ALEKSANDAR DŽOKER ILIĆ: MMA borci nisu siledžije! Kod nas se greška skupo plaća! Moja sledeća borba će biti bomba!
Foto: Ilustracija: Aleksandra Čolić

Espreso intervju

ALEKSANDAR DŽOKER ILIĆ: MMA borci nisu siledžije! Kod nas se greška skupo plaća! Moja sledeća borba će biti bomba!

Naš gost u rubrici Espreso intervju ove nedelje bio je MMA borac, jedan od najboljih koje Srbija ima, Aleksandar Ilić Džoker

Objavljeno: 20.09.2020. 22:00h
Uroš Marjanović
Uroš Marjanović
Urednik rubrike Sport
  • 179

MMA sport u Srbiji je iz godine u godinu u sve većoj ekspanziji, a iz naše zemlje sve više i više kvalitetnih i uspešnih boraca potpisuju ugovore sa najboljim svetskim organizacijama i beleže velike pobede.

Među njih svakako spada i Aleksandar Ilić (31) poznatiji pod nadimkom Džoker, koji je trenutno deo najjače evropske MMA organizacije - KSW.

Tokom dosadašnje karijere je ostvario skor od 12 pobeda (8 nokautom, 2 puta predajom i 2 puta sudijskom odlukom), uz samo tri poraza, bez ijednog pretrpljenog nokauta.

Javnost u Srbiji i regionu odavno dobro zna za njega i koliko je kvalitetan borac, a svetska MMA scena ga je upoznala kada je izveo jedan od najboljih viđenih nokauta u 2019. godini protiv jedne od najvećih zvezdi poljskog sporta uopšte i bivšeg olimpijskog šampiona u rvanju, Damijana Janikovskog.

Tada je izveo jedan od najtežih i najatraktivnijih udaraca u borilačkim sportovima - "questionmark kick" kojim je nokautirao Poljaka, zbog čega su sada mnogi MMA fanovi taj udarac nazvali i "Joker kick".

Nažalost, zbog pandemije koronavirusa u 2020. godini nije imao još nijednu borbu, iako su se ljubitelji MMA sporta uželeli da ga vide u oktagonu.

Upravo to je bio jedan od razloga, osim toga što pre svega izvanredan sportista, istinski predan svom sportu i karijeri i što uvek ima šta da kaže, da ga pozovemo da bude gost redakcije Espresa i da sa njim popričamo o njegovoj dosadašnjoj karijeri, budućnosti, ali i uopšteno o situaciji u MMA sportu.

Aleksandre, dugo nisi imao borbu, nekih deset meseci, još od onog poraza od Kesika na KSW-51 u Zagrebu. Šta se dešava trenutno i ima li nekih najava da bi uskoro mogao ponovo u oktagon?

- Imali smo problema zbog ove korone. Imao sam zakazan meč u martu u Poljskoj na KSW-u, i onda su oni bili pomereni za april, ali kako se tada koronavirus zahuktao, svi događaji su otkazani i ceo svet je stao na neki način. Jedino je UFC pokrenuo taj "Fight island", sad je i KSW od juna ili jula pokrenuo svoje događaje, rade to u stidiju, televizijski su prenosi po principu "pay per view" (plati da gledaš).

- Nadam se da će uskoro biti velikih vesti. Ne smem da ih otkrivam još, nažalost. Ali svi koji me prate na mom Instagram profilu će saznati sve za nekih 10 dana.

- Jeste prošlo je 10 meseci, imao sam  tom periodu dve borbe zakazane, pripremao sam se dva puta, čak je trebalo da nastupim i na jednom događaju u Dizeldorfu 5. septembra, kod mog prijatelja i menadžera Ivana Dijakovića, ali nažalost imao sam problema sa protivnicima, čak trojica njih su otkazali, a neki koji su hteli da rade meč su imali problem zbog korone ili im njihove Vlade nisu dozvolile da putuju ili je bio problem s karantinom i nije moglo da se reši, tako da se nadam da ću nastupiti nekom drugom prilikom tamo.

Znači nije bila tvoja odluka da se ne boriš dok traje cela situacija s koronom, da nisi želeo da rizikuješ nešto?

- Ne, ne. U Švajcarskoj, gde ja živim, život je funkcionisao normalno. Ja sam trenirao, imam tamo svoju malu salu, gde imam svoj ključ, koristim je 24, momci su trenirali sa mnom. U Beogradu su isto bili, da tako kažem, malo privatni treninzi, zatvorenog tipa, za određeni broj profesionalnih boraca. Mi smo sve vreme trenirali u punom gasu, jer takav je naš sport. Ja ne smem sebi da dozvolim da stajem i ne radim ništa praktično 10 meseci, jer onda mi treba isto toliko da se vratim gde sam bio.

- Najveći problem tih privatnih organizacija je upravo publika. Recimo prošle godine KSW Zagreb, da oni opet dođu isplati im se samo ako arena bude puna. Ako je prazna ili ako nemaju dozvolu Hrvatske ili sutra žele da dođu u Srbiju i nemaju dozvolu naše Vlade da napune Beogradsku arenu, onda se njima ne isplati. Logičnije im je da rade kao UFC, u studiju i da naprave televizijski prenos, da sklope ugovor sa nacionalnim kućama kao što imaju i naravno "pay per view".

foto: Natalija Atanacković

Kao što kažeš korona je poremetila ceo svet, a koliko je tebe omela u tvojim profesionalnim planovima i da li ćeš uspeti da nadoknadiš to koliko si izgubio u ovih 6-7 meseci.

- Upravo sad me čeka velika stvar i iskreno mi je žao što ne smem da kažem, ali imam ugovor da ne smem da pričam o tim stvarima i moram da sačekam KSW da objave prvi. Mislim da je to jako velika stvar za srpski MMA i ljudi kad budu videli vest, biće to prava bomba. Očekujem nešto baš veliko i ogromno, kako za mene i za srpski MMA.

Sad kada pominjemo koronavirus, video sam da te je i Vaso Bakočević, tvoj dobar prijatelj, nešto prozivao da si u nekim teorijama zavere o koroni, pa koje je tvoje to neko mišljenje o svemu tome?

- Za nekog su to teorije zavere, a za mene realnost. Mislim da svaki čovek koji je iole, da kažem polupismen i ajde da bude prosečno inteligentan, ne mora da bude naučnik, da bi skapirao da tu nešto "smrdi", narodski rečeno, ono što se plasira nije to, smrtna stopa nije ta, ja poznajem ljude koji su bili zaraženi, neki nisu imali nikakve simptome, neki su imali obične prehlade. Mislim da se to digla previše prašina i da ceo svet i ekonomija stanu. Ja sam sportista ceo život, ne pijem, ne pušim, nemam sklonost ka težim problemima, da ne kažem drogama, i vodim potpuno zdrav život. Ono perem ruke svaki dan, tuširaš se svaki dan, vodiš računa o distanci, ne moramo svi da ležimo jedni na drugima, jedino u našem prevozu nažalost, ali ne vidim sad tu nešto, neku promenu. Sad i te vakcine, ja sam protiv toga. Generalno, nisam pristalica vakcina, niti verujem da jedan Bil Gejts vodi računa o našoj deci.

