icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-reacticon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

ISKRENO I DIREKTNO

IMAM 20 GODINA, NE ŽIVIM već preživljavam! Ovo je moja priča! Jedna studentkinja rešila je da PLENKOVIĆU kaže šta je muči i CELU HRVATSKU DIGLA NA NOGE!

Susedi muče istu muku kao i mi!

Objavljeno: 13.06.2018. 11:54h
  • 6
Napisala je pismo Plenkoviću
Napisala je pismo Plenkoviću foto: Profimedia, EPA

Na Fejsbuk stranici "Grad Osijek" pojavilo se pismo studentkinje koje je posvetila premijeru Hrvatske Andreju Plenkoviću.

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!

 

Tamara Kralj bez dlake na jeziku opisala je mučnu situaciju u kojoj se nalazi hrvatski narod.

 

Mnogi odlaze iz Hrvatske, a razlozi za napuštanje zemlje su sasvim opravdani. I svaka reč koju je napisala na neki način opisuje i stanje u našoj zemlji.

 

 

Prenosimo pismo u celosti:

 

Dragi gospodine Plenković,

 

U ovom tekstu Vas neću zvati premijerom jer ste daleko od toga da zaslužujete tu titulu. Stoga, gospodine Plenkoviću, želim Vas nešto pitati, ali prvo da se predstavim.

 

Imam 20 godina, još malo pa 21. Mama me pitala što želim za rođendan, a ja hoću da mi ona i tata plate jednu stanarinu. Znam da oni to ne mogu. Hoću živeti u državi koja poštuje svoje građane, očito ni to ne može. Zato sam rekla da neću ništa. Studiram, radim, preživljavam. Ovo zadnje je jako bitno. Znate, ja ne živim, ja preživljavam. Nisam jedna od onih koja okreće svaku kunu dva puta, okrećem svakih 20 lipa. I nisam jedina. Jučr sam videla gospođu u poodmaklim godinama kako traži povratne boce i iskoristive stvari po kontejneru ispred zgrade, htela sam joj dati vreću boca koju sam spakovala da ih sutradan sama odnesem, alinije htela. Znate li zašto? Jer je pre sedam ili dva stajala iza mene u redu u dućanu i videla je kako plaćam hleb s kovanicama od 20, 10 i 5 lipa. I prepoznala me i rekla mi je da ona i ovako nema još puno vremena, da sam ja i meni slični ljudi budućnost i da meni više trebaju te boce nego njoj. Dragi gospodine Plenković, ova gospođa zaslužuje titulu premijerke više nego Vi.

 

Oprostite, skrećem s teme kao što i Vi skrećete pogled od te gospođe i ostalih koji su primorani svoj život tražiti u tuđem smeću. No, vratimo se na moju rođendansku želju. Moji roditelji mi ne mogu platiti ni jednu stanarinu, ali ne brine me to. Srećna sam jer oboje imaju posao. Jedan radi kao srednjoškolski profesor, najviše s decom s posebnim potrebama. Veseli ga to, ima strpljenja i znanja da toj deci pruži obrazovanje. Pre je za njih vodio i školu plivanja, vodio je i sportski klub, razne igraonice, posvećivao im se od njihove 7 godine pa sve do kraja srednje škole. Sada više ne može jer i sam kaže da su ga sustigle godine pa eto, radi SAMO kao profesor.

 

 

Znate li koliko su plaćeni ljudi koji rade s decom s posebnim potrebama u većini evropskih zemalja? Kao prosečni saborski zastupnik. Znate li koliko zarađuju u Hrvatskoj? Otprilike isto koliko i ja. A ja sam konobar. Ako pribrojim i ono što mi ostave gosti, ima meseci kada zaradim i više od njega.

 

Moj drugi roditelj radi kao knjigovođa. Isto uživa, a osim u firmi u kojoj radi, povremeno pomaže malim poslodavcima iz našeg mesta, da im svojim znanjem olakša borbu s Vašom birokratijom.

