NIJE SVE KAKO SE MISLI: Priče BALKANACA koji žive i rade u NEMAČKOJ!

Nemačka je ponovno meka za Hrvate. Ako je to ikada i prestala da bude. Ima međutim razlike. Dvadeset godina “bauštele” ili konobarenja pa kući s mercedesom i dovoljno za kuću? Zaboravite. Danas je u Nemačkoj ono što Hrvatska sve teže nudi. Život dostojan čoveka - pravna država, humana birokratija, mogućnost dodatne zarade...

Neprežaljena marka

Svakako, sudbine Hrvata u Nemačkoj su različite, a život tamo, čini se, dobar, ali ipak ne kao nekada. Robert je 48-godišnji Slavonac koji je u Nemačku došao pre godinu i po dana. Razlog je uobičajene prirode, imao je kredit u švajcarcu zbog kojeg mu je plata spala na ratu kredita. Čim je došao imao je radno mesto, ali ne i stan u kojem bi mogao da bude s porodicom.

- To je najteži deo moje priče, porodica je još kod kuće. Stan tražim, ali teško je naći takav da baš odgovara našim potrebama, pogotovo zato što sam u manjem mestu. Posla ima za svakoga ko je voljan da radi. Za početak, tu su agencije u kojima se posao pronalazi i za mesec dana, čak uz slabije poznavanje jezika. Većinom je to proizvodnja u autoindustriji ako je reč o Bavarskoj, rafinerije, uslužne delatnosti, a ima i građevine. Do sada sam uz tri posla promenio i regiju. Vikende i slobodno vreme možete iskoristiti za neki dodatni posao koji se može naći. Nemci su predusretljivi i otvoreno vas primaju kada pokažete interes i poštovanje za njihovu kulturu - kaže Robert.

Šta će se promeniti uvođenjem eura i hoće li sve poskupeti:

Kako kažu sagovornici, problem sa stanovima eskalirao je, među ostalim, i zbog odluka države da daje izdašne potpore onima koji prime migrante s Bliskog istoka, a koje mogu biti i nekoliko puta više od normalnog najma. Ipak, život je normalan, opisuje Robert, kao i u Hrvatskoj, samo što si ovde plaćen, ne preživljavaš kao kod kuće. Stipe je stigao u Nemačku pre dve i po godine, sada je s njim u bavarskom mestu otprilike veličine Samobora između Ingolstadta i Regensburga i veći deo porodice.

- Stanujemo u stanu koji se nalazi u porodičnoj kući s dva stana, površine 90 kvadrata, što je za nemačke standarde komforan smeštaj za porodicu s jednim detetom. Uz stan, imamo na raspolaganju garažu i veliko dvorište iza kuće, otprilike 1500 kvadrata. Stan plaćamo 770 eura, u čemu su i troškovi stanovanja, grejanje, voda, komunalije, sve osim za struju i telefonski, odnosno internetski priključak. Struju plaćamo 46 eura mesečno, telefon i internet 28 eura. Zgodno je što se, za razliku od Hrvatske, naplata struje, interneta, osiguranja za auto, kredita automatski skida svakog meseca istog datuma, tako da ne moramo voditi brigu o datumu dospeća različitih obveza - kaže Stipe i ističe kako je birokratija u Nemačkoj neuporedivo jednostavnija i učinkovitija, za prijavu boravka potroši se četiri do pet minuta, dovoljno je doneti obrazac koji je potpisao zajmodavac. Nije potrebno ispunjavati nikakve obrasce u opštini. Nakon unosa podataka u sistem, po automatizmu poštom dolaze svi ostali dokumenti na kućnu adresu poput poreskog broja, penzijskog broja, a potrebno je samo odabrati zdravstveno osiguranje i prijaviti se kod njih.