Ti si nešto kao Novak, koji isto sumnja u tu vakcinu o koronavirusu?

- Pa ja sam malo radikalan. Ali recimo 70% ljudi s kojima pričam i oni isto misle, samo neki nemaju mu*a, izvini na rečniku, da to kažu. Neki se plaše da ih sutra ne osude kao Novaka, ali mene to ne interesuje. Niti sam ja Novak, niti sam toliko popularan, niti me zanima da li će neko da me voli ili neće, ja sam ja i imam svoje mišljenje. Sad što ljudi žele da ja kažem nešto drugo, što će njima da se svidi, to je njihov problem. Pa se plaše da li će da ih pozove Espreso, ili da gostuju u nekoj emisiji, izgubiće sponzore, da li će biti zabranjeni na neki način, ali ja mogu da kažem šta god želim. Kome se to sviđa, sviđa. Kome se ne sviđa, Bože moj... Naravno, poštujem i cenim mišljenje drugih. Ako ti želiš da se vakcinišeš, samo napred. Ako si ti vakcinisan, to znači da imaš neka antitela i otporan si na taj virus, ja tebe ne ugrožavam, ugrožavam sebe na neki način. Da ne davim previše, ali eto da kažem da ne verujem da će neki čudotvorni lek ili vakcina da nas spase.

Što kažeš da se manemo tih stvari i vratimo sportskim temama i malopre si mi dao sjajan šlagvort za sledeće pitanje. Ceo život si u sportu, počeo si od košarke, trenirao si u Partizanu, je l' tako?

- Da, tako je. Bio sam i u Partizanu i Radničkom i OKK Beogradu. Čak sam se i fudbalom bavio kad sam bio klinac, od 5 do 6. godine, trenirao sam u Obiliću, pošto sam ja s Crvenog krsta, pa mi je Obilić praktično komšiluk i sva deca su išla na fudbal, pa i ja s njima. Onda je došla ta sekcija Partizana u moju osnovnu školu, moj stariji je krenuo i dosta drugara iz odeljenja, pa po principu kud svi, tu i ja i tako je krenula moja košarkaška karijera koja je trajala nekih 13 godina.

foto: Natalija Atanacković

To nije uopšte mali period, kako se sećaš tog dela svog života i posvećenosti košarci?

- Jako lepe uspomene imam i mislim da me je košarka na neki način edukovala kao sportistu uopšte. To je ono jako bitno što ti dobijaš, a što ne možeš da naučiš ni u kući, ni na ulici, ni u školi. Prvo da ne kasniš na taj trening, pa taj trening čekaš sa nekim uzbuđenjem, jedva čekaš da ideš, voliš to, poštuješ salu, poštuješ trenera, opet je on neki autoritet, poštuješ svoje timske kolege, učiš da gubiš, tugujete zajedno, pobeđujete zajedno, učiš da poturaš leđa, praviš žrtvu da bi tim pobedio, nisi ti jedinka i ne pobedi uvek tim koji ima najboljeg igrača na terenu. I mislim da kada sam ja ušao u MMA sport, koji je pak individualni, ušao sam sa nekom drugačijom filozofijom borenja i treninga i drugačije gledam na trenera i sve što radimo zajedno.

Upravo sam to i hteo da te pitam, koliko ti je to bavljenje košarkom pomoglo u MMA, iako kao što kažeš na prvi pogled nemaju veze jedno s drugim? Znam da si jednom prilikom rekao da ti je pre svega pomoglo da lakše prebrodiš pobede i poraze.

- Što se kaže, moraš da padneš da bi naučio da ustaneš. Niko od nas ne voli da gubi, neko se s porazom nosi lakše, neko teže. Razlika je što ti izgubiš utakmicu, možeš da staviš ruke u džepove i odeš kući. Možeš da se nerviraš, možeš i da otplačeš u svlačionici, možeš da slomiš reket, ako igraš tenis, ali ti opet za tri dana imaš novi turnir ili novu utakmicu. Ti za mesec dana se ne sećaš šta si radio, mislim ne bukvalno. Navodim često Novaka kao primer, jer on je najbolji naš sportista svih vremena, ali koliko Novak ima poraza u karijeri?! Mislim statistički preko 200, da ne lupam, sveukupno u njegovoj celoj karijeri, ali neki borac da ima npr. tri poraza, oni kažu gotov je, smeće. Razumeš šta hoću da ti kažem. Naš sport je mnogo teži sa psihološkog aspekta. Imamo fenomenalne primere, jednog Hoze Alda koji je bio u UFC-u neporažen 8 godina i izgubio je jedan meč i ljudi su pravili one gifove, sprdali se na njegov račun. Za naš sport moraš da si mašina u nekom tom psihološkom smislu, što ne kažem da u drugim sportovima ne treba. Evo drugi primer, može centarfor da promaši 15 šansi i 3 penala i da da gol u odlučujućoj utakmici i svi će da ga nose na ramenima. Zato mislim da je meni košarka pomogla sa tog aspekta, a s drugog aspekta košarkaši su mnogo koordinisani zbog rada ruku i nogu, uglavom su brzi i eksplozivni, izbalansirani su, meni je opet prednost ta kretnja, duge ruke, noge, to sam sve s košarke doneo. I te neke stvari da kad uđeš u salu ti znaš o čemu se radi, nisam došao s ulice kao neki potpuni laik koji je došao tu i sad, žargonski rečeno, došao da nauči da se bije. Ja sam to gledao kao sport i što kaže moj sadašnji trener Savo (Lazić prim. aut.) "Ja kad pogodim direkt, ja ne gledam kao da sam sad išao nekog da slomim, nego gledam kao da sam poentirao". I to jeste tako, u našem sportu je to poen. I to je jednostavno ta drugačija filozofija, nego što većina ljubitelja i gleda na naš sport.

I posle 13 godina treninga su odlučio da prekineš s košarkom, da se prebaciš na MMA. Zbog čega?

- Uf malo je čudan taj razlog. Timski sportovi su u Srbiji malo i prokleti s jedne strane. Zato što ne odlučuješ o svemu ti. Nažalost, ja sad sa te strane razumem tadašnje trenere, koji rade u Srbiji u ono vreme, početak 2000-ih, rade za bedne plate i onda tu dođe neko ko igra na tvom mestu i ne zaslužuje da igra, a igra jer mora, jer je tata sponzor kluba ili političar ili se gurnu pare treneru da njegov sin igra i to su neke stvari koje ja tada nisam razumeo, ali sada opet razumem. Tada, u to vreme, pogotovo ranije, neki trener radi za 30.000 dinara i ima dvoje dece kući i dođe neki čovek i da ti još 15-20 hiljada, ko to neće uzeti?! Ja to razumem u tim mlađim kategorijama i ostalo. Ali kako idu stariji, pojavljuju se neki menadžeri. Meni su iskreno tražene pare da bih sedeo na klupi, da bih igrao, ja neću sad da imenujem. Ja nisam imao problem kada je neko stariji ili bolji. U mlađim kategorijama sam bio i u reprezentaciji, kotirao sam se kao jedan od boljih plejmejkera u svojoj generaciji i jednostavno mi je to bilo nenormalno. Jer moji roditelji nisu sportisti i nisu edukovani kako te stvari funkcionišu, nisam imao menadžera, nisam imao neku potporu i podršku i moj karakter je bio da kažem zaj***n kad sam bio mlađi. Bio sam temperamentniji, ne agresivniji, ali brzopletiji. Kad si mlad te stvari te pogode, pa ne možeš da prećutiš, pa odgovoriš, ne trpiš nepravdu i onda jednostavno sam došao kući i rekao sebi, pa ja ne vidim ovo. Ja pucam na nešto veliko, da igram neku Evroligu, neki NBA, mene ne zanima da se ja svađam s nekim menadžerima ili trenerima.

