ISPOVEST DUDE IVKOVIĆA: Grci su mi pretukli ženu 1995. Iz reprezentacije sam izbacio Draženovog brata i Grbovića!
Dušan Duda Ivković - ispričao je brojne događaje iz svog života i karijere, Foto: Starsport©

O svemu što mu se dešavalo

ISPOVEST DUDE IVKOVIĆA: Grci su mi pretukli ženu 1995. Iz reprezentacije sam izbacio Draženovog brata i Grbovića!

Jedan od najboljih trenera u istoriji svetske košarke je otvorio dušu

Objavljeno: 15.05.2019. 16:23h
  • 659

Dušan Duda Ivković - legenda svetske košarke od jula 2016. godine u zasluženoj je košarkaškoj penziji.

Uspehe koje je legendarni trener ostvario tokom svoje višedecenijske karijere je teško i pobrojati, ali dovoljno je reći da je sa reprezentacijom Jugoslavije bio i višestruki uzastopni šampion Evrope, prvak sveta, osvajač je Evrolige, a nacionalne trofeje da ni ne spominjemo.

Karijera bogata kao švajcarska banka - rečeno narodnim jezikom. A priča iz nje je puno.

Upravo je neke od njih, u nekoj vrsti sopstvene ispovesti ili skraćenih memoara, ispričao u intervjuu za portal "011Info", gde je govorio o sebi od najranijeg detinjstva pa sve do košarkaškog zvezdanog neba do koga je stigao.

Kao što verovatno svaki ljubitelj košarke zna, Duda Ivković je rođen i odrastao u kultnom beogradskom naselju Crveni krst koje je dalo neke od najvećih umetnika, sportista i drugih značajnih ljudi iz istorije Srbije.

- Ne sme se zaboraviti da je tadašnji Crveni Krst dao veliki broj umetnika – slikara i glumaca, vrhunske naučnike i bilo je za ponos živeti u takvom Beogradu. Ono što je recimo Gaga Nikolić često znao da govori je: “Mi smo na Crvenom Krstu imali sve”. Inače, on je moj drugar iz klupe iz osnovne škole i bili smo jako dobri. Nažalost, njegov i moj posao su nas, nakon završetka fakulteta, razdvojili pa se nismo toliko često viđali - prisetio se Ivković.

Postoji i jedna anegdota iz njegovog detinjstva kada je umalo nastradao.

- To je bio moj prvi nestašluk. Imao sam nekih šest godina tada. Pođemo mi kao klinci pešice na Dunavac da se kupamo. Poneli smo neku loptu, a u to vreme loptu nije imao baš svako. I tamo počne da mi vodena struja nosi loptu sve dalje i dalje.

Duda Ivković je odrastao na Crvenom krstu
Duda Ivković je odrastao na Crvenom krstufoto: Nebojša Mandić

- Ja da je dohvatim, krenem ka njoj i počnem da upadam u mulj sve dublje i dublje, tako da sam počeo da se davim. Nekako uspem da malo odskočim iznad vode, a ovi moji kompanjoni Jovanovići, Vlasta, Mita i Coba, prva dvojica su bili mlađi od mene, a ovaj treći stariji, crkavaju od smeha, uopšte ne shvatajući da se davim. Na svu sreću, naiđe jedan momak, tada student na DIF-u, izvadi me iz reke i ispumpa vodu iz mene. Posle sam stalno, sav ponosan, pričao kako me je spasao “jedan DIF-ovac”. Tada je biti DIF-ovac bilo oličenje junaštva, sportiste, dobro građenog čoveka, pa sam se osećao počastvovanim što me je jedan od njih izbavio - ispričao je Ivković.

Njegovo detinjstvo je obeležio sport, pre svih košarka i boks koje je trenirao u "svom" Radničkom", odakle je i krenula njegova košarkaška karijera, najpre kao igrača, a onda i trenera.

- Na prvom mestu, ja sam u Radničkom počeo da igram košarku. U Radničkom sam počeo da radim kao trener davne 1971.godine, na poziv mog prvog trenera Bore Cenića. To je bitno uticalo da se celog života posvetim trenerskom pozivu i radim jedan posao koji sam jako voleo. Zbog toga sam jako srećan čovek. Retko ko može da radi dugi niz godina posao koji voli i želi.