 

E sad, zašto meni, koja povremeno zarađujem i više od svojih roditelja, treba pomoć i zašto mi je oni ne mogu pružiti? Prvo, uopće ne želim nabrajati kredite koje moji roditelji isplaćuju. I ne, to nisu krediti za nove aute i stanove, to su krediti jer nam je trebao novi krov, i krediti jer smo imali poplavu pa je trebalo okopati kuću i ponovno ju izolirati. To su krediti jer je trebalo zameniti 40 godina staru kuhinju i još malo starije prozore i vrata. Voze 15 godina star auto i bore se da sva njihova deca imaju sve što im oni mogu pružiti.

 

Čini Vam se da opisujem jedan težak slučaj porodice koju su zadesile nevolje? Ne, gospodine Plenkoviću, opisujem situaciju najmanje pola Vaših građana i sugrađana. Da ne govorim o onima kojima je i gore. One koje su stvarno zadesile nevolje pa sada nemaju ni kuću na kojoj bi krov zamenili. A Vama su očito previše zatamnili prozore na Vašem novom automobilu pa to ne vidite. Zbog njih ovo pišem, zbog njih više ne želim ćutati.

 

Iako imam platu kakvu imam, trebam pomoć. Računica je jako jednostavna. Fakultet sam morala upisati kao vanredni student kako bih mogla raditi, a moram raditi kako bih mogla studirati. Ne mogu u studentski dom jer sam vanredni student, dakle ostaje mi da odem u najam. Naglašavam sada da je moja situacija s najmodavcima fantastična naspram onoj kakvu imaju neki moji kolege. Mesečna stanarina je 2500 kn, nas je u stanu dvoje, što ispada 1250 kn za mene. Iako bi trebali, naši najmodavci ne plaćaju ni jedan od računa, tačnije, oni bi trebali plaćati pričuvu i uređenje voda. Ali ne plaćaju jer smatraju da su već dovoljno uradilii time da nas neće izbaciti 1.6. ili 1.7. kad krene sezona.

 

 

Dakle, uz ovih 1250 kn, još 1400 kn su naši mesečni računi, zahvaljujući tome što su u zadnjih godinu dana poskupili struja, voda i plin. To za mene znači 2450 kn. Tu je još i hrana, higijenske potrepštine, sredstva za pranje i čišćenje, tako da je krajnja cifra oko 4000 kn mesečno. Uz to, kao vanredni student svaki semestar moram platiti. I to je moja plata. Nisam otišla ni na jednu kafu na špici, ne izlazim petkom i subotom i radim u podrapanim tenisicama već 7 meseci. A sad uzmite jednu od knjiga sa Zavoda i pogledajte koji postotak radnika je na minimalncu. Kako oni prežive? Njihova plata stane već nakon najma i računa. Šta oni rade? Kopaju po smeću.

 

A ja, pohlepna, želim da mi moji plate jednu stanarinu da kupim nove patike i povratnu autobusnu kartu da ih konačno ponovo vidim. Ja, pohlepna, želim da ne okrećete glavu ovakvim ljudima. Ja, pohlepna, želim da se prvo pobrinete za bolesnu decu i najpotrebitije. Ja, pohlepna, želim neku sitnicu za sebe.

 

Takvi o kojima pišem nemaju vremena za prosteste, nemaju vremena za vikanje, pisanje i okupljanje. Takvi o kojima pišem nisu ni levi ni desni. Nemaju vremena za propagande, kamere i novine. Takvi ne traže ništa, a najviše trebaju. Takvi u ovoj državi nemaju glas.

 

Dragi gospodine Plenković, dva najveća grada u državi Vam smrde od smeća, a oni koji su to trebali rešiti radije su te novce sebi isplatili kao bonuse. 90 000 Vaših sugrađana nema vodu za piće, a krivcima se ne može ništa. Stotinjak najbolesnije dece još uvek nema svoje lekove. Desetine hiljada siromašnih i dalje kopa po smeću. Oni koji su na rubu toga, kao i ja, ćute, rade i preživljavaju jer ne mogu ništa. A kada i neki pojedinac pokuša, pred Vašom Vladom ga dočeka sto ljudi i u suzama odlazi kući jer je napravio sve, a ne može ništa. Sramota ove države nisu podmićeni i njima slični već Vi koji ste im to dopustili.