- Ja sam oduvek voleo borilačke sportove, uvek sam ih pratio, ali kada treniraš dva puta dnevno jedan sport nemoguće je trenirati i nešto drugo. Tako da sam ja jedno vreme od šest meseci trenirao uporedo, što ovi ljudi s košarke nisu znali. I ubrzo je bio prvi amaterski turnir, odneo sam pobedu, bio sam proglašen za borca turnira i rekao sam da je ovo sport za mene. Jer ovde odluke donosim ja, preko puta mene može da bude sutra, i sin predsednika neke države, ali ne može njemu to da pomogne. U kavezu su uslovi jednaki. Nema tu, ovaj treba, ovaj ne treba, ti nećeš igrati. Nema nepravde. Mislim, nema nepravde, uvek je faktor sreće jako bitan. Uđeš, pobediš ili izgubiš i to je to. Tako da sam u tom trenutku bio izrevoltiran, ali sam ja bio zaljubljen u ovaj sport, pratio sam ga i gledao, sve zbog Mirka Filipovića u to vreme.

E to, šta te je konkretno još privuklo ka MMA?

- Pa, Mirko (Cro cop prim. aut.). Mislim da ne postoji borac od moje generacije i starije za koje Mirko nije istinska legenda ovog sporta. Po rezultatima, ja bih ga uvek svrstao, u Top 3. Verujem i drugi bi morali da ga stave tu. Mislim svaka generacija i vreme nosi svoje. Kao što se danas svađamo da li je bolji Maradona, Pele, Mesi ili Ronaldo. Ali kažem za taj uticaj na Balkan koji je ostavio ja ne mogu da ga svrstam među najveće, ako ne i najvećeg. Jer jednostavno, mi smo svi odrasli uz njega i gledali te njegove mečeve, upijali svaki njegov intervju, taj fanatizam koji on ima i dan-danas je neverovatan.

Kažeš da si posle 6 meseci odmah imao prvi turnir i prvu pobedu, kako se sećaš svoje prve borbe, svog prvog meča i amaterskog i profesionalnog?

- Sećam se svega, bukvalno svakog detalja. Ja svaku svoju borbu mogu da izanaliziram bez da je gledam. Imam jako dobru memoriju i neke sitnice pamtim.

Kako si se osećao psihički uoči borbe, pa onda sam taj prvi ulazak u ring?

- Pazi, ja sam za taj prvi amaterski meč tada dobio relativno poštenog protivnika. Mnogo boljeg nego što sam ja bio. Momak je imao iskustvo u borilačkim veštinama, trenirao je par godina, koliko se sećam trenirao je dva-tri borilačka sporta. Fizičke predispozicije fenomenalne. Ali jednostavno mene je to izdvajalo što sam ja uvek imao dobru glavu. Uvek sam znao gde želim da se meč odvija. Znam koliko znam i ono što znam ću forsirati i znam šta želim. Ušao sam, iskoristio tu šansu i dobio sam taj meč jako dominantno. Iako verovatno u tom trenutku nije bila tolika razlika, ali jednostavno sam se dobro snašao, slušao sam ugao, što se kaže upravljali su sa mnom k'o na džojstiku. To je verovatno ta glava jer sam ja, bio plejmejker, u većini klubova sam bio i kapiten i bio sam neko ko donosi odluke, od prenošenja lopte, postavke napada, odbrane, uzimanje bitnih šuteva na kraju utakmice i uvek sam to imao u sebi. Kad je bitno dosta igrača beži od lopte, a mene je to vozilo. Kad je frka i kad je tenzija na tribinama, mene je to palilo da dokažem da sam bolji i da se nosim s pritiskom. Onda je meni taj pritisak u tom prvom meču bio totalno, za početnika, neverovatno nizak. I generalno, uvek kad sam bio neki autsajder i kad su me ljudi otpisivali, kao na primer s Janikovskim, ja sam pokazao svoju dobru glavu.

foto: Natalija Atanacković

A kako izgleda nošenje sa strahom, to je ono što mnogi ne znaju i ne shvataju, da svako ima strah kad uđe u borbu, nema toga ko nema?

