ČUJTE VELIKE REČI JOŠ VEĆEG VANJE GRBIĆA: Predaja je gora od poraza! Trendovi su trenutni, a prave vrednosti večne!

Legendarni bivši odbojkaš Vladimir Vanja Grbić očitao je veliku lekciju o roditeljstvu, o deci sportistima, o požrtvovanosti, o želji, o patriotizmu i putu do uspeha.

Miljenik nacije, osvajač olimpijskog i evropskog zlata, često na društvenim mrežama ispriča neku svoju priču, najčešće kako se samo mukotrpnim radom, strpljenjem, htenjem i voljom stiže do uspeha, ali i često govori o problemima koji postoje u današnjem sportu, pogotovo sa decom.

Sada je sve to stopio u jedan tekst prisećajući se detinjstva, odrastanja, lekcija koje je dobio od svog takođe legendarnog oca Miloša Grbića, što je izazvalo stotine pozitivnih komentara među njegovim pratiocima.

- Rođen sam u i odrastao na selu Kleku u Banatu. U porodici doseljenika iy Hercegovine. Porodici sportista.Moj otac i stričevi su igrali odbojku i fudbal. Otac je bio reprezentativac i osvajač prve evropske medalje u odbojci za Jugoslaviju. Dres koji je nosio često sam oblačio, penjao se na tabure i zamišljao da sam na olimpijskog podijumu sa zlatnom medaljom oko vrata a da nam svira "Hej sloveni..." Sanjao sam i zamišljao kao svako drugo dete,

Otac me je vodio sa sobom u salu gde je trenirao i igrao. Sala mi je bila igraonica. Igračka-lopta.

Kada sam počeo da treniram,1979,sa nepunih 9godina otac me je doveo do linije odbojkaškog terena i naučio najvažnijoj lekciji života:

"Sa ove strane linije radi šta hoćeš, odmaraj, smeškaj se i zezaj. To mogu svi. Ali ako imaš hrabrosti da zakoračiš u svet pravih, poneseš barjak svoje zemlje i dostojanstveno braniš njene boje tako što ćeš ukazanu priliku doživeti kao čast da svaki korak radiš sa 100% svojih mogućnosti, zakorači i ne gubi mi vreme. Jer to ne mogu svi, sine moj, to mogu samo oni dostojni. Pravi. Ako želiš da budeš pravi."

Moj otac je bio moj heroj. Bez supermoći i superodela. On je imao superprincipe, superčast i superpravičnost prvo prema sebi. Dosledan do kraja makar ga to koštalo svega. Sa vrlo malo reči ali reči koje mnogo znače.

Nije bilo NE ili NE MOGU ili NE SMEM. Na njegov mig skakali smo bez pogovora.

Za njegovo priznanje ili samo klimanje glavom kao odobravanje bio sam u stanju da se sukobim sa svojim najstrašnijim strahovima. Da mu dokažem da sam vredan njegovog priznanja i poštovanja. Nisam dobio Nike patike,igrao sam u njegovim starim Asics Tiger patikama 4 broja većim vezanim žicom. Ali su bile njegove. Počeo sam na betonu, napolju na pocepanoj mreži ili onom kanapu rastegnutom između 2 drveta.Igračke smo pravili sami.

Mama je bila zadužena da prevede očeve naredbe i da nam pomogne da istrajemo. Ona je u malim dečijim glavicama stvarala nedodirljivog i jedinog idola koga se mora slušati razumeti i poštovati. Mama je nosila kuću, vaspitanje, istrajnost, rad i onda kada nam je bilo teško, da shvatimo šta znači poštovati svoj rad i istrajati i onda kada druga deca se igraju ispred našeg nosa ili dobiju nešto što mi nemamo. Mama sa velikim M. Žena zmaj. Hrabrija od svih muškaraca koje znam. Mama primer, mama borac, mama domaćica, nastavnica i drug.

Imao sam najsrećnije detinjstvo. I ako bi neko pomislio da mi roditelji nisu dali ništa, dali su mi sve što je bilo potrebno da postanem taj koji jesam. Samo to.

Da se borim, da istrajem da budem najbolji ja i uvek radim na sebi. Svojim ličnim primerom. Najboljim. Žrtva dostojna punog poštovanja.

