puta, meta su bili džihadisti iz Sirije. Jadni oni!

Podsećamo, Kinezi su izmislili rakete na barut, a Mongoli su ih u svojim pohodima proširili preko dva kontinenta. Rakete su korišćene u ranom Srednjem veku prilikom opsade gradova-tvrđava. Nisu, dakle, nikakva novost, ni one, ni barut, ni zakon akcije i reakcije. Zbog čega onda ovaj tekst? Zato što je put od pronalaska do vidljive i presudne koristi ovog izuma bio veoma dug i često ispunjen stranputicama.

Tek je Drugi svetski rat (i sve što je potom usledilo), definitivno ustoličio ovaj sistem korišćenja ubojnih sredstava, i ne samo njih. Istina je da je još pre Prvog svetskog rata Henri Koanda ustanovio zakonitosti reaktivnog kretanja letelica, no i to je ostalo dugo skrajnuto i nerazumljivo kako za vojnike, tako i za industriju koja je želela da materijalizuje neku ideju, a ne samo da joj se divi. A onda je stigao još jedan veliki rat koji je bio dramatičan izazov za većinu čovečanstva. Između ostalih, sukobila su se dva titana – Treći Rajh i Sovjetski Savez. Bila je to borba na istrebljenje, pa nije čudo što je taj rat velikom brzinom iznedrio i stalno inovirao sve ubistvenije pronalaske.

NAORUŽAVANJE KAĆUŠE

Tako je rođena i “ Kaćuša “, odnosno višecevni raketni bacač BM-13 (боевая машина). Sredstvo za koje i danas istoričari kažu “kako je toliko jednostavno, da je neverovatno kako se niko toga ranije setio“. Prve eksperimentalne primerke (tada nazivane kriptovano “lansirni uređaj“) proizveli su radnici u Voronježu u zavodu “Kominterna“ (dva komada) i šest u Moskvi u NII-3, NKB SSSR (Реактивный научно-исследовательский институт – РНИИ, reaktivni naučno-istraživački institut, od 1937. godine НИИ-3, pod jurisdikcijom Narodnog komesarijata za municiju, kako je nazvan od 1939. godine – Наркомат боеприпасов). Jedan primerak odmah je poslat u Sevastopolj radi poligonskih ispitivanja.

Posle toga je od preostalih sedam formirana prva eksperimentalna baterija u MVO (Moskovska vojna oblast). Naravno, nije ovo sredstvo nastalo preko noći. Već 1921. godine saradnici GDL (gasno-dinamičke laboratorije) Tihomirov i Artjomov počeli su da razvijaju reaktivnu municiju (RS) za avione. Posle velikih problema s tehnologijom materijala i brojnim nepoznanicama, Petrovpavlovski sa grupom saradnika počinje zvanična ispitivanja RS (реактивные снаряды – reaktivni projektili ) različitih kalibara i namena, kako za avijaciju, tako i za kopnene lansere. Isti Institut tokom 1937. i 1938. godine pod rukovodstvom Langemaka razradio je er-esove koji su uvedeni u naoružanje RKKVF (Рабоче-крестьянский Красный воздушный флот – radničko-seljačka vazdušna flota).

KAĆUŠA PRED FIKSIRANJE POLOŽAJA

Er-esovi (kako su ih u dnevnom govoru uvek nazivali) u kalibru 82 mm našli su se ispod krila I-15, I-16 i I-153 u leto prilikom čuvenih bitaka na reci Haling-Hol kojom prilikom su Sovjeti porazili Japance. Te, 1937. godine ni Institut nisu mimoišle čistke, jer je on bio osnovan po ideji Tuhačevskog, verovatno najtalentovanijeg vojskovođe posle Suvorova. Mnogi dragoceni saradnici su stradali, među njima i konstruktori er-esa. Osmogodišnju robiju na Kolimi, zamenu za streljanje, dobio je S.P. Karaljov (kod nas se izgovara Koroljev), budući otac sovjetskog kosmičkog programa.

Kako je nastao nadimak “ Kaćuša “?

Ekatarina je veoma popularno ime na ruskom prostoru. Stiglo je iz Grčke i znači “čista“, “neporočna“. Ima ga i kod pravoslavaca i kod katolika. E, ovde počinju muke. Rusi su veoma privrženi davanju brojnih nadimaka za svako ime, a Ekatarina je, izgleda, rekorder. Nadimci su joj Kaća, Kaćuša, Ekatrinka, Katerinka, Ket, Keti, a uz to ide još desetak sinonimijskih oblika (Katrina, Rina, Katalina, Katalin, Trina itd, itd). Nije ni čudo što se poreklo nadimka za sredstvo sa službenom oznakom BM-13 ni danas pouzdano ne zna. Pojavljuju se, najčešće, dve verzije: po jednoj, to je naslov Blanterove pesme, na reči Isakovskog,

“ Kaćuša “, veoma popularne između dva rata. Po drugoj, takođe ubedljivoj, sa jedne izrazite strmine koja je podsećala na obalu (kao u pesmi), baterija kapetana Flerova 14. jula 1941. godine dejstvovala je prvi put po trgovačkom centru grada Rudnje. O tome svedoči u svojim memoarima maršal Jerjomenko (branilac Staljingrada i posleratni glavni inspektor OS SSSR). Po trećoj verziji oružje je “krstio“ Andrej Sapronov, seržant štabne čete 217. samostalnog bataljona veze 144. streljačke divizije. Kada je njegov pratilac Kaširin video rezultate dejstva rekao je – “Ovo je pesma!“. Na to je Sapronov dodao – “ Kaćuša “! Nadimak se za samo nekoliko dana proširio širom velike države.