 

Sramota je što poslodavcima, poljoprivrednicima i ugostiteljima, srcu ove države, uzimate pola svega što zarade. Sramota ove države je da jedna dvadesetogodišnja devojka shvata što sve nije u redu, a Vi ne. Sramota su Vaši kolege koji se pozivaju na sajest kada treba dići ruku za ili protiv nasilja nad ženama, a nemaju savest za ljude koji žive na ulicama, decu bez nade i poštene radnike. Sramota ste Vi i Vaši kolege koji jedite i svađate se oko ideologije koja je i ovako i onako na kraju lična odluka pojedinca. Sramota su hiljade onih koji su se okupili protiv Konvencije koju nisu niti pročitali. Sramota je dopuštate Vašoj ministrici da kaže da je nasilje u porodicu normalno. Sramota je da ta ista žena podijeli ono što je trebalo ići potrebitima, bogatima. Sramota je što Vi to dopuštate. Sramota je da se odvojili milione za železnice koje su u istom stanju kao i pre 50 godina, a niste imali niti kune za one bez glasa.

 

 

Sramota je što rešavate probleme koji nose glasove, a ne one koji nose naše živote. Sramota je što svojim građanima uzimate sve što imaju i onda se čudite jer su pobegli iz države. Sramota je što nam je pravosuđe brzo isto kao i železnice. Sramota je što ljudi u suzama odlaze u inostranstvo, ali ne zato što odlaze, nego zato što za ovakvu državu oplakuju kada bi je trebali psovati.

 

Sramota je što dozvoljavate da Vam odluke diktiraju najglasniji, a ne najbitniji. Sramota je to što se smatram srećnicom jer mi od plate ne ostane ništa, jer ja ju barem imam. Sramota je što ću svoju diplomu moći baciti u smeće jer će mi jedan od rođaka nekog poslodavca uzeti radno mesto. Sramota je što je to u Hrvatskoj normalno. Sramota jer što je Vaš ministar zdravstva isključio jednu celu struku s tržišta rada jer su konkurencija njegovoj porodici i prijateljima.

 

Sramota je to što već mesecima negirate da postoji problem. Sramota smo svi mi koji ćutimo. Sramota je što sedite u Sabornici odeveni u hiljade kuna, a narod Vam nema za hleb . Ali nema veze, dozvolite svojoj ministrici da nam kaže neka jedemo kolače.

 

Ja više ne želim biti deo toga!

 

Dragi gospodine Plenković, nadam se da će barem jedna osoba proveriti sve ovo što sam napisala i nadam se da će se zgroziti kada shvati da je sve to istina. Nadam se da barem jedna osoba neće moći u miru više zatvoriti novine i ne preduzeti ništa. Nadam se da ću uskoro za svojom sestrom otići u Irsku.

 

Ali ono što bi Vas trebalo zabrinuti je to što se nadam da se nikada neću vratiti.

 

 

Ovo nije samo moja priča, ovo je priča svih onih koji su i istoj situaciji, a takvih je previše. Ali za takve Vas nije briga, takvi ne glasaju. Takvi ni nemaju glas. Žalosti me što većina njih prihvaća da su u takvoj situaciji i nemaju se snage boriti. Žalosti me jer su izgubili nadu.

 

A moje pitanje za Vas s početka ove priče je, dragi gospodine Plenkoviću, je li Vas sram?

 

P.S. – Nek' Vam je sa srećom voditi državu bez ljudi.

 

Studentkinja, radnica, građanka

 

Hrvatica Tamara Kralj

 

 

BONUS VIDEO:

 

 

(Espreso.rs)

Pratite ESPRESO na VIBERU:
http://chats.viber.com/espreso
  • 6
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media