ZNAMO DA I NA NEBU IMAŠ NAJBOLJI DVOKORAK: Na današnji dan pre 21 godinu prestalo je da kuca srce Harisa Brkića!

Haris Brkić - čovek koji je vozao YUBA- i evroligaške bekove "jurostepom" pre nego što je iko van Argentine čuo za Đinobilija.

Nije jednostavno napisati tekst o Harisu Brkiću koji neće nositi pečat tragedije koja ga je zadesila tog kobnog decembarskog dana na parkingu "Pionira". Kada čovek tragično skonča mlad, često taj događaj baci senku na ono što je postigao do tada. Godine prolaze, ljudi stare, a Jutjub nije baš prebogat video materijalima iz YUBA ere. Spomen Harisovog imena i dan danas izaziva snažne emocije na Partizanovom "jugu", ali mlađi ljubitelji košarke nažalost danas baš i ne mogu da vide kakav je on zapravo i bio igrač. I to je velika, velika šteta.

Jer, pokojni Haris je bio paklen košarkaš. Došao je u Beograd kao sedamnaestogodišnjak iz sarajevske Bosne u predvečerje građanskog rata u BiH, i nakon godinu dana juniorskog tima i još godinu dana kaljenja u Čačku eksplodirao u prvoj postavi crno-belih. Sa svega devetnaest godina, Haris je već bio kalibar beka koji je Zvezdi, inače budućem šampionu, u "večitom derbiju" uspeo da ubaci trideset poena. Uspeo je on te sezone i da se izbori za svoje minute na parketu, iako su u Partizanovoj spoljnoj rotaciji tada ordinirali budući reprezentativci Nikola Lončar i Miroslav Berić.

U šest godina koliko je proveo u Partizanu, Haris je osvojio tri titule i tri kupa, i učestvovao u uspešnom pohodu beogradskog kluba na "fajnal for" Evrolige 1998., njihov treći u istoriji. Nakon problematičnog starta i smene Miroslava "Mute" Nikolića sa mesta prvog trenera, "parni valjak" je uhvatio pobednički ritam pod dirigentskom palicom Milovana "Kimeta" Bogojevića, izborio plasman u plej-of i zatim prvo u nestvarnoj seriji eliminisao Olimpijakos, aktuelnog prvaka Evrope, a zatim i moskovski CSKA. U polufinalu je Kinder Saše Danilovića i Zorana Savića bio prevelik zalogaj, ali to više i nije bilo toliko bitno. Svima je godilo to što je nakon rata, sankcija i ostalih nedaća jedan srpski klub ponovo pokazao zube Evropi i stigao do same završnice elitnog takmičenja - i to isključivo sa domaćim igračima.

A u središtu svega toga bio je upravo Brkić. Te godine, Partizan se oprostio sa Miroslavom Berićem, i skorerske dužnosti pale su na pleća Brkića i Miroslava Radoševića, pridošlice iz čačanskog Borca. U toj sezoni, svojoj drugoj u Evroligi, Haris je pokazao svoje kvalitete koji se i danas pamte. Prvo, treba spomenuti da je on bio sasvim solidan šuter koji je koristio prilike kada bi ostao sam iza linije za tri poena. Ali ko pamti Brkića, pamti ga uglavnom po njegovom čuvenom "produženom koraku", koji je bio izuzetno ubojito oružje. Lomio je Brkić koga je stigao ovim potezom, i retko je koji čuvar umeo da pročita Partizanovog beka kada bi posle prvog koraka krenuo u realizaciju. Hoće li ići ka košu ili od koša? Napred ili u stranu? Dilema vredna šake aspirina.

Ostavio je Brkić i traga u podgoričkoj Budućnosti, gde je bio jedan od standardnih članova "drim tima" koji je tadašnja uprava crnogorskog kluba izgradila na prelazu dvadesetog u dvadeset i prvi vek. I tu je igrao Evroligu sa dosta uspeha, i tu je mučio protivničke bekove dalekometnom paljbom i lucidnim dvokoracima. Ali u Beograd se vratio posle svega godinu dana, a onda se, svega nekoliko meseci nakon početka nove sezone, desilo to što se desilo.

Počinitelj tog mučkog zločina još uvek nije pronađen, i pitanje je da li će ikada biti. "Grobari" i danas pevaju "otiš'o si Harise, ostala je tuga", i to uopšte nije kliše. Ostala je tuga, izuzetna tuga - Brkić je imao svega dvadeset i šest godina kada mu je nasilno oduzet život. Pred njime je bilo još barem šest-sedam godina vrhunske košarke. Ko zna šta je sve mogao osvojiti, ko zna u kakvim je klubovima mogao zaigrati. To se nikada neće saznati.

Kada se setite Harisa Brkića, setite se pre svega čoveka koji je kroz evroligaške odbrane prolazio kao vruć "švajcarac" kroz blok putera. Setite se koliko je on bio veliki igrač, i tek onda ćete shvatiti koliko smo svi mi izgubili 12. decembra 2000. Jeste, ostala je tuga, ali i sećanje koje ne bledi.

(Espreso/Vice/Miloš Jovanović)