To svi imaju. Sve nas je strah, veruj mi. Pa sad lupam, ali Mesi igra finale Lige šampiona i on sigurno ima tremu koliko god da je on Mesi. Da šutneš penal, da te gleda ko zna koliko miliona ljudi. U našem slučaju, to nije strah od batina. Ja svaki dan dobijam batine na treninzima. Mnogo veće batine sam dobijao na sparinzima i pripremama nego na mečevima, mnogo veća oštećenja i mnogo veće povrede na treninzima nego na mečevima. Tu je strah od neuspeha, strah da se ne izblamiraš i ne obrukaš. Ipak je to ogroman pritisak, nije samo trening. Mi imamo to skidanje kilaže koje je nenormalno teško, i psihički i fizički. Ja potpisujem da 90% ljudi samo da probaju to da odrade, bez meča, samo da prođu kroz to što mi radimo, da treniraju kako mi treniramo, da budu na tim dijetama, da zadovolje tu kilažu, da skinu tih 10-15 kila i kad završe vagu kao da su pobedili meč. Mislim da 90% ljudi to ne bi moglo da izdrži. To je jedna psihička tortura, jedan stres. I onda ta putovanja, aerodrom, pa uvek su tu neke, pogotovo ako radite u nekim stranim organizacijama, niste vi favorit, niko od njih ne želi da vi dobijete, svi žele da dobije domaći borac. Neke stvari se rade protiv vas. Mislim, nisu to stvari ono kao kad gledate Van Dama, pa mu ovaj sipa otrov u vodu kao na filmu, to su gluposti. Nego jednostavno nećete imati tretman kao domaći borci. Može da se desi da vam kasni let, da vam kasni vozač da vas pokupi, da vam kasni vaganje sat vremena, da nemate dobru svlačionicu, da nemate adekvatan hotel, rum servis... Sve vam to odvlači energiju, sve vam to crpi energiju, pogotovo u tom momentu jer ste iscrpljeni dok čekate vagu, svaka sitnica doprinosi tome. I ako ne znate da se nosite sa tim psihičkim pritiskom jednostavno to je onda izuzetno teško. Sve tu je neki spoj i miks osećanja i onda kad izlazite na taj meč, vi ste ceo dan u toj svlačionici skoro, tu provedete 7-8 sati. Iščekivanje, bekstejdž, zagreješ se tri puta, ohladiš se tri puta, zavisi da li događaj se prenosi, da li ima reklama, zavisi koliko se borbe brzo završavaju... Teško je. Nije to fudbal, utakmica je u osam i 45, znaš kad počinje zagrevanje i to je to. A ja recimo radim meč koji je osmi od 10 mečeva. Ja ne znam koliko će se brzo završiti prvih sedam mečeva. Šta ako budu nokauti u prvoj rundu, znači ja sam brzo tu, za sat i po vremena, a ako svi mečevi odu na odluku, znači ja sam tu za tri i po sata. I non-stop moraš da pratiš to i da održavaš tu neku temperaturu o kojima ljudi ne razmišljaju. Ne sme fokus da ti beži, da držiš koncentraciju. Dešava se da ti tog dana telefon zvoni 3 hiljade puta, da ti ljudi hoće da stupe u kontakt s tobom da mi središ kartu, ti druže ne da ne razmišljaš tog dana o karti... Ja sam sto puta rekao da ja svojoj ženi i bratu kupim kartu, a ne da dajem nekim drugim ljudima, jer te organizacije i ti  borci žive od toga. Taj dan stvarno ako ne znaš da se izboriš s time u glavi i da se vodiš s tim i na kraju izađeš na meč i svi imaju ono u glavi, toliko sam trenirao, toliko sam se odricao, npr. taj Rakić ode na kamp po 2-3 meseca, ne vidi ženu, ne vidi dete i ti sad uđeš i treba neko da te nokautira za minut, jer ti ne želiš samo da se obrukaš, gledaju te deca, svi gledaju u tebe,i svi žele da uspeš i ti želiš da uspeš i tu se vraćamo na onu priču ako izgubim meč, ja ne mogu da stavim ruke u džepove i idem kući i kažem radim sledeći meč za sedam dana, pa onda sledeći. Ti prvo dobre povrede možeš da izneseš iz meča, pa sad ako pričamo o UFC-u, ti imaš Atletsku komisiju koja ti zabranjuje da neko vreme sparinguješ i radiš mečeve, pa tek onda pripreme, pa opet skidanje kilaže... I šta ako se desi da kojim slučajem izgubiš i sledeći meč, pa tebe onda nema godinu dana, ti si u problemu. Shvataš? Jako je teško. U svakom sportu imaš trening igrače, imaš igrače koji su na terenu najbolji i to je ono što deli šampione, ta glava, to nošenje s pritiskom i taj "softver" koji imaš da doneseš pravu odluku u pravom momentu.

Sad kada si se dotakao te teme različitog tretmana koji borac dobija kada gostuje negde u inostranstvu ili ono "nameštanje" protivnika, da li je to nešto što ti smeta u MMA sportu i šta je to što ti još smeta u sportu kojim se baviš?

- Što se tiče nameštanja protivnika, ljudi očekuju nekog početnika borca, amaterskog ili koga god, koji je perspektivan i koji se gura, da odmah on napravi neke svetske uspehe, da se odmah bori s nekim šampionima, ali to je nemoguće. Kad uđeš u profesionalni MMA, to je isto kao kad fudbaler pređe iz omladinaca u seniore, pa izađe pred 50.000 ljudi. Ne možeš odmah da igraš Ligu šampiona, moraš prvo da igraš protiv nekog Javora, Užica, pa onda neki derbi, Vojvodina, Partizan, pa onda tek da vidimo je l' imaš i m**a i glavu da igraš na ozbiljnim utakmicama, pa tek tu kad skupiš iskustva ti onda možeš da ideš u inostranstvo i da budeš neki Vidić ili neko drugi. Tako je isto i u našem sportu ili boksu. Ne možeš očekivati da neki mladi borac, evo uzmimo primer mene, dođe neki novi borac, u mojoj kategoriji, kakve su njegove šanse?! Jako teške. Isto tako sad da pitamo u ovom trenutku, da ne hvalim sebe, ali koje su moje šanse da ja pobedim UFC šampiona Adesanju?! Jako male, 90 prema 10, to je ipak svetska klasa, da pričamo realno. Skoro su me u nekom intervjuu pitali za malog Veljka Ražnatovića, ne može on sad odmah da sutra boksuje s nekim Lomačenkom ili Usikom, jednostavno mora da se gradi. Do neke granice. On sad ima 9-10 mečeva, sad već sledeći protivnik bi trebalo da mu bude neki bokser iz Top 150, iako se ne razumem toliko u boks. Jednostavno, ne možeš dobiti odmah MMA borca koji je spreman za pet rundu po pet minuta iz prvog meča. Ti moraš da imaš iskustva. Sećam se prvog meča, ja sam bi prespreman, pa sam crk'o posle 2 minuta. Zaboraviš da dišeš unutra. Uđeš u neku razmenu, čim nemaš ravnomerno disanje, puls skače, masa je tu nekih stvari. Moraš da imaš nekog iskustva, da se radi s nekim, da se ulaže, da prođe kroz masu sparinga i priprema da bi onda došao na to. Isto kao i za Olimpijske igre, neko za to trenira čitav život, sprema se četiri godine. Meni je to razumljivo i znam kako te stvari funkcionišu. Kod nas je to malo teže, kod nas nema toliko menadžerisanja i toliko para, niti se ulaže novac kao u boksu i često se dešava, tj. da se naši borci odmah bacaju u vatru. Kao što sam ja tada bio gurnut s Janikovskim. Pa, ako se pokažeš, pokažeš se, to je to. Niko te ne pita. Nema onoga ajde da ti damo nekog ko je kao ti što dolaziš, da je neko koji tek potpisuje. Nego ti odmah uvale neku zvezdu, da se on gradi. Jer ko sam ja bio naspram Janikovskog?! Nebitan lik totalno. A on je olimpijski, svetski, evropski šampion. Oni su na to možda gledali kao evo doveli su lika da ga Janikovski očisti. Malo je tu problematično, ali se opet slažem s tobom. Dosta ima seoskih šampiona, dostao ima tih ljudi koji se diče nekim titulama i rade mečeve na lokalnom nivou i tu ostaju. Mislim, ako to njih zadovoljava, okej. Ako imaju interesa u tome ili žele nešto s tim da naprave, to je dobro, ali ako pucaju na nešto ozbiljno, onda moraš da odeš u najbolje svetske organizacije da se dokažeš. Naravno, nije sramota ni izgubiti, ali ako stremiš ka tome i ako si stvarno profesionalac i živiš od tog sporta, onda nemaš izbora. Mi smo mala zemlja, malo tržište. Šta sad zanima UFC da dođe neki Srbin da bude u UFC-u?! Niti je engleski naš maternji jezik, niti je to naše govorno područje, možeš ti pričati engleski koliko hoćeš, ali ne možeš ti s njima na engleskom da ulaziš u neke rasprave i "trash talk-ove". To ti je kao kad bih ja ušao u "trash talk" sa Englezom na srpskom, pa uništio bih ga u sekundi.  Zato taj Mekgregor, njemu dovedeš, onog Brazilca Alda, on se pogubio. A opet treba njihova publika da te prihvati. Oni dođu u Evropu ili Australiju, ali opet, njihovo tržište je Amerika i oni će uvek forsirati da njihovi šampioni budu neki Amerikanci, Brazilci, Kanađani... Oni uvek imaju nekog favorita koga guraju, i to je jasno, jer taj čovek prodaje karte, taj čovek je zvezda.

