ZAŠTO NE VOLIM NOVAKA ĐOKOVIĆA: Skandalozan tekst Hrvata o najboljem teniseru današnjice!

Prvi reket sveta, gospodin sa manirima, čovek koji je ispisao istoriju belog sporta i ozbiljno korača ka tome da postane najbolju teniser koji se ikada bavio igrom sa reketom - Novak Đoković je velikan svetskog sporta, ali to očiglendo nije dovoljno našim komšijama Hrvatima.

Naravno, uvek će biti izuzetaka i ljudi koji ne misle isto, što je sasvim normalno, a mi vam prenosimo tekst hrvatskog novinara Ivana Mlinarića, koji je objavio tamošnji portal Telesport, pa vi sami proceniti šta je pisac hteo da kaže.

"Ako nakon ovog teksta Novak Đoković ikada pristane na intervju sa mnom, onda mu svaka čast. Nole, ljudino. Ta ‘prljava’ pomisao — da ćemo odraditi intervju — leluja mi po glavi već neko vreme, pre svega jer poznajem jednu osobu koja mu je, ajmo reći, dosta bliska. Naravno, štošta se treba poklopiti da se sednemo oči u oči jednog dana, pa, eto, možda i to da ovaj tekst nikada nije ugledao svetlo dana.

Ali, jebiga, vrag mi više ne da mira. Prelomio sam prošle nedelje kad je Nole po ko zna koji put onako tiho, ali prilično loše primio poraz.

Da, Novak Đoković je u stanju loše primiti poraz…

Rekao bih da se Đokoviću takvo što previđa već godinama, i to iz nekoliko (neopravdanih) razloga — jedan je od najvećih tenisera svih vremena; te svoje male nepodopštine radi povremeno, u granicama politički korektnog, taman onoliko da se ne podigne prašina; mediji i javnost mu se na neki način ulizuju i iskupljuju, jer je godinama rastao u senci Federera i Nadala te se smatra kako ga se nije dovoljno cenio, pa i voleo.

Nije tajna da Đoković niti dan-danas nije omiljen i voljen poput Dvojke, što je nešto za čime tiho čezne. Dobrim delom je sam kriv za to, što je fino dočarao ponašanjem u prošlonedelnjom porazu od Roberta Bautiste Aguta, u trećem kolu Majamija

Nervoza i arogancija

-Da, on je dobar igrač i čestitam mu na preokretu, ali ovo je bio jedan od onih mečeva koje nisam smeo izgubiti… Propustio sam jako puno prilika”, blago nadrkano je započeo odgovor na konferenciji za novinare, s onom svojom kiselom facom, ne dopustivši novinaru ni da dovrši pitanje. Jasno, pričalo se tu još o koječemu, samo da bi odjednom istaknuo kako su ga poremetile i neke stvari izvan terena, ali i da nije bio sasvim zdrav.

Na samom kraju još je jednom naglasio kako je propustio jako puno prilika, iako je to u najmanju ruku upitno. No, to ionako nije toliko bitno; priča li ovako neko ko je u stanju prihvatiti poraz ili neko koga, da oprostite, jebe što ga je neki tamo Bautista ove sezone dvaput pobedio, i to uz preokret? U krajnjoj liniji — priča li ovako jedan šampion?

Nije to, međutim, ništa toliko novo za Noleta; kada kola krenu nizbrdo, neretko se već na terenu krene ponašati poput razmaženog klinca. Dovoljno je uočiti neverbalnu komunikaciju, pa i površno poznavati psihologiju — obično krene gestikulirati ili napravi kakvu grimasu, ponekad u neverici pogleda prema boksu, a najmilije mi je kad se cinično cereka sebi u bradu, kao da želi reći “ma, nemoj me jebati da možeš igrati toliko dobro”.

