ŠTA SE DEŠAVA KAD ČOVEK NE SPAVA 72 SATA? Monstruozni eksperiment koji je izbrisan iz Ginisove knjige rekorda
Devetog dana bez sna, osuđenici su počeli da ispuštaju neljudske krike i prvo jedan, a zatim svi drugi, da trče u krug po odaji, Foto: Printscreen

zastrašujuće

ŠTA SE DEŠAVA KAD ČOVEK NE SPAVA 72 SATA? Monstruozni eksperiment koji je izbrisan iz Ginisove knjige rekorda

Prestali su da međusobno razgovaraju i umesto toga su jedan drugome šaputali kompromitujuće detalje o ostalima, ne bi li stekli naklonost istraživača

Objavljeno: 12.05.2020. 15:31h
  • 70

Dugotrajno lišavanje (deprivacija) sna poznat je način mučenja zatvorenika i uticanja na njihovu psihu, a kroz ovu torturu prošao je i doktor Luis Džoli Vest, profesor psihijatrije na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu, kada je 1953. bio zarobljen u ratu u Koreji. Posle toga je svoju naučnu karijeru posvetio traženju odgovora na pitanje koliko i kako duže nespavanje deluje na fizičko i mentalno zdravlje i kakve posledice ostavlja.

Ni sovjetski zatvori, što se tiče primene ovog metoda, nisu bili izuzetak, pa je priča o jednom takvom eksperimentu iz 1940. godine, sa ciljem da se steknu saznanja šta se može postići višednevnim održavanjem ljudi u budnom stanju, koliko god smatrana „urbanom horor legendom“, toliko i moguće u svojoj osnovi istinita.

Zna se da su naučnici u to vreme izlagali zatvorenike smrtonosnim bakterijama da bi proverili njihovu izdržljivost, a da u eksperimentima takve vrste „in vivo“ ni Amerikanci čak i mnogo godina kasnije, još i 60-ih i 70-ih godina, nisu bili izuzetak, pa bi bilo veće iznenađenje da Sovjeti nisu eksperimentalno istraživali na tom polju!

Krajem te 1940. godine, sovjetski naučnici, u saradnji sa KGB-om, izabrali su petoricu osuđenika i ponudili im slobodu ako izdrže 30 dana bez spavanja.

Oni su pristali i bili su smešteni u hermetički zatvorenu prostoriju, u koju je u određenim dozama puštan jedan eksperimentalni, stimulativni gas, čije delovanje ih je držalo budnim. Ponašanje „ljudskih zamorčića“ praćeno je preko dvostrukih ogledala pomoću kojih su naučnici mogli neprimećeni da ih posmatraju, a ono što su govorili slušano je i snimano.

Prvih nekoliko dana prošlo je bez posebnih događanja, ali petog dana, učesnici u eksperimentu su počeli da pokazuju znakove stresa i da se žale na uslove u kojima su smešteni. Prestali su da međusobno razgovaraju i umesto toga su jedan drugome šaputali kompromitujuće detalje o ostalima, ne bi li stekli naklonost istraživača. Postajali su sve više paranoični.

Dalji tok događaja podseća na scenario horora i naučne fantastike, ali bez obzira u kojoj meri je dorađen i dramatizovan, nema razloga za sumnju da se sovjetski eksperiment sa snom nije završio na neki sličan način.

Devetog dana bez sna, osuđenici su počeli da ispuštaju neljudske krike i prvo jedan, a zatim svi drugi, da trče u krug po odaji i urlaju po čitav sat bez prestanka. Jedan od najmirnijih među njima cepao je knjige koje su im dali da čitaju, mazao stranice fekalijama i lepio ih na stakla, kako ih naučnici ne bi mogli posmatrati!

Iznenada kao što je počelo, vrištanje je prestalo, kao i svaka verbalna komunikacija među njima. Posle tri dana potpune tišine, bojeći se najgoreg, istraživači su im se obratili preko interfona: „Otvorićemo prostoriju da bi testirali mikrofone. Odstupite od vrata i lezite opruženi na pod ili ćete biti ustreljeni. Ukoliko se budete pridržavali zahteva, jedan od vas će smesta biti oslobođen!

Odgovorio im je nečiji glas iz prostorije: „Mi više ne želimo da budemo oslobođeni“. Naučnici su bili zbunjeni i još dva dana su raspravljali šta da rade, da bi konačno odlučili da obustave eksperiment.