Sad kad smo kod toga, kako gledaš na to što bi Rakić već sledeći ili možda meč posle toga, ako pobedi, mogao da dobije šansu za šampionski pojas u UFC-u?

- Ja sam uvek pričao da će on doći dovde. Meni su se nekad ljudi podsmevali zbog toga, pa mi šalju poruke kakav Rakić. Ali on je... Kakva je samo razlika bila na ovom poslednjem meču između njega i Smita?! Pa samo po atleticizmu, po fizičkoj snazi, po kondiciji, po dužini ruku. On ima sve da bude šampion UFC-a. Ima i volju i želju i vrhunski tim, i radnik je neverovatan, naravno, nešto i da se poklopi i UFC da mu da šansu i da žele da tako kažem da ga "guraju". Evo na primer Miočić (šampion UFC-a u teškoj kategoriji prim. aut.), on je vatrogasac čovek, zamisli koji su marketing mogli da naprave s njim?! Čovek koji spašava živote, ali jednostavno on nije šoumen, nije negativac koga oni mogu da iskoriste i normalno je da će njima pre leći Džon Džouns koji je non-stop u nekim incidentima, koji pravi probleme... Kad pomisliš na boks, većini odmah pada na pamet Majk Tajson. Zašto? Zato što je nenormalan nokauter, zato što je pojava, kada vidiš onog lika, on je bio monstrum u ono vreme. On je bio atraktivan, raznosio je svoje protivnike i bio je bezobrazan i imao je incidente. Nikog ne zanima jedan Vladimir Kličko, zanima mene zato što sam ja u tome, ali nekog prosečnog građanina ne zanima. Njemu je to dosadno, on to neće da gleda.

Na to sam i mislio kada sam pominjao ono "nameštanje" protivnika, jer se sada organizacije vode time da uparuju borce s nekim koji je atraktivniji za publiku, veći šoumen, nego s nekim ko je objektivno bolji borac?

- Što se toga tiče, meni je to danas jasno. Ceo sport je biznis. Mesija recimo sad da prodaju, šta je to za njih 300 ili 400 miliona. To će oni da zarade od dresova za mesec dana. To je marketing. Oni znaju da on možda ne vredi te pare kad bismo pričali fudbalski, ali pogledaj šta on njima sve donosi, pa koliko navijača Barselone bi prešlo da navija za drugi tim?! Ko bi gledao španski ligu bez Mesija i Ronalda?! I onda je meni jasno. Moraš ti da si kvalitetan, to na prvom mestu. I ako imaš taj neki X faktor, ako umeš s ljudima, umeš s kamerom, da privučeš publiku, da umeš, naravno, da pričaš neki drugi jezik, moraš da znaš engleski i onda da imaš i te pratioce, da si zanimljiv, da te publika traži... Ljudi to vole, i ti ako si popularan i možeš da prodaš karte, oni te uzimaju. To su privatne organizacije, nisu to savezi. Nije to da FIFA organizuje takmičenje. Oni da sutra hoće da prodaju tu organizaciju, da stave ključ, i da naprave sutra nešto drugo od KSW-a i oni će to da naprave. To tako funkcioniše, privatna je firma i kao i za svaku firmu i oni hoće da imaju čoveka koji će da im proda karte, koji će da im donese, lupam, milion "pay per view-ova"... Oni gledaju u tebe kao investiciju, da ono što oni ulože u tebe, ti im vratiš duplo.

foto: Natalija Atanacković

Sve u svemu, čini se da Srbija nikad neće biti bliže tome da ima UFC šampiona, pogotovo što je Rakić odlučio da se samo bori pod zastavom Srbije.

- Tako je. Meni je to drago i zbog toga su ga ljudi kritikovali, ali uvek će da se nađe neko da pljuje, ali meni je to normalno. Mislim, to su takvi ljudi. I sutra ako izgubi neko će da kaže "Znao sam, on nije šampion". To je meni nenormalno da ti sutra navijaš za Nadala, a ne za Đokovića ili za Španiju protiv Srbije. Meni je to ludački da ti je bliži neki tamo, a ne naš borac.

Kako gledaš na to što imamo sve više boraca iz Srbije u UFC-u, tu su sada ušli i mali Duško Todorović, pa onda Uroš Medić?!

- Pa to, pojavio se taj "Contenders series" koji organizuje Dejna Vajt, ta neka njegova privatna organizacija. I kroz nju filtrira borce za UFC i daje im ugovor. Mislim da je sada mnogo lakše ući u UFC nego pre 15 godina. To je tad bilo kao svemirski brod. Dešava se da u UFC-u zaluta neki borac koji nije tog kvaliteta. Ima i sada tamo masa boraca koji su u debelim negativnim skorovima, sa 3-4 poraza, ali oni ih i dalje drže tamo. Ne znam zašto. Da li je to dobar menadžment, da li je to dobar tim iz koga dolaze, da li ih interesuje ta zemlja?! Ali isto je tako bilo boraca koji su u pobedničkom nizu i dobili su otkaz. Nisu zanimljivi publici, ne prodaju "pay per view" i oni te otpuste. Nemaju od njih benefita. Što bi plaćali nekoga?! To je privatna firma. Sutra i meni mogu da daju otkaz, pa i da pobedim sledeći meč. To je njihovo pravo i sve te organizacije se ograđuju u ugovorima da ako nisu zadovoljni mogu da prekinu saradnju.

Dok smo još kod UFC-a, kako ti gledaš na njih i imaš li ti neke težnje ka tome da jednog dana uđeš u UFC roster, da li ti stoji negde u podsvesti, jer pretpostavljam da sada u ovom trenutku to nemaš u kratkotočnim planovima?