Kada sam ušao u juniorsku reprezentaciju pozvao sam svoje i rekao:" Imate još jednog reprezentativca" Svaki uspeh me nije zadovoljavao, tražio sam više. Još više. Osećao sam da to mogu. Da moram. Da dokažem njima i učinim ih ponosnim. Njihov sud bio mi je najvažniji.

Kada sam se otisnuo u profesionalne vode sa nepunih 18 godina još uvek nisam osvojio ništa u mlađim kategorijama. Bio sam konstantno gladan dokazivanja.

To me je i guralo. Danas deca osvoje 5 medalja i u 14 godina prestaju zasićena stresa, straha, kvaziuspeha i praznih priča. Deca prolaze različite faze odrastanja a samo mali broj ljudi to razume i prepoznaje. Svi drugi rade čistu komercijalu, ekonomiju.Tako se pravi negativna selekcija i deca napuštaju sport.

Profesionalni svet sporta pokazao mi je svoje pravo lice. Licemerje, mržnju, zavist. Zdrava konkurencija je bila retka. Nisam odustajao od škole jer fizičko i mentalno odrastanje idu zajedno. Nikako drugačije. Odslužio sam i godinu dana vojske. Onako pošteno. Nakon osvajanja titule u Novom Sadu otišao sam u Italiju gde počinje moja pečalba. Na početku sam mislio da nisam dovoljno dobar da će me vratiti, raskinuti ugovor. Koliko sam bio naivan i nezreo. Italijanski sam savladao za 4 meseca dovoljno da se odlično sporazumem.

Kroz sportsku karijeru igrao sam u 6 zemalja Italija, Brazil, Japan, Rusija, Grčka i Turska, pričam 4 jezika kao maternji i koristim još 4. Stekao prijatelje u celom svetu, poštovanje. Osvojio sam sve što se može osvojiti. Moj poen na Olimpijadi u Sidneju se smatra za jedan od 10 najlepših poteza u istoriji Olimpijskih igara. Ušao sam u odbojkašku kuću slavnih, aleju zvezda, ambasador sam dobre volje i globalni ambasador specijalne olimpijade za decu sa intelektualnom ometenosti.

Nakon karijere radio sam sa 12.000 dece odbojku na pesku 6 godina.

Obnovio sam status studenta 2010. i završio Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu na kome sam upisao doktorske studije 2014. godine na istom fakultetu i treba da doktoriram za koji mesec. Organizujem rad sa decom orijentisan 360 stepeni u dimenziji njihovog zdravlja i psihofizičkog odrastanja.

Imam suprugu Saru, studentsku šampionku sveta u karateu i 4 predivne dece. Predivnu porodicu koja je moj ponos. Moju ljubav.

Ono čemu su me naučili roditelji i život je da se NIKADA NE PREDAJEM jer je PREDAJA GORA OD PORAZA da znam šta je pravo i pravično i da uvek se borim za to bez obzira koliko ljudi je za to.

Da svojim primerom, a ne samo pričom pokazujem, učim i prenosim drugima znanje, iskustvo i posvećenost da stanu na liniju i skupe hrabrost da spoznaju ko su i za šta treba da se bore. Da se drže zdravih principa bez obzira na trendove jer trendovi su trenutni a prave vrednosti su večne.

Ulažući u sebe, radimo najbolju moguću investiciju. Radeći za svoju porodicu, radimo za svoju zemlju. Poštujući svoju zemlju, negujući tradiciju, plaćamo dug onima koji su to radili generacijama pre nas. Svet nije počeo i neće završiti sa nama. Ali kakvo će nam biti sutra, to zavisi od nas. Naša je sveta dužnost da ne budemo sebični i pomognemo onima posle nas da budu bolji nego što smo mi i ne prave naše greške.

Da je danas poslednji dan života, kako bi ga živeli ili šta bi voleli da čujete od ljudi kada se pomene vaše ime?

"Jer,jednoga dana izaći ćemo ispred Njega i morati da Mu obrazložimo kako smo koristili darove kojima nas je On darivao" - patrijarh Pavle

S ljubavlju, iskreno od srca,

Vladimir Vanja Grbić

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)