Ono što je najgore od svega, a što se potpuno previđa, je činjenica da u trenucima kad je meč ili set u slepoj ulici doslovno onako napola — da nije sasvim očigledno — krene tankirati pojedine poene. Radi se obično o svega nekoliko poena i to ne dolazi kao plod nekakve uštede energije ili slično, već onako uvređeno poručuje da nije na 100 posto čime zapravo omalovažava suparnika. Brate, igraj, bori se do kraja, bez obzira svrbi li te levo jaje ili što bi već moglo mučiti napaćenog Noleta.

U meču s Bautistom pak, odjednom se ‘obrušio’ na sakupljača loptica — te ionako jadne i uplašene ‘kmetove’ stao je nervozno i arogantno odmah tražiti lopticu kako bi servirao, iako je do tada ritualno običavao prvo uzimati peškir između poena. Naravno, bahatluk je iz njega isplivao u trenucima kad je u trećem setu imao brejk zaostatka i kad nije izgledalo kao da ima nešto puno prilika.

Nakon poraza od Zvereva u prošlogodišnjem finalu završnog Mastersa u Londonu, umesto da se fokusira na to što je sjajnu sezonu, iako su ga mnogi unapred pokopali, okončao kao broj 1 — Đoković je opet imao potrebu spomenuti kako nije bio sasvim zdrav, kao ni u Parizu, gde je dva nedelje ranije u finalu izgubio od Karena Kačanova.

Nekoliko meseci ranije, na Roland Garosu je nakon poraza od Marca Ćećinata održao onu sramotnu konferenciju na kojoj se ponašao poput nadurenog, razmaženog klinca. Manje-više na svako pitanje odgovarao je sa da ili ne i vruće je glave takoreći izmislio da nije siguran hoće li igrati sezonu na travi, što je valjda trebalo značiti da pomišlja odustati od života i tenisa. Hteo, ne hteo, na taj način je sebe stavio u centar pozornosti, oduzimajući sjajnom Talijanu, koji je upravo ostvario rezultat karijere, njegovih pet minuta slave.

Noletova frustracija

Uveren sam da jedan deo vas dobro zna o čemu pričam, a završimo zasada sa onim meč loptama za Federera, na US Openu 2011. Ovde je jadničak razočaran što je zbog dve izborene meč lopte za Federera valjda 90 posto tribina zapalo u ekstazu, a još se pre počeo mrštiti.

Da, to je onaj gotovo mitski meč; usliedio je Noletov ritern, nakon kojeg je stao animirati publiku i okrenuo meč u svoju korist, a Federer je imao valjda najgori ispad u karijeri kada je o tom riternu frustrirano pričao kao o sretnom udarcu kakvog on, tobože, nikada ne bi odigrao. Nole je tada gospodski odgovorio, baš onako kako on to zna, da ne bi sada ispalo kako pričamo o kakvom frustriranom i nerealiziranom bilmezu.

Taj Đokovićev odnos s publikom oduvek je bio prilično komplikovan.

Navijačima nije seo još od samog početka karijere kad je bio sumnjičen da neopravdano, u trenucima kad klizi u poraz, predaje mečeve ili zove medicinske tajm-aute. Za to su ga svojevremeno optužili i Federer i Endi Rodik. Nole je neumorno nastavio ulagati u svoj imidž, neretko se predstavljajući kao duhovita i otkačena osoba, prodavajući raznoraznu new age priču, a sve u želji da se publici uvuče pod kožu. Ali čini mi se kako nikada nije shvatao jednu stvar — zapravo, publika i nije u tolikoj meri bila protiv njega.

Naprosto su Federer i Nadal svet za sebe; dva obična, normalna i skromna tipa. Takoreći komšije. Obojicu je zbog toga lagano voleti, a pogotovo Federera zbog načina na koji igra i dominira; Nadal je takođe spektakularan i oko sebe fura tu auru neverovatnog borca. S druge strane, Nole se nikada nije davao dojam tako iskrenim ili autentičnim i još se tome usudio umešati u tu romantičnu idilu ili dramu, i to na kakav način — njegova je dominacija ‘negledljiva’, teška i ružna za protivnike, kao da nikom ne uliva nadu u drugačije sutra. Uostalom, publika opšte voli da navija za autsajdere, a to je još slađe protiv takvog tipa. Još kada se na ovako drzak način zamerite Rafi koji je odigrao legitiman udarac…

