PIJANA HRVATICA ZAVRŠILA NA TREŽNJENJU U POLICIJI: Njena ispovest iz ćelije će vas nasmejati

Jedna Hrvatica je za portal "100 posto" ispričala svoju agoniju nakon što je završila na trežnjenju.

Prenosimo njenu priču:

- To je trebalo da bude jedan od dana koje je trebalo da pamtim čitav život. Na kraju je to i postao, ali ne iz razloga iz kojih sam to očekivala.

Ekipa s kojom sam tad radila bila je nominovana za neku prestižnu nagradu. Bila sam prilično ushićena. Obukla sam svoje najbolje odelo. Belu košulju, dobar kaput i seksi čizme. Čak sam otišla i na frizuru pre eventa. Posebne prilike iziskuju znalačke ruke koje znaju ukrotiti moju divlju grivu.

Sela sam u auto, pustila muziku. Organizator nam je dodelio vlastiti sto. Šampanjac je tekao u potocima, ali se nisam baš usudila da pijem. Šta ako dobijem i pozovu me na binu da održim govor? Neću se sramotiti pijana pred kolegama.

Nismo dobili. Ja se nisam napila. Odlučili smo nakon dodele da odemo još na koju cugu. Je*eš sve, zaslužili smo to iako nismo dobili. Odradili smo dobar posao.

Event se zavukao. Bio je utorak 2 ujutro, a Zagreb nije tad baš bio mesto u kojem je u to doba bilo nekog izbora. Najbolješto smo smislili bio je jedan poznati narodnjački klub. Nije baš moj đir, ali nekad čovek treba pregristi gov*o.

Sela sam u auto, sama, i krenula. Nakon par minuta vožnje, zaustavila me policija, dvojica njih. Prvog se više baš ne sećam, ima tome već godina, ali zato ću drugog pamtiti do smrti. Visoki ćelavi lik prilično agresivnog nastupa.

Kao, zna on mene iz grada. Ja njega prvi put vidim. Bio je, u najmanju ruku, bezobrazan, a ja nikad nisam bila od žena koje mudro šute. Pušem. Znala sam da nisam pijana, naduvala sam nešto sitno. On piše cedulju na kojoj stoji da sam odbila alkotest i rekla mu da sam popila pivo i razne koktele. Poslala sam ga u pi*ku materinu. Možda nisam trebala, ali ajde.

Stigem ja u taj klub, nadrkana. Ekipa razularena. Odmah sam kliknula s vlasnikom. Ispričala sam mu svoju tužnu priču. On me tešio pesmom. 10 puta Ne može nam niko ništa za malu koja je ostala bez vozačke. Simpatično.

Dotad smo se već bili fino nacugali. Oko 5 ujutro bilo je vreme za poći kući. Ne znam zašto, ali sedam ja u auto s kolegom veselo pevušeći onu himnu iz kluba. Nismo još ni pravo krenuli kad rotirka. Isti lik koji me zaustavio pre. Sad gnjavi mog kolegu. Izgubila sam živce i odlučila da ću ja sama kući. Nemrem više tog kretena.

Vraćam se do auta. Odlučim ići okolnim putem. Možda jesam pijana, ali ne toliko da zaboravim gde me murja uhvatila pre. Je*eš mi mater, kaj me nisu opet zaustavili i to isti oni likovi. „Gospođo, sad ćete s nama.“

Ostavila sam auto na obližnjem parkingu i strpaše me u maricu. Mene, uglednu profesionalku. Prva stanica, Hainzelova. Tamo sam tek duvala. 1 i nešto sitno. Odande do Oranica. Možete reći kaj hoćete, ali murja ne štedi na benzinu. Provozali su me po čitavom gradu.

Ćelija za trežnjenje me iznenadila. Ne da sam ikad mislila da ću ju jednom doživeti iznutra, ali bože moj. Život. I to dosta filmski?

Znate one fore sa oduzimanjem lanaca, kaiša? Stvarnost. Doslovno su mi rastavili kaput, izvukli šljireve iz čizama. Ja kakva jesam se šalim da, ako se baš planiram obesiti, uvek imam košulju. Glupača. Skoro su me polugolu poslali u ćuzu radi mog dugog jezika.

Ne sećam se više koliko je bilo kreveta u sobi, 4 ili 6, ali bilo ih je nekoliko. Madraci relativno novi, zapravo više strunjače kakvih se sećam s fizičkog. Novi ćebići, topli. Ružičasti. Sećam se da mi je bilo hladno. Dobro da je bio već dan jer ne znam bih li mogla zaspati.

Srećom ili nesrećom, imala sam cimerku. Turkinja. Neka fina devojka. Izgledala je kao da je došla iz izlaska. Doduše, nije govorila ni reč hrvatskog pa smo se sporazumevale rukama i nogama. Scena kao iz jeftine komedije. Ja pokazujem zašto sam ovde. Driving. Drinking. Paris Hilton. U to je vreme ona jadna, naime, taman proživljavala sličnu tragediju.

Njen red. No papers. Mama. Papa. Istanbul. Sraćka. Dobro, to nije pokazivala, ali ju je imala. Jadnica je povraćala i obavljala nuždu čitavo vreme dok ju nisu odveli. A WC je onaj mali metalni s pipom gde bi inače bio kotlić. Ja žedna kao graba. Mamurluk. Nije mi bilo druge, u jednom sam trenutku morala gucnuti vodu sa toaleta na kojem se ova mala Turkinja pre toga čitavu noć praznila. Najgora voda u životu.

Kako je vreme odmicalo, bilo mi je prilično dosadno. Spavala nisam, s cimerkom se isto nisam usrećila pa sam pokušala s policajcem. On govori da ne bi smeo, ali staje iza vratiju da ga kamera ne snimi. Još se i danas smejem kad se setim kako bi moj (podugačak) razgovor s tim policajcem izgledao nekom ko je vidio ekran te nadzorne kamere. Potpunu luđakinju koja razgovara sama sa sobom.

Oko 5 popodne prebacili su me konačno na prekršajni sud. Imala sam sreće, da je bio vikend prognjilila bih u ćuzi mnogo dulje od 12 i po sati. Majke mi moje, najdužih 12 i po sati u mom životu.

Da moja sramota bude veća, onde sretnem kolegu s faksa. Ja fino obučena, pita me jesu li me prebacili konačno na sud. Studirali smo zajedno. Pita me kad sam stigla. 5 ujutro, odgovaram. A, ti si stranka, znači! Propala sam u pod.

Ulazim u sudnicu, pozdravim se s kolegom. Imala sam sreće. Dobila sam neku razumnu sutkinju koja mi je opalila najmanje što je mogla.

O, da. Bio je to dan koji ću pamtiti zauvek. Bila sam među prvim Hrvaticama koje su probale ćeliju za trežnjenje. Jedan dan u životu sam bila hrvatska Paris Hilton. Ko to još može reći za sebe, a?

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/100posto.hr)