- Prvi posao dobio sam preko Zeitarbeit firme, agencije koja zapošljava za potrebe drugih firmi. To su bili poslovi u proizvodnji enterijera za BMW, posao u dve smene, fizički dosta zahtevan i iscrpljujući. Za to što sam radio bio sam 700 eura manje plaćen nego kolege koje su bili zaposleni baš u toj kompaniji. Nakon tri meseca druga firma u neposrednoj blizini koja se bavi izradom klima-sistema za automobile tražila je nove radnike, pa sam se prijavio i vrlo su me brzo pozvali na razgovor. Uprkos relativno lošem poznavanju nemačkog jezika, dobio sam posao uz direktno zaposlenje bez posredovanja agencije. Međutim, dobro je došla i pomoć prijatelja koji dugo rade u toj firmi, i ovde veza pomaže, ali na nivou preporuke, što ne znači da ćeš uspeti da zadržiš posao ako ne zadovoljiš norme i standarde. Nakon nekoliko produženja ugovora na određeno vreme, dobio sam stalni ugovor. Kao što je vjerovatno poznato, nedavno smo štrajkovali i izborili dobre beneficije - kaže Stipe i podseća na nedavni štrajk članova moćnog sindikata IG Metall. Ističe, međutim, kako se u međuvremenu situacija znatno promenila, zbog velikog priliva stranaca poslodavci su znatno pooštrili kriterijume za zapošljavanje.

- U kompaniji u kojoj ja radim nije više moguće dobiti posao bez dobrog znanja nemačkog jezika, ako prođeš prvi krug, moraš još zadovoljiti i test manualnih veština, svakom kandidatu daju nekoliko delova i mere koliko mu je potrebno da ih sastavi - govori Stipe. Ima i drugačijih primera, kao na primer Boris koji se iz Nemačke u Hrvatsku vratio.

- U Nemačku sam otišao zbog ljubavi, dakle ne radi posla i novca. Proživeo sam svašta, i dobro i loše, ali na kraju je ipak prevagnulo da se vratim u Hrvatsku. Do posla sam došao vrlo jednostavno i bez ikakvih veza; da sam hteo promeniti posao, mogao sam to uraditi bez problema. Ako nečega u Nemačkoj ima, onda su to radna mesta - kaže Boris. Radio je kao konobar u hotelu s četiri zvezdice, a nakon toga kao recepcionar u istom hotelu.

- Koliko sam primetio, većina naših ljudi radi u fabrikama, ugostiteljstvu, čistoći... radna mesta koja su bolje plaćena i fizički lakša većinom su rezervisana za Nemce - govori. Slično kaže i Stipe. Šefovi su po pravilu Nemci

– Šefovi zaista više cene marljivost u odnosu na nacionalnu pripadnost. Ali, šefovi su uglavnom Nemci, tu i tamo koji stranac, ali samo u proizvodnji, u kancelarijama isključivo Nemci. Jedan moj kolega, koji je radio u BiH kao bankar i ima završen trogodišnji fakultet ekonomije, zvao je predstavništvo BMW u Regensburgu da bi dobio informaciju kako i kome može poslati svoju biografiju. Dobio je iskren odgovor, da kod njih u kancelarijama rade Nemci, a stranci u proizvodnji i da to ne shvati lično, da je to jednostavno tako. Ipak, isti taj kolega je na kraju našao kancelarijski posao, ali u jednoj maloj porodičnoj firmi, međutim vrlo dobro plaćen - govori Stipe. Ono čime su nezadovoljni Nemci ipak je, kaže, pad standarda u odnosu na doba pre eura.

– Plata je tada bila 3000 maraka, dvosoban stan koštao 500, najam kuće 700 – 800 maraka, litra benzina 0,7 maraka, kebab 2,5 marke, kuću na sprat si mogao kupiti za 80.000 – 100.000 maraka. Danas je litra benzina 1,3 eura, kebab 4 eura, najam dvosobnog stana oko 700 eura, najam kuće 1200 eura pa naviše, a kuća košta 250 – 350.000 eura, radnici u dobrim firmama zarađuju 2100 – 2200 eura. A to sve važi za manja mesta, Minhen je priča za sebe – kaže. Boris kaže kako na većinu stvari ima ista prava kao i Nemci, ali oseti se razlika između njih i stranaca.

– Naravno da će u većini situacija prednost imati oni što je, na kraju krajeva, i u redu jer mi smo gosti u njihovoj zemlji. U Hrvatskoj se nije popravila situacija, a verovatno i neće, ali vratio sam se jer sam ovde kod kuće. Šta god da vas odvuče u Nemačku, na kraju se sve svodi na jednu jedinu stvar, jeste li u stanju živeti kao stranac u tuđoj zemlji i osećate li se srećnim. Neko može živeti s tim osećajem, a neko ne može, na vama je da isprobate! – kaže Boris. BONUS VIDEO: Espreso intervju, Ksenija Radovanović i Dobrica Veselinović, Ne davimo Beograd

(Espreso.co.rs/Večernji.hr)