- Druga stvar koja je jako bitna jeste to da Crveni Krst, odnosno Radnički, nije dao samo mnogo vrhunskih sportista. Mislim da nijedna sredina nije dala toliko vrhunskih kvalitetnih trenera kao Radnički. Tu bih izdvojio moja prva dva trenera Borivoja Cenića i Ranka Žeravicu, zatim čitav niz velikana poput pokojnog Cige Vasojevića, mog brata, Pljakića i Đorđevića, na kraju i moju malenkost, pa kasnije i ove mlađe trenere kao što je Vučurović i ostali. Da ne nabrajam da ne bih zaboravio i time uvredio nekoga.

Posle uspeha koji je ostvario sa Radničkim prešao je u beogradski Partizan sa kojim stiže do prve titule prvaka Jugoslavije.

- To je bila neka kruna mog trenerskog poziva. Neko će reći: “Tada si radio najbolje”. Ali, mislim da za uspeh u radu i trenerskom poslu, broj trofeja nije osnovno merilo. Trofeji i trenuci slave kratko traju. Uvek volim da citiram jednog američkog trenera sa koledža. Kada mu je rečeno da je te godine radio najbolje, odgovorio je: “Ne. Ja sam uvek radio najbolje što mogu, prenosio svoje znanje i trudio se da igrači budu što bolji. Ali, ove godine sam imao daleko najbolju generaciju igrača.”

- U mojoj prvoj sezoni, imao sam srećnu okolnost da su mi tadašnja dva najbolja svetska igrača, Dalipagić i Kićanović, davali veliku podršku. Međutim, odlaskom Dalipagića u vojsku, dogodila se ogromna smena generacija u Partizanu. Te smene generacija treba raditi planski. Ali srećna okolnost je bila to da je tu bio Dragan Kićanović koji je okupio mlađe igrače. Da ne pominjem posle igrače koji su bili tada Farčića, Zečevića, Latifića i ostale. Pojavili su se mladi igrači kao što su Marić, Petrović, Kerkez, Todorić, Pešić, a imali su tu kapitena Kiću koji je to dobro i kvalitetno radio.

Oproštajni meč Dude Ivkovića u Atini
Oproštajni meč Dude Ivkovića u Atinifoto: Profimedia

Verovao je da sa Partizanom može i na krov Evrope.

- Sa moje strane, mi osvajamo trostruku titulu. U to vreme me je Kićanović molio da mu budem kum, ali sam mu rekao da sam mu ja trener i da je bolje da odabere nekoga od svojih saigrača.

- Međutim, taj rivalitet između Kićanovića i Dalipagića, ako je uopšte postojao, pomogao im je da izrastu i budu najbolji igrači. Ja tada nisam imao dovoljno iskustva. Kompletna uprava Partizana bila je podeljena na Prajince i Kićince, a moje prisustvo sa nedovoljno iskustva nije moglo da osujeti te podele. Umesto da smo ih sastavili kada se ovaj vratio iz vojske, a mogli su da igraju još jednu sezonu zajedno, sigruno da bi Partizan bio prvak Evrope tada. Ali je Kića odlučio da ide u vojsku da pokaže da li će taj isti tim da bude sa Prajom u stanju da napravi isti rezultat. Praja je na samom početku, nažalost, imao povredu.

- Često sam im govorio – Vi ste najbolji, ali ste u nekoj zavisti gori od Silvane Armenulić i Lepe Lukić. Nisam imao dovoljno autoriteta tada da im kažem – Bićemo prvaci Evrope sigurno, dajte da sastavimo tim. Sada, sa ovim iskustvom bih to mogao da rešim, ali je u to vreme to bilo mnogo teško.

Ipak, nacija će ga nekako uvek pamtiti po uspesima sa reprezentacijom, najpre SFRJ, potom sa Jugoslavijom i na kraju i Srbijom. A reprezentaciju ondašnje zajedničke države je preuzeo nakon krize koja je trajala desetak godina, kada su izostajala zlata sa velikih takmičenja.