Šalu na stranu; iz tog ‘progonstva’ ili života u senci Federera i Rafe rodila se Đokovićeva frustracija koja zna eksplodirati, kao u onom poznatom slučaju u Madridu kad je gotovo celi meč ratovao s publikom. Doduše, jednu stvar treba imati na umu — rekao bih da je Nole ponekad svesno antagonizirao taj odnos s publikom. Da je, ajmo reći, dopuštao umišljati kako su svi protiv njega, da ga je to hranilo i davalo motovaciju; da je time budio balkanski inat u sebi i od njega neretko profitirao. A te ponekad burne proslave baš nisu sele picajzlastoj teniskoj publici.

Neki će možda reći kako Đokoviću sada ‘prebrojavamo krvna zrnca’, ali nam to nije ni najmanja namjera.

Baš sam neki dan sasvim slučajno naleteo na jedan citat velikog Špace Poklepovića: “Hoću viteštvo, hoću kulturu, hoću uljudnost” Špacina maksima može se odnositi na sport, ali ako malo razmislimo, tenis je baš idealan za njenu primenu; u tenisu je veština gotovo uvek onaj presudni faktor, tačnije uticaj sudija, sreće i ostalih pizdarija uistinu je minimalan. Ako je tako, zašto bi se onda neko trebao izgovarati, pozivati na povrede i slično, pogotovo ako se radi o nekome ko želi biti najveći svih vremena? Povrede koje Đoković spominje verovatno su sitnice koje brini hiljadu tenisera i prećutni dogovor je da se o tome ne priča.

Najveći svih vremena

Tenis je, uostalom, gospodski sport; okej, mogu razumeti potrebu za drugačijim ili politički nekorektnim igračima, ali Đoković radi upravo suprotno od onoga čemu stremi — želi biti gospodin i omiljen poput Dvojke, a neretko ne može biti takoreći običan u porazu. Na kraju krajeva, kroz tenis se, pa i opšte kroz sport, treba i može postati boljom osobom; treba naučiti kontrolisati emocije, pobediti svoje demone i izaći s terena ‘čist’ sa samim sobom, spreman ‘osvetiti se’ idući put. Zato bi tu misao — ‘kad sam na vrhuncu, obojica znamo da si mali miš za mene’ — Nole trebao zadržati samo za sebe. Drugim rečima, trebao bi da ukroti svoj ego.

Kad je Novak Đoković zapao u onu najtežu krizu u karijeri, navijao sam za njegov povratak, pa i verovao u njega. U polufinalu prošlogodišnjeg Vimbldona protiv Nadala gotovo sam huliganski navijao za njega i bilo mi je drago kad je svima koji su ga otpisivali začepio usta. Ali ovo ionako nema nikakve veze s tom ‘trkom na život i smrt’, tj. trkom za GOAT-a; što se kaže, neka bolji pobedi.

Sve u svemu, Noleta sam manje-više uvek cenio, a stekao sam utisak kako ga u posljednje vreme sve veći broj teniskih poklonika sve više ceni, što je apsolutno zaslužio. Pa, opet, kao da uvek postoji neka zadrška prema njemu. Cenimo ga kao igrača, ali ga kao sportistu baš i ne volimo. Ne volimo ga i ne obožavamo ni blizu kao Dvojku. I možda će jednog dana Nole prestići tu dvojicu i postati najveći svih vremena, nešto što ga već ‘večno’ održava na životu i na neki način postaje njegova opsesija.

Ali, uprkos tome što ćemo ga još više ceniti, nekako duboko u sebi znat ćemo da zapravo nikada nije bio poput Njih. Nikada nije bio takav gospodin, nešto za čim samo tiho čezne.

Za to si je, nažalost, barem što se mene tiče, dobrim delom sam kriv..." - završio je svoj tekst novinar Ivan Mlinarić.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)