U ponoć 15-tog dana prekinut je dovod stimulativnog gasa i zamenjen je svežim vazduhom, a onda su zatvorenici počeli da vrište kao da su u smrtnoj opasnosti. Molili su da im se pusti gas. Kada su vrata otpečaćena i naoružani vojnici poslati da ih izvuku, ništa ih nije moglo pripremiti za prizor koji su zatekli.

Preostali živi odbili su da izađu i ponovo tražili da se pusti gas. Na pokušaj da ih izvuku, divlje su se borili.

Ostale su savladali i prebacili u jednu medicinsku ustanovu. Jednom su, posle žestokog otimanja, uspeli da daju anesteziju da bi ga operisali, ali je umro čim je ona počela da deluje. Dvojicu su operisali bez sedativa, ali umesto toga da osećaju bolove, oni su se histerično smejali.

Ne samo jeziva storija iz tajnih sovjetskih laboratorija, nego i radoznalost šta se sve može postići dugotrajnim lišavanjem sna, doveli su u 50-im i 60-im godinama do čitave serije pokušaja da se obore rekordi u budnosti. Posle Amerikanca Pitera Tripa, koji je 1959. uspeo da ne spava 200 sati, usledio je poduhvat 17-godišnjeg Rendija Gardnera, učenika Point Loma škole u San Dijegu, u Kaliforniji. On i prijatelj Brus Mekalister smislili su na Božić 1963. godine da uđu u „Ginisovu knjigu rekorda“ tako što će se odreći sna više od dve stotine sati. Počeli su eksperiment u školi u januaru koji je nadgledao dr Vilijam S. Dement, profesor neuropsihijatrijske medicine sa Univerziteta Stanford.

Posle tri dana, Mekalister je odustao, jer je zatekao sebe kako, u odsustvu svesti, piše beleške po zidu. Rendi je nastavio, pateći, kako je vreme prolazilo, sve više od vrtoglavica, gubitka pamćenja, nerazgovetnog govora, halucinacija, pa čak i paranoje.

Posle 264,4 sata, odnosno 11 dana i 25 minuta bez sna, eksperiment je završen i Rendi Gardner je postavio novi rekord ali nije upisan u „Ginisovu knjigu“, jer su oni odlučili da pokušaje, koji mogu da budu opasni po zdravlje, više ne uzimaju u obzir!

Naučnici smatraju da niko ne bi trebalo da ostane budan duže od 17 sati. Isto tako, Centri za kontrolu i prevenciju bolesti u Sjedinjenim Američkim Državama tvrde da 35 odsto odraslih Amerikanaca ne spava koliko bi trebalo i nespavanje od 24 sata uporedili su sa koncentracijom alkohola u krvi od 0,10 odsto, a američki zakoni tolerišu samo 0,8 odsto.

Negativni efekti lišavanja sna počinju da se ispoljavaju, tvrdi medicina, već posle 24 sata i ogledaju se u otežanoj koordinaciji i memoriji, pospanosti, razdražljivosti, pogrešnom rasuđivanju i oslabljenoj koncentraciji. Nivo hormona stresa u krvi se podižu.

Ukoliko se ne spava 48 sati, sve nabrojano se pogoršava i kognitivne sposobnosti drastično opadaju, dok mozak, kako tvrde neurolozi, počinje da ulazi u kratke periode kompletne nesvesnosti, poznate kao „mikrosan“, koji mogu da traju po nekoliko sekundi. Mozak na taj način pokušava da sačuva energiju tako što se neuroni u pojedinim oblastima privremeno gase.

Posle 72 sata, simptomi deprivacije i zamor se intenziviraju i nespavanje može da ima duboke, čak trajne posledice na raspoloženje osobe i kognitivne sposobnosti, sudeći prema studiji o onome što su iskusila dva astronauta 2015. godine. Dolazi do krajnjeg zamora, teškoća u izvršavanju složenih zadataka, nemogućnosti koncentracije i problema sa pamćenjem, paranoje, depresivnog raspoloženja i teškoća u komunikaciji. Fizički efekti su visok krvni pritisak, gojaznost, dijabetes, srčane bolesti...

Koliko je potrebno sna?

Spavanje u proseku potrebno bebama do 3 meseca od 14 do 17 sati dnevno, od 4 meseca do godinu dana 12 do 16 sati, od jedne do dve godine 11 do 14 sati, od 3 do 5 godina 10 do 13 sati, od 6 do 12 godina 9 do 12 sati, od 13 do 18 godina 8 do 10 sati, od 18 do 60 godina 7 ili više sati, a od 65 godina naviše 7 do 8 sati sna.

Bonus video:

(Espreso.rs/Novosti)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media