MARA, IVAN I NIKOLA SU PREŽIVELI TITANIK: Istinita priča koja dosad nije bila poznata

- Bila je neverovatno lepa. Toliko lepa da je bratu kupila pištolj da je štiti od mladića koji su je danonoćno saletali - priča porodica Mare-Osman Banski iz sela Vagovina kraj Čazme.

Iz tog je mesta rodom Mara, Hrvatica koja je zajedno s još dvojicom Hrvata preživela potonuće Titanika 1912. godine. U vreme tragedije imala je 31 godinu. Bila je udana za Miška Banskog koji je još 1906. otišao u Ameriku. Nakon što je uštedeo dovoljno novca kupio je supruzi kartu za Titanik. Njihova tri sina trebalo je da dođu kasnije. Marini potomci i danas se, 107 godina nakon havarije, prisećaju Mare.

- Mare je bila šnajderica i u Americi ju je čekao suprug. Njeni su se u Vagovini bavili poljoprivredom, ali teško se živelo - priča njena pranećakinja Anđelka Vinceković iz Vagovine.

Svi se još sećaju njene raskošne lepote.

- Mara je kao mlada devojka volela izlaske, no često su je na plesnjacima saletali lokalni mladići. Zaista, imala je pravih problema zbog lepote - govori porodica.

Dodaju da je Mara nakon što je preživela Titanik, prepričavala kako se spasila. Navodno je baš plesala i zabavljala se kada je brod udario u santu leda. Nije paničila već je za ruke zavezala dve tikve, uzela dvoje dece i skočila u hladno more. Spasili su je iz vode iz nekog čamca za spašavanje. Nakon brodoloma je dugo provela u bolnici, a u Hrvatsku se više nikad nije vratila. Rastala se od Miška, a preudala se za Amerikanca hrvatskog porekla Ajzaka Koliha. Umrla je u SAD-u 1930. godine.

Najveći brod na svetu, ‘nepotopljivi’ Titanik je iz jedne od najvećih britanskih luka Sauthempton prema Njujorku zaplovio 10. aprila. Četiri dana kasnije, nešto pre ponoći, udario je u santu leda, a potonuo je 15. aprila 1912. godine u dva sata ujutro povukavši u smrt 1514 ljudi od 2224 koliko ih je bilo na brodu.

Ivan Jalševac iz Topolovca kraj Siska u Ameriku je otišao kako bi porodicu spasio od siromaštva. Bio je najstariji od dvanaestero dece. Punih 25 godina je skupljao hrabrost da bi zapisao svoja sećanja na tragičnu noć s 14. na 15. aprila 1912. godine. Tako je nastao jedini pisani dokument o tragediji na Titaniku kojeg je ostavio neki preživeli Hrvat.

- U čamce za spašavanje su mogli ući samo žene i deca i tu je došlo do vrlo tragičnih scena. Žene su na rastanku grčevito stiskale svoje muževe, a deca očeve. Čoveku mora puknuti srce kad to vidi - napisao je Jalševac 1937. godine.

Za vreme potonuća bežao je prema gornjim palubama i na putu je svedočio neverovatnim scenama.

- Dok sam tražio izlaz iz te tragične situacije, svuda oko mene su bili ljudi iscerena lica. Neki plaču, neki glasno mole, drugi psuju, a treći se luđački smeju. Užasno, tu čovek mora poludeti - piše preživeli Hrvat.

Došavši u Ameriku, Jalševac je neko vreme živeo kod Slovenca koji se takođe spasio s Titanika. Slovenac je u Americi držao javnu kuhinju te je pomagao ljudima s ovih prostora da se snađu kad dođu ‘preko bare’.

- Ali ti su ljudi radeći u rudnicima izgledali užasno. Bili su suvi, žutog lica i ispijenog lica. Užasnuo sam se. Na moje pitanje šta im je, odgovorili su mi da će se i meni dogoditi isto za neko vreme. Tog trenutka mi se zgadila Amerika i jedina želja mi je bila vratiti se kući - napisao je Jalševac.

Nakon samo četiri nedelje se vratio u Hrvatsku. A kad se vratio u rodno mjsto svi su bili iznenađeni, ali i srećni što se vratio, što ipak nije poginuo.

- Kad sam se vratio oboleo sam na živce. Nisam smeo videti vodu, jer bi me spopao čudan osećaj. Trzao bih se prestrašeno i pred očima bi mi lebdio nagnuti Titanik, a u ušima bi mi odzvanjali krici nesrećnika - svjdoči Jalševac.

Do kraja života živeo je u Topolovcu gde se bavio poljoprivredom. Umro je 1945. godine.

Havariju Titanika preživeo je i Nikola Lulić Draja iz Konjskog brda kraj Perušića. Te 1912. imao je 29 godina i to mu je bilo treće putovanje ‘preko bare’. Kao 19-godišnji mladić regrutovan je u austrougarsku vojsku, no nakon nekoliko dana uspeo je da pobegne, navodno zataknuvši pušku u pesak i ukrasivši je svojom vojničkom kapom. Prvi je put 1902. godine preplovio Atlantik i tamo se u Minesoti zaposlio kao rudar. Solidno je zarađivao. Pune se četiri godine nije vraćao kući.

Prva žena Manda, prema jednoj priči, ostavila ga je nakon što je dezertirao. Ali, prema drugoj priči razvod se nikada nije dogodio već je Manda umrla vrlo brzo nakon rođenja ćerke Marije.

Nikola je s drugom ženom Martom osnovao porodicu, a onda se opet odlučio na putovanje kako bi porodici osigurao egzistenciju. Međutim, nije bio jedini. Njegove ‘američke priče’ su čuli i mnogi Ličani, koji su onda platili Luliću da im bude vođa puta do Amerike.

- Nikola ili kako su ga od milja zvali Drajić, voleo je da putuje, bio je svetski putnik. Zato što je dobro znao engleski jezik ‘glumeo’ je vodiča svojim Ličanima, koji su se ‘trbuhom za kruhom’ otputili u Ameriku - priča Mile Lulić (50) unuk Nikolina brata Ivana, koji je bio vrlo bogat i koji je, navodno, finansirao prvi Nikolin odlazak u Ameriku.

Nikola se u Hrvatsku vratio nakon Prvog svetskog rata.

- Otac mi je pričao da se Nikola potpuno promenio i da je imao grižu savesti što je jedini preživio od 16 Ličana koji su pošli za njim - rekao je Mile Lulić.

Nikola se bavio poljoprivredom. Gotovo nikad nije pričao o tragediji na Titaniku. Nije se voleo da se priseća te noći.

- Moj otac je često deda pitao za Titanik, no Nikola se uvek samo okrenuo i otišao - rekao je Hrvoje Hećimović, Nikolin praunuk.

Lulić je umro 1962. godine u 80. godini života.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/24sata.hr)