- Nemam, ali zato što sam izuzetno zadovoljan u KSW-u. I glupo mi je da pričam o mom ugovoru i kako ja prolazim, jer znam kako prolaze borci s početnim ugovorima u UFC-u. Za sada je meni ovde bolje. Da li bih voleo jednog dana? Onda da. Zato što je to u našem sportu kao kad klinac krene da igra košarku i normalno je da želi da igra u NBA ligi, je l' tako?! UFC je najveći globalni brend i najbolja svetska organizacija i najplaćenija i mislim da je svakome cilj i san da uđe i zakorači u UFC-ov oktagon na nekom velikom događaju. Dakle, apsolutno da, ali u ovom momentu ne. Šta će se desiti sutra, ja ne znam, jer opet, svi mi imamo tu blizu 30 godina ili preko i svi mi tu gledamo da obezbedimo sebe. Gledaš porodicu, situaciju. Svi koji kažu da pare nisu bitne, oni lažu. Svi bismo se onda tukli za 100 evra ili džabe, da me ne shvatiš pogrešno. Apsolutno su to neke stvari koje su ti bitne. Svi misle da je UFC famozan, ali svi ti ugovori i te pare su jako loše na početku kada uzmemo u obzir poreze, menadžere, procente, plaćanje kampa svog, plaćanje trenera i ostalo, koliko tebi ostane od toga?! Pa bilo je skoro na primer da je čovek u Top 10, ne znam u kojoj kategoriji, i radi kao konobar i dalje?! Jednostavno nije dovoljno plaćen. Njemu kad stigne godišnji porez u Americi koji iznosi 38%, pa da menadžeru recimo 20%, plati trenera, putovanja, pa njemu od cele zarade ostane 20-30 odsto. Jednostavno, čovek ne može da izdržava porodicu, mora on da radi, žena... To su neke stvari gde MMA sport nije dovoljno plaćen, s obzirom na to koliko je to težak sport i koliko iziskuje. Opet je i to individualno, imamo jednog Konora koji uzima milione, a imaš borce na rosteru koji uzimaju šta znam, par hiljada. To je ozbiljna razlika. Evo ti primer, Džon Džouns koji je  neprikosnoveni šampion, a kako je plaćen, kad bi ga stavili možda ne bi bio ni među prvioh 5.000 najplaćenijih fudbalera na svetu. On je možda za celu karijeru uzeo 7-8 miliona, do deset, ako bi mu računali sve mečeve, nemoj me držati za reč. Sad ti da mi kažeš koliko fudbaleri uzimaju?! Neki to zarade za godinu dana. On koji je šampion svetski i najbolji svih vremena, opet nije ni blizu da uzme tolike pare. A da ne pričam o nekim nižim rosterima i ljudima koji rade preliminarne mečeve. To je bukvalno da preživiš, da se dokažeš, pa onda prvi, drugi ugovor, pa tek onda da pričamo o nekoj egzistenciji, da ti kupiš sebi stan, lokal, da uložiš u neki biznis, jer ne možemo mi da se tim sportom bavimo ceo život. Neko će biti trener, neko menadžer, neko će otvoriti kafić, neko neće biti u sportu, ali treba ti nešto s čime ćeš ti moći da živiš. Neću ja sutra biti profesor na fakultetu. I onda dosta sportista ima loše investicije, tako da treba biti pametan na vreme.

Apsolutno, da ne govorimo o situaciji kod nas gde dosta boraca mora da radi i kao obezbeđenje i ko zna šta, pa i ti si tako na početku karijere?

- Da, tako je. Radio sam to. Mene toga nije sramota, ni stid. Evo samo logično da razmišljaš, ti treniraš dva puta dnevno, kojim ti poslom možeš da se baviš. Ja ne mogu da dođem kod vas da se zaposlim i da šef ima razumevanja da ja idem dva puta dnevno da treniram, da ulazim i izlazim ovde kao da sam dostavljač hrane, to nema smisla. Ili mogu da držim treninge privatno ili da radim kao obezbeđenje vikendom. Ja ne vidim drugu profesiju. Mislim da ne pomisle ljudi da ja nisam gledao da li ima nešto drugo. Meni se to, iskreno, nije sviđalo kao posao. Uostalom kome se sviđa da do 6 ujutru sedi s nekima pijanima, drogiranima, ludacima, u dimu, godinama. Ja sam taj posao radio 11-12 godina, preko glave mi je. Ali jednostavno, nemaš opciju. Nema ko da te isfinansira za pripreme, ko da ti kupi suplemente. Ja sam prvog sponzora dobio tek za sedmi profesionalni meč. Ja sam pre toga sam se snalazio.

Ali opet, ti, Vaso, Džakić, vi ste pioniri nekog tog profesionalnog MMA sporta u Srbiji koji je već sada u ekspanziji i verujem da bi kroz 10-15 godina mogla da bude skroz drugačija situacija, da ljudi, kompanije, počnu da ulažu u MMA sport i borce?

- Sigurno. O tome sam ja pričao još odavno. Ko je pratio tenis dok se nije pojavio Đoković?! Kod mene u kući se gledao, jer smo mi voleli Samprasa, Agasija, moja majka i brat su pratili, ali ko je realno pratio u Srbiji tenis?! Ko je trenirao?! Koliko je bilo teniskih terena u Srbiji pre 15 godina?! Niko. E sad recimo kad bi taj Rakić sutra bio UFC šampion, znaš koliko bi klinaca počelo da trenira MMA. To je ono što je Konor pričao i što je živa istina. Ja kad samo počeo nešto da radim, ja ne mogu da kažem mojim roditeljima, odnosno, da oni meni kažu da ja plaćam da me neko bije u glavu. Čovek nije stvoren da ga neko udara, da se mi razumemo i niko ne voli to. Ali sad ti da kažeš "Mama, Petar Žarković je uspeo u ovom sportu. Vidiš da je napravio ozbiljan biznis, da je uspešan sportista, da je svetski poznat i priznat kod nas i da ima neku državnu stipendiju kao što imaju kod nas osvajači nekih medalja". MMA sport nije ni olimpijski sport, niti ima svetska prvenstva u profesionalnom smislu, pa da možeš da dobiješ penziju od države, pa da možeš da znaš za šta si krvario kao recimo u džudou, pa uzmeš medalju i imaš nacionalnu penziju. Ali ti ovde ne možeš da kažeš ovo je dobar primer i ja hoću da ga sledim. Zato danas svaki klinac može da kaže, ali Đoković... I svaki roditelj hoće da investira u svoje dete. E toga kod nas nema. Međutim, već sad je nešto drugačije. To što ti kažeš, menja se, nešto se dešava. Ljudi vide da je moguće živeti od toga, vide da mi nismo neki manijaci, nasilnici, nego vide i da smo i mi sportisti od krvi i mesa koji se mnogo žrtvuju, čak i od velike većine drugih sportista. I onda ljudi sad počinju drugačije da nas gledaju. Nemamo više toliko etiketa, ali ih ima i dalje. Ranije je to odmah bilo da si neki kriminalac, uterivač dugova, istetoviran si od glave do pete, svi te gledaju kao kretena, da izvineš. Niko to ne gleda kao sport. Ljudi ne razumeju da je ovo sport kao svaki drugi. Jeste malo ekstremniji. Ali ako se bavimo statističkim podacima, povreda, MMA nije u prvih sedam po povredama. Veće su povrede i u fudbalu i u košarci, čini mi se. Da ne pričam o nekim ludacima na koridama s bikovima i šta ti ja znam. Pa godišnje sigurno 7-8 fudbalera se samo sruši i umre na meču. Mislim da nijedan MMA borac nije umro na meču. A zamisli da 7 MMA boraca umre tokom meča godišnje, pa zabranili bi sport sutra. Zašto ne zabrane fudbal?! Zato što se mnogo para vrti i to je sport broj jedan.