- Već 86-87. naša reprezentacija je bila omražena u gotovo svakoj dvorani u Evropi. Publika nam je zviždala, bilo je isceniranih situacija, izmišljenih incidenata, a tu je i ona čuvena utakmica sa Rusima gde smo primili 10 poena za jedan minut. Tada, nemajući para, išli smo na neku novogodišnju turneju i u dvorani Bersi (Pariz) igrači su na teren, koji je bio u mraku, izlazili kroz neki neki obruč koji je bio u plamenu. To je delovalo impresivno. Međutim, sve se orilo od zvižduka. Pitao sam se kako je moguće da tako mladi igrači, od Dražena Petrovića, preko Kukoča, Rađe, Divca, Paspalja, tako loše budu primljeni.

Iako je u timu imao najbolje evropske igrače nije se libio nikada da odmah saseče neke stvari u korenu za koje je pretpostavljao da mogu da mu kasnije stvore probleme u ekipi.

Duda Ivković kao selektor Srbije
Duda Ivković kao selektor Srbijefoto: Starsport©

- Moj prvi rez je bio da iz reprezentacije odstranim Acu Petrovića i Grbovića. Sastanak u Zagrebu, hotel Palace, stručni savet, predsednik Mirko Novosel me pita: “Zašto izostavljate prvo krilo Evrope, a Petrović će doneti mir u timu. Kako će reagovati Dražen Petrović na sve?”. Rekao sam samo da se ne slažem sa njim i da je to moj izbor.

- Prolazi dva dana, oni ne objavljuju spisak igrača. Ja zovem i kažem, ako nećete da objavite spisak tražite drugog trenera. Objavili su spisak i Dražen nije odreagovao niti bilo ko drugi. I tako je ta reprezentacija formirana.

Biti trener takvim igračkim veličinama, ljudima koji važe za jedne od najboljih svih vremena uopšteno u istoriji košarke, nije bilo ni malo lako. Treba postaviti na neki način granicu ko je trener, a ko je igrač, nametnuti svoj autoritet...

- Kada trenirate vanserijske talente, to uopšte nije lako. Neko će pomisliti dovoljno je da im bacite loptu i oni će igrati. To uopšte nije tako. Ja sam na pripremama za Olimpijadu 1988. godine držao reprezentaciju čitavih pet i po meseci i šteta što ta generacija nije imala prilike da igra protiv prvog "Drim tima" 1992.

Duda Ivković u razgovoru sa Novakom Đokovićem
Duda Ivković u razgovoru sa Novakom Đokovićemfoto: Starsport©

- Da bi se tim talentima čovek nametnuo, mora kroz određeni rad i period, da unapredi njihovu igru i da se oni fokusiraju znajući da će biti bolji. Dražen Petrović, koji je tada je igrao u Real Madridu, je govorio: “Ja sam siguran da mene cele sezone ove pripreme igre reprezentacije drže.” Nakon što je otišao u NBA promenile su se neke vizije, ali dobro. Tada je hteo poseban tretman kao Divac koji sa Lejkersima igra finale sa Detroitom do juna, pa da i njemu bude omogućeno da se tada priključi reprezentaciji.

Nažalost, san o okršaju evropskog i američkog "drim tima" na Olimpijskim igrama u Barseloni se nikada nije ostvario zbog već poznatih dešavanja na ovim prostorima koja nisu imala veze sa sportom.

- Velika je šteta, ono što smo mi sanjali, a nismo dočekali, da ta dominantna generacija igrača ne igra protiv "Drim tima" sa Medžikom i Džordanom i ostalim igračima. Mislim da smo mogli da ih dobijemo.

- To su bili najteži trenuci u mojoj trenerskoj karijeri, kada sam osetio da politika utiče na sve to i kada su nam oduzeli pravo da igramo. Najteže mi je bilo da to saopštim igračima kada smo se okupili u Solunu. Nismo čak mogli da se okupimo u Beogradu.

Međutim, posle nezasluženih sportskih sankcija gde su se tokom perioda od 1992. do 1995. godine pre svih Ivković i Željko Obradović dovijali na razne načine kako bi okupljali igrače i zadržali im taj duh igranja za nacionalni tim, sledi veličanstveni povratak na veliku scenu osvajanjem zlata na Evropskom prvenstvu baš u Ivkovićevoj Atini.