BLUPRINT KAĆUŠE

Neki, pak, istraživači smatraju da je nadimak nastao kao rezultat spelovanja indeksa “K“ koji se nalazio nalazio na trupu oruđa, kao znak da ga je proizvela fabrika “Kominterna“. Dalje, manje verovatne teorije, granaju se od pretpostavke da je ime BM-13 dobio po hrabroj partizanki, do pretpostavke da su avioni I- 153 sa er-esovima u Španiji imali nadimak “ Kaćuša “. To je malo verovatno jer su avioni korišćeni u Španiji već imali svoje nadimke (“Iška“, “Čajka“). Kad smo već kod nadimaka, nije BM-13 jedini koji je imao taj dodatak. Nemačku verziju Nb.W 41 Nebelwerfer zvali su “Vanjuša“, a minobačače su zvali “Marusja“ (po skraćenici МАРС— миномётная артиллерия реактивных снарядов ). Naravno, u celom svetu “ Kaćuša “ je bila poznatija pod sintagmom “Staljinove orgulje“. Za svoje dejstvo na ratištu samo sredstvo (a s njim i posade) dobilo je gardijsko zvanje.

Konstrukcija i funkcionisanje

Oružje je relativno jednostavno; sastoji se od šina-vođica i njihovog uređaja za navođenje. Za nišanjenje su obezbeđeni obrtni i podizni mehanizmi i artiljerijski nišan. Na zadnjem delu vozila nalazile su se dve hidraulične stope koje su obezbeđivale veću stabilnost pri dejstvu kao upornici. Jedno vozilo, u zavisnosti od varijante, moglo je da ponese od 14 do 48 projektila. Telo rakete predstavljalo je zavareni cilindar podeljen na tri odeljka – odeljak za bojevu glavu, motorni prostor (komora za sagorevanje sa gorivom) i mlaznicu.

Raketa M-13 predviđena za kopnenu instalaciju BM-13 imala je dužinu od 1,41 metar, prečnik (kalibar) 132 milimetra i masu od 42,3 kg. Operena raketa je pogonjena čvrstim gorivom, nitrocelulozom. Masa bojeve glave projektila M-13 bila je 22 kg, a sama eksplozivna masa projektila iznosila je 4,9 kg „kao šest protivtenkovskih granata“. Domet kopnene verzije bio je do 8,4 km. Salva sa BM-13 (16 granata) ispaljivana je sukcesivno u roku od sedam do deset sekundi, a sa BM-8 (24-48 granata) za osam do deset sekundi sekundi; vreme popune – 5-10 minuta. Lansiranje je vršeno pomoću dinamo mašine (električnog namotaja povezanog sa baterijom i kontaktima na vođicama). Kada bi se ručica okretala, kontakti bi se naizmenično zatvarali, aktivirajući startne piropatrone. Izuzetno retko bi se koristila dva dinamo-kalema odjednom.

“ Kaćuša “ je imala dvostruko veće punjenje od nemačkog pandana, Nebelverfera, pa je udarni efekat na neoklopljena vozila i živu silu bio mnogo jači. Ovo je postignuto značajnim povećanjem pritiska eksplodirajućeg gasa, izazvanog talasom detonacije. Detonacija je izvedena na dva ispusta (dužina detonatora bila je samo nešto manja od dužine komore za eksploziv), pa kad bi se dva detonirajuća talasa sudarila, pritisak na mestu eksplozije bi se višestruko povećao. Time su fragmenti fugase dobijali mnogo veću brzinu, a temperatura bi dosezala i do 800 stepeni celzijusa.

KAĆUŠA IZBLIZA

Na taj način dramatično je povećan požarni efekat. Pored proreza u trupu, isti takvi prorezi su postojali i na delu raketne komore, dodatno povećavajući temperaturu od unutrašnjeg sagorevanja baruta, pa je to povećalo fragmentaciju i do dva puta u odnosu na klasične artiljerijske granete tog kalibra. Zbog toga je nastala legenda o specijalnoj zapaljivoj smeši u er-esu. Istina je da je zapaljiva smeša bila testirana u Lenjingradu (zavod “Karl Marks“) s proleća 1942. godine, no ona se pokazala suvišnom – posle salve er-esova, ovako pripremljenih, gorela je i zemlja. Kombinovana upotreba desetina projektila u veoma malom vremenskom razmaku stvarala je interferenciju talasa, dodatno povećavajući rušilački efekat.