Sad kad baš pominješ stereotipe o MMA borcima, kao odgovor na njih si, za mene, recimo ti, kao primer pravog, istinskog sportiste, od posvećenosti do toga da nema poroka, ne piješ čak ni kafu, ne izlaziš, ne piješ...

- Nemam kad. Zamisli sad spremamo se ja i ti za meč i sad kao izađemo u neki klub i pijemo. I ja kao popijem dve litre vodke i dođem sutra kao treba da se bijem i skidam kile. To je nemoguće. Ja kad vidim neke sportiste i fudbalere, kako idu posle utakmice da piju, napiju se i posle kao u ponedeljak trening. Mislim, druže, mene u ponedeljak će da me razvlače po sali, nikog ne interesuje. Moraš da ispoštuješ neke stvari. Moraš da se odnosiš prema sebi. To je ono što ja dajem ljudima primer, hoćeš da voziš Ferari, da tvoje telo bude Ferari, da te ispoštuje, da se ne povređuješ, da ti je zahvalno, da sutra na meču podneseš neke stvari, a sipaš loše gorivo u njega?! Ne možeš. Moraš da vodiš računa o njemu, da investiraš u svoje telo i da vodiš računa i o njemu i o svom zdravlju.

- Ali sad kad pričamo o profesionalnom sportu, nijedan profesionalni sport nije zdrav. Jer nama profesionalnim sportistima su zglobovi, tetive, ligamenti, ishabani, ispovređivani, opterećuješ srce itd. Ali to je sad već neka druga tema. Ipak, to je ono što mi pričamo. Sada su stereotipi drugačiji i sada imamo neke druge mlade momke u sali, koji su mnogo uspešni, mnogo više takmičara. Ja kad sam počeo, mi nismo imali skoro nikakve turnire u zemlji, nešto ako se zadesi. Region isto. Ali sada već ti imaš svaki mesec nešto da se organizuje, neko dešavanje, gde ti momci mogu da skupe iskustva, opet ima nekih sponzora. Mi se pojavimo u medijima. Ranije koji naš MMA borac se pojavio u medijima?! Meni je iskreno ispred časti da idem po ulici i bijem se sa nekim. Mogu samo da stanem nekome u odbranu. Ja sam otac dvoje dece i svestan sam u kom svetu mi živimo, kakva su deca u školi, svestan sam šta im se servira po novinama, Jutjubu, televiziji. Ako ne radiš s tim stvarima na vreme to je onda problem.

MMA sport zahteva ozbiljna i ogromna odricanja, kao i svaki drugi sport, pa možda čak i više, što ljudi često ne shvataju. Ti, kao neko ko je toliko posvećen, si odličan primer koliko je odricanje veliko i koliko odvajaš sebe i od porodice i nekih običnih trenutaka. Možeš li da malo objasniš kako to izgleda našim čitaocima i gledaocima?

- Ne bih ja sad rekao ja, ali generalno svi borci koji se takmiče u nekom sportu na svetskom nivou. Ne mislim samo na MMA, nego evo mi u sali imamo svetskog broj 1 džudistu u svojoj kategoriji, Aleksandra Kukolja. Ja kad gledam njega, koji su to treninzi, ciklusi, koje je to žrtvovanje, to je stvarno za divljenje. Ja ne vidim neki drugačiji put. Ne mislim ja da je nekom fudbaleru ili košarkašu lakše. Sigurno i oni, ako hoćeš da si neki NBA igrač ili svetski fudbaler kao Stanković ili Vidić, ti momci su sigurno mnogo "giljali". Samo što je kod nas malo teže, jer je individualno. Nema onoga, odigrao sam lošu utakmicu. Nema ispao sam, pokriće me saigrač. Ovde se greška skupo plaća i nema povratka iz greške. Doviđenja, ideš kući, izgubio si meč. Tako da kod nas je veći ulog na kocki. To je taj stres i odricanje, gde svako normalan ko stavi prst na čelo neće dozvoliti sebi da se zeza. Ako dozvoli sebi da se zeza, onda on ne može da se bavi ozbiljno.

Kažeš nemaš poroke, osim eto možda tetovaža. Šta te privlači tome recimo?

- Pa pazi, ja sam voleo tetovaže od malih nogu, nevezano za MMA sport. Ja i dok sam se bavio košarkom, ja sam već imao čini mi se neke tri-četiri tetovaže. Generalno čime god da sam se bavio, ja bih bio istetoviran i ne vidim ništa loše u tome. Ne savetujem tetovaže nikome, jer mislim da moraš da voliš to jako, jer to je nešto što nosiš ceo život. Moraš ozbiljno da razmišljaš, ako je potrebno i više godina i onda tek da nađeš ozbiljnog majstora, pa uradiš. Neko se tetovira zato što je to trend, nekom treba da privuče pažnju, neko ima manjak samopouzdanja pa hoće da izgleda opasnije, neko ima bivšu ljubav pa pokušava da se dodvori, pa precrtava, pa se hvata za glavu. Svega ima. Neko istetovira nešto samo zato što mu se vidi slika. Ali ta slika nema priču neku, niti ima motiv da ga drži ceo život. Tako da mislim da je tetovaža ozbiljna stvar. Ali danas je svaki drugi sportista istetoviran. U inostranstvu, ja kad uđem kod doktora, vidim da je doktor ceo istetoviran. On kad obuče mantil, on je doktor. Kad izađe privatno, da li on sluša hevi metal i ceo je istetoviran, ili je možda potpuno pobožan, to je njegova stvar. On radi svoj posao, i ako je kvalifikovan u tome, ništa ga neću gledati drugačije. Meni je to sasvim okej, ja nemam predrasuda prema tome, pogotovo zbog sebe, jer znam da sam i ja nailazio na predrasude i da me ljudi gledaju ovako ili onako.

- Iskreno, ne mogu ni da se istetoviram koliko hoću. Mečevi, pripreme, ne mogu sebi da dozvolim sebi nekoliko dana da ne treniram i onda uvek posle meča iskoristim da kad imam tih prvih par nedelja pauze da radim nešto, ali ne stižem.

Sad kad kažeš da ne stižeš i nemaš vremena toliko od sportskih i porodičnih obaveza, da li imaš neki hobi?

- U suštini, ja sam jako dosadan tip. Kad kažem dosadan, ja radim one osnovne stvari. Meni je opuštanje da odem s prijateljima na večeru. Ne mislim tu na luksuzne restorane i bahaćenje. Možemo da odemo u najobičniju kafanu ili birtiju. Meni je važno da sednemo, da se ispričamo, da pogledam neki dobar film, da odem u bioskop, u šetnju sa decom i suprugom, da odigram neku igricu koju sam često igrao kad sam bio klinac, što sad često radim tokom priprema u karantinu. Nemam ja tu neki hobi. Da igram neki drugi sport, jako teško.

Pa ne mislim samo na sport nego neki hobi ovako kao što recimo Majk Tajson drži golubove ili Dušan Džakić se bavi vrtlarstvom, u tom smislu nešto?

- Nemam. Ja ću sigurno da ostanem u sportu. Sutra da završim karijeru, bio bih u sportu. Da li bih se bavio ovim rekretativno ili bih počeo da igram malo basket, meni se recimo golf dopada.

