IMALI SU 72 PREDMETA I 6 SATI DA JOJ RADE ŠTA ŽELE: Srpska umetnica proživela PAKAO, evo šta su IZABRALI DA URADE!

Ritam 0 je naslov dat umetničkom performansu Marine Abramović iz 1974. godine. U instalaciji performansa, Marina Abramović je stajala nepomično dok je publika bila ohrabrena da joj uradi šta god želi sa jednom od 72 stvari koje je stavila na sto.

Pero, ruža, parfem, hleb, med, grožđe, makaze, vino, skalpel, metalna šipka, ekseri i pištolj naoružan jednim metom bili su među predmetima uključenim u ovaj performans.

Predstava Ritam 0 održana je u studiju Morra u Napulju 1974. godine. Trajala je šest sati. Marina Abramović je publici dala sledeća uputstva:

„Uputstva.

Na stolu su 72 predmeta koje možete koristiti na meni po želji.

Performanse

Ja sam objekat.

Tokom ovog perioda preuzimam punu odgovornost.”

Duga lista od sedamdeset dva objekta postavljena za izvođenje uključivala je:

„Pištolj, metak, plava boja, češalj, zvono, bič, ruž za usne, džepni nož, viljuška, parfem, kašika, pamuk, cveće, šibice, ruža, sveća, ogledalo, čaša za piće, polaroid kamera, pero, lanci, ekseri, igla , igla, ukosnica, četka, zavoj, crvena boja, bela boja, makaze, olovka, knjiga, list belog papira, kuhinjski nož, čekić, testera, komad drveta, sekira, štap, jagnjeća kost, novine, hleb, vino, med, so, šećer, sapun, torta, metalno koplje, kutija žileta, posuda, flauta, flauta, flaster, alkohol, medalja, kaput, cipele, stolica, kožne žice, predivo, žica, sumpor, grožđe, maslinovo ulje , voda, šešir, metalna cev, grana ruzmarina, šal, maramica, skalpel, jabuka.”

Ova obimna lista pokazuje da je publika imala priliku da koristi mnoge predmete na način koji je neutralan, prijatan, ili barem ne štetan za umetnika. Zamolivši publiku da se aktivno uključi u rad, performans je doveo u pitanje odgovornost gledalaca.

Prema rečima Marine Abramović, zadatak je doveo njeno telo do krajnosti. U početku su gosti bili ljubazni, donoseći joj cvet ili poljubac. Počelo je dovoljno mirno. Neko ju je okrenuo. Njene ruke je neko gurnuo u vazduh. Neko je uspostavio lični kontakt sa njom. Noć u Napolitanu počela je da se zahuktava. Sva odeća joj je bila odsečena u trećem času oštrim sečivima.

Identične oštrice su počele da ispituju njeno meso četvrtog sata. Grlo joj je bilo prerezano da bi joj se mogla isisati krv. Njeno telo je bilo podvrgnuto nizu malih seksualnih napada. Ne bi se protivila silovanju ili ubistvu pošto je bila toliko posvećena delu. U gomili se formirala zaštitna grupa kao odgovor na njeno napuštanje izbora i implicitni slom ljudske psihe. Izbila je bitka između grupa gledalaca kada je napunjeno oružje pritisnuto na njenu slepoočnicu i njen prst okrenut oko obarača.

Prema rečima Marine Abramović, publika je pobegla sa lica mesta po završetku predstave. Ljudi su se očigledno plašili da joj se suprotstave i odmah su napustili izložbeni prostor kada je Abramovićeva prekinula svoje pasivno stanje i posle šest sati krenula ka javnosti. Dok je Abramovićeva ćutke podnosila postupke publike tokom Ritma 0, ona je mnogo pričala o svom iskustvu posle nastupa.

Abramović je rekla: „Iskustvo koje sam stekla iz ovog dela je da u sopstvenim nastupima možete da odete veoma daleko, ali ako prepustite odluke javnosti, možete da poginete."

Delo je ostavilo traga na umetnika.

Kada je Abramovićeva posle nastupa otišla u hotelsku sobu, pogledala se u ogledalo i videla da joj je deo kose potpuno pobeleo. Abramovićeva je rekla da još ima ožiljke od Ritma 0 i da je dugo bilo teško da se oslobodi osećaja straha. Umetnica je rekla i da je zahvaljujući ovom nastupu naučila gde da povuče crtu i da više ne rizikuje svoje zdravlje i život kao što je to činila tokom Ritma 0.

Biografija

Marina Abramović je rođena 30. novembra 1946. godine u Beogradu.

U Jugoslaviji su je odgajali rođaci koji su bili partizani tokom Drugog svetskog rata i na kraju radili za komunistički režim Josipa Broza Tita.

Počela je da studira umetnost na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti 1965. Ipak, vremenom je postala zaintrigirana potencijalom umetnosti performansa, posebno sposobnošću da koristi svoje telo kao sredstvo za kreativno i duhovno otkriće.

Abramovićeva je osmislila niz sirovih performansa koji su koristili njeno telo i kao temu i kao medij nakon završetka postdiplomskih studija 1972.

Abramović je 1975. otišla u Amsterdam i godinu dana kasnije počela da radi sa Frankom Uveom Lejzipenom, istomišljenikom iz Nemačke.

Rodni identitet je bio veliki deo njihove saradnje.

Par je takođe mnogo putovao, a njihov Nightsea Crossing (1987), dugotrajan čin recipročne koncentracije i meditacije, izveden je na više od deset različitih lokacija širom sveta.

Kada su 1988. odlučili da ga povuku, napravili su predstavu u kojoj su otišli ​​sa suprotnih krajeva Kineskog zida i okupili se u centru da se oproste.

Te godine, Abramovićeva je izvela Sedam lakih komada, niz rekreacija, ili ponovnih izvođenja, važnih sopstvenih projekata i nekoliko drugih izvođača u pokušaju da odbaci trend.

Njen rad bio je predmet široke retrospektive u MoMA 2010.

Abramovićeva je premijerno izvela performans Umetnik je prisutan za predstavu, u kojoj je mirno sedela dok su se posetioci muzeja smenjivali da sede naspram nje i bulje u nju dok je ona zurila u leđa. Duge kolone posetilaca formirane su kao rezultat prilike da učestvuju u projektu.

U avgustu 2016, Abramovićeva je izazvala bes kada su distribuirani odlomci iz početne verzije njene autobiografije, u kojima je uporedila Aboridžine sa dinosaurusima i naznačila da imaju velike torzoe – što je izgleda samo jedan loš rezultat njihove interakcije sa zapadnom kulturom. mnogo šećera način ishrane koji deblja njihove posude – i štapićaste noge.

(Espreso)