Sada to više nije tajna. Međutim, tada je to bila vrhunska nepoznanica. Raketne višecevne lansere imale su sve zaraćene strane (američka mornarica ih je masovno koristila u protivpodmorničkoj borbi, ali i kod desantiranja ostrvlja u Pacifiku), ali nisu imali takav efekat. Nije legenda, već činjenica (koju danas mnogi revizionisti žele da ospore), da nijedan ceo primerak “Kaćuše“ nije pao u ruke neprijatelju jer je imao i mehanizam za samouništavanje. Pri tom nije zabeležen nijedan slučaj da je neki er-es “slagao“; a i da jeste, plotun onih drugih koji su se aktivirali bi ga sigurno uništio. Svakako, tamo gde bi pao plotun iz “Kaćuše“, nije bilo više svedoka koji bi potvrdio kako je to bilo.

“Kaćuša“ u verziji sa kamionom-nosačem ZIL-6 imala je formacijski od pet do sedam članova posade: komandir, nišandžija, vozač i punioci (dva do četiri).

U početnoj fazi montaže, korišćene su čak i šasije tenka T-60, usled akutnog nedostatka odgovarajućih vozila. Do aprila 1943. godine montaža lansera M-13/16 (ova druga verzija bila je namenjena korišćenju er-esova kalibra 132 mm sa šesnaest šina) vršena je na svim dostupnim kamionima – nosačima. Od jula do 15. oktobra 1941. to su bili spomenuti ZIL-6 (372 primerka, uračunavajući i neveliki broj BM-8-36 sa dvoredim lanserima).

KAĆUŠA NA TRAKTORU TEGLJAČU

Uporedo s tim rađene su i stalne modernizacije sredstva jer je frontovska praksa nudila nove situacije i tražila unapređena rešenja. Tako je BM-13 N, na bazi Studebejkera , uveden 1943. godine, imao svoju varijantu na ZIS-150, razrađenu 1948. godine. BM 13 NN (Indeks GRAU-52-U-941B) razrađen je na šasiji ZIS 151 i uveden u naoružanje 1949. godine. BM-13 NM (Indeks GRAU -2B7) na šasiji ZIL – 157 uveden je u naoružanje 1958. godine (to je bila druga kapitalna modernizacija). Konačno, pre pojave “Grada“, BM-13 NMM (indeks GRAU 2B7R), na šasiji ZIL – 131, uveden je, kao treća i poslednja modernizacija, 1966. godine u naoružanje. Inače, “Indeks GRAU“ označava Индекс Заказывающего Управления МО -Главное аартиллериское управление-ГАУ, сада ГРАУ. Reč je o vrlo složenom sistemu tajnog označavanja sredstava u OS SSSR i RF.

Kada su leta 1942. počele bitke na Kavkazu, pojavila se potreba za lake brdske lansere. U skučenim uslovima u Sočiju je konstruisana “mlađa sestra“ , M-8-8. Osam er-esova ispaljivani su praktično istovremeno. Težina jedne rakete bila je 68 kilograma i ovaj sistem pokazao se izvanredno u planinskim uslovima. Lanseri M-8 nalazili su se i na torpednim čamcima. Korišćeni su na Maloj Zemlji (ruski propagandni naziv za okupiranu teritoriju; slobodni deo SSSR nazivan je Velika Zemlja), u borbama na Krimu, Karpatima, Mongoliji, Kini i Severnoj Koreji.

Borbena upotreba

Borbena upotreba u Drugom svetskom ratu zaslužuje više tomova zapisnika i knjiga, a podaci o dejstvima se, ponekad, graniče s legendom, pa i mitom. Istina je da je ovo oruđe, pre svega zbog svog poražavajućeg dejstva i visoke efikasnosti, bilo veoma omiljeno, pa se nije moglo mnogo preterati u opisivanju efekata. “Kaćuša“ je i za mnoge starešine i borce RKKA bila potpuno iznenađenje, pa je zabeležen slučaj dejstva kod Marojaloslaveca, na Varšavskom šase, oktobra 1941. godine; tada se dogodila čuvena epopeja s Podoljskim kursantima, polaznicima artiljerijskog i puškomitraljeskog učilišta, koji su (u letnjim uniformama) “bačeni“ u brešu da zaustave prodor Nemaca prema Tuli. Podoljsk je udaljen od centra Moskve 36 kilometara. Sticaj okolnosti je da sam bio na tom polju bitke, gde se još uvek nalaze tragovi rovova i dejstva “Kaćuše“. Tek pred početak dejstva “Kaćuša“, gardijski artiljerci su upozorili starešine i vojnike na prednjoj liniji da se ne prepadnu od zvuka i dejstva. Taj slučaj obrađen je i u filmovima “Bitka za Moskvu“ i “Podoljski kursanti“ i ne treba sumnjati u njegovu verodostojnost.

(Espreso.co.rs)