A privlači li te trenerski posao?

- Ja već držim treninge i sigurno ću ostati u tom poslu. Imam svoj klub u Švajcarskoj. Imao sam i ovde nekad dok mi je ovde bila primarna adresa. To je ono što volim i što me ispunjava. Jednostavno uživam u ovome i volim da odem na posao i na kraju krajeva to znanje ne može niko da ti ukrade iz glave. Uvek možeš to da naplatiš i da živiš od toga pošteno. Sam si svoj gazda, niko ti ne određuje vreme. I ono što je meni bitno, nikad nisam sebe viđao u tim poslovima, kancelarijskim poslovima, jer ne drži me mesto. Imam dosta energije, treba mi da se krećem, da imam interakciju s ljudima...

Da se vratimo još malo na KSW-a, u tvojoj kategoriji do 84. kilograma, uvek je najjača konkurencija i tu su najbolji borci, u bilo kojoj organizaciji na svetu, kako gledaš na te potencijalne protivnike i da li malo nišaniš pojas?

- Još je rano da pričam o tome, ali naravno da da. Da ne razmišljam tako, ne bih se ni bavio time. Ali kategorija u KSW-u je paklena. Ja sam opet rekao da mislim da iskreno i sada potpišem za UFC, sigurno u prva dva-tri meča ne bih dobijao tako dobre protivnike kao u KSW-u, jer tamo je veći i širi roster. Retko ko odmah dobija te borce iz prvih 20, jedino ako nisi došao s nekim ozbiljnim pedigreom, ako nisi kao Mirko K-1 šampion, pa da dolaziš kao zvezda. Mislim da je moja kategorija jako dobra. Ne može da se poredi sa UFC-ovih Top10, ali svi borci su jezivi, svi žive za taj sport, daju sve od sebe i jednostavno nema lakih protivnika i mečeva. To je to. Liga šampiona. To je ono što sam ja želeo i smatram da mi je tu mesto.

Kad smo već kod kategorije i kao što i sam kažeš u tvojoj kategoriji je Liga šampiona, jel si razmišljao možda o promeni kategorije?

- Ne. Zato što je nerealno. Ja sad imam oko 91kg, a moja kategorija je do 84kg što znači da bih ja trebalo da skinem još nekih 7 kilograma. Ja sam izvan kampa, maksimalno na 95 kila, a kategorija sledeća je do 93 kilograma. Uzeli smo Rakića za primer koji se bori u toj kategoriji, koji ima 108 kila. To su ogromni borci, ogromne kilaže skidaju, ogromne kilaže borci skidaju, ogromna je razlika kad je neko fizički jači od tebe. Čak i u mojoj kategoriji ja nisam ogroman. Ima boraca kao što je Paolo Kosta koji skida sa 107 na 84. A ja imam 93 kad uđem u kamp. To je jezivo. Čovek ima 14 kila više od mene kad krenemo kamp, a radimo istu kategoriju. I sad ako je on na istom nivou znanja kao ti, kako da dobiješ tog čoveka?! Koji je fizički duplo jači od tebe, koji je monstrum. Ti moraš stilom da si duplo bolji od njega da bi imao šansu. Mislim da moja konstitucija, da moji zglobovi nisu  za to. Ja ne mogu da se ugojim izvan toga. Ja posle meča mogu da jedem šta god, ja za mesec dana ne mogu da prebacim 95 kilograma. Zato ne vidim ništa drugo nego da ostajem u svojoj kategoriji.

Pričamo o kilaži, a malopre si pominjao i taj sam proces skidanja kilograma pred merenje i koliko je to težak, iscrpljujuć proces i fizički i psihički. Da li misliš da to treba nekako da se reguliše?

- Ma da se ukine odmah. Ja sam za to da se ukine i da se vagamo odmah pred meč ako treba. E onda bih ja radio 93kg. Ja bih onda skidao pola kile, kilo maksimalno. I bili bi kvalitetniji mečevi, zato što bi performanse boraca bile bolje. Mi se uništimo poslednjih 10 dana da bismo dostigli tu kilažu i naučna istraživanja su pokazala da dosta boraca gubi, pogotovo oni što skidaju više od 10% od svoje kilaže, na performansama. Opadaju im performanse do 30-40 odsto. To je tortura na telo, psihu i mozak. Meni se to desilo u poslednjem meču. Upropastio sam se sa skidanjem kilograma, nisam mogao da iznesem šta sam planirao. Meni bi to bilo idealno. Ali onda bi moralo da se ubaci više kategorija. Ja sam poluteškaš van kampa pa skidam na 84, Rakić bi sa 108 bio u teškoj. Masa boraca koje znam koji rado do 70 kila, a šetaju sa 90. Znači po 20 kila skidaju. Znači svi bi skočili po kategoriju iznad minimum, a možda i dve. Ali to nije stvar do organizacija, nego do tih Atletskih komisija koje su to tako odredile. Moje mišljenje je da se to radi zbog tih javnih merenja koja su jako popularna. Video si šta su Konor i Mejveder uradili sa onim svojim turnejama. To je uvek dan ranije, medijski je ispraćeno, ljudi čak plate i kartu da prisustvuju. Svi vole da vide kako će se oni ponašati. Ne znam koji drugi razlog oni imaju da to ne ukinu. Ja bih lično voleo da sam teškaš, jedem šta hoću, mislim jedem zdravu hranu, ali ne obraćam pažnju da li mi je porcija veća ili manja, da li sam gladan ili trpim. Nisam prirodan teškaš i to je nerealno. Možda nekad odradim polutešku, čisto da vidim kako je da uživaš u kampu, da ne patiš za hranom, da ne maltretiraš sebe i da odradim meč. Da protivnik bude teži od mene deset kila, da ne skidam ništa, ali čisto da vidim kako to izgleda i kako ću se osećati unutra. Što se kaže za moj gušt.

I za kraj hoću da te pitam, Džoker postaje ozbiljan brend. Sad izlazi i nova edicija majica, kako gledaš na tu vrstu tvog posla?

- To je moja ideja i taj nadimak se uklopio uz mene. Ljudi me dosta prepoznaju. Ljudi vide mene kroz taj "džoker kik" ili kako god da ga nazivaju. I hoću time ozbiljnije da se pozabavim. Imam još nekih tih biznis ideja, planova, ali to će malo još da sačeka, jer mi je ovo ipak prioritet.

Čini mi se da ti ovo sa majicama odlično ide. Sve se to odmah razgrabi rezerviše...

- Neverovatno. Ljudi su me godinu dana "masirali" kad će, kad će?! Ali ova korona, pa ja u inostranstvu, a ja sam opet jako pedantan i hoću kvalitet. Ne interesuje me nešto da ja tu zaradim, pravo da ti kažem, do sad sam tri puta prodavao te majice i nikad dinara nisam zaradio, nekad sam bio i u minusu. Ali mi je drago da ljudi nose te majice, jer vole to da istaknu, posebno kad dođu da me podrže i meni je bilo super. Zato i često poklanjam.

BONUS VIDEO:

(Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media