- Sticajem okolnosti, dobijamo šansu da 1995. nastupamo. To je bilo važno jer osvajanjem prvenstva Evrope dobijamo pravo da igramo i na Olimpijskim igrama i na Svetskom prvenstvu.

Duda Ivković sa Sašom Danilovićem i Sašom Đorđevićem
Duda Ivković sa Sašom Danilovićem i Sašom Đorđevićemfoto: Starsport©

- U kvalifikacijama smo imali utakmicu protiv Bugara gde, na kraju oni vode sa jedan razlike, a Paspalj treba da šutira dva penala. U tajm autu ja kažem igračima: “A sada će Paspalj da ubaci oba bacanja i sve će biti uredu.” Međutim, on ubaci samo jedno, tako da smo otišli u produžetke gde smo jedva dobili i prošli dalje.

A na Evropskom prvenstvu dva puta pobeđujemo Grke što nam nikada nisu oprostili, a čak je i Ivkovićeva supruga prebijena tada u hali.

- Onda, na nesreću, na tom prvenstvu dva puta dobijemo domaćina. Prvi put u grupi i drugi put u polufinalu. I napravi se onaj haos, kakav je već bio, na terenu. Gde moju suprugu prebiju u gledalištu. Ta neka grčka filozofija i mržnja, to je došlo do toga verovatno podstaknuto samim vrhom grčke košarke, mada posle toga i ambasada Grčke u Beogradu i mnogi građani Grčke su mi poslali hiljade telegrama izvinjenja.

Sa kormila reprezentacije je imao plan da se povuče nakon tog zlata i onog prvog i najvećeg dočeka ispred Skupštine grada.

- Sećam se, tada su me pitali koliki honorar tražim da vodim reprezentaciju. Rekao sam im da se reprezentacija ne takmiči i da ne želim da uzimam nikakav novac. Moje je da treniram reprezentaciju dok ne izađemo na prvo veliko takmičenje, a posle ću se povući. To moje povlačenje bilo je posle 1995.

- Tada sam Željka vrlo teško nagovorio da prihvati taj posao. Posle jedne noći provedene u Atini gde je bila velika grupa ljudi, među kojima Maljković, Šakota, Željko i Duško Bajević, u novinama izađe naša slika sa naslovom “Srpski lobi”, a ja označen kao neki vođa. Posle tog sastanka sam uspeo da Željka privolim da preuzme reprezentaciju. Međutim, tada je Čović tražio da Željko bude trener, a ja da ostanem selektor. Rekao samu mu: “Slušaj u ovom poslu može odgovornost da preuzme samo jedan čovek”. Ipak, prihvatio sam jer mislim da je to bilo najbolje za tim.

Duda Ivković sa kumom Željkom Obradovićem
Duda Ivković sa kumom Željkom Obradovićemfoto: Damir Dervišagić

Titulu prvaka Evrope u klupskoj konkurenciji konačno je osvojio tek 1997. godine sa Olimpijakosom čime je upisao svoje ime u istoriji kluba iz Pireja.

- Posle 1996., kada je titulu osvojio Panatanaikos, ja dolazim u Olimpijakos i te godine dosta superiorno dobijamo Barselonu u finalu. Što reče Sale posle utakmice, nikada nas niko nije tako dobro isčitao.

Međutim, Olimpijakos tada pravi veliku grešku. Neko je predsedniku Sokratisu Kokalisu, velikom imenu u Grčkoj, napunio glavu da nešto nije u redu sa Dejvidom Riversom koji je bio bitan igrač u Olimpijakosu. Negde u januaru, kada smo postavili jedan sistem i adaptirali se, obilazimo Sokratis i ja igrače i dolazimo do Riversa. On predsedniku kaže da je te godine na četiri takmičenja bio MVP igrač i da očekuje da bude bolje plaćen, čak u kategoriji najplaćenijih igrača poput Danilovića u Bolonji. Međutim, dešava se nešto čudno. Dogovorili su se o nekoj cifri, pa je to poništeno. Od strane Riversa je data neka ponuda koja je trajala 24 sata, a niko se nije javljao na telefon od strane Olimpijakosa. Sećam se, izlazimo na proglašenje prvaka Evrope u Španiji i on zove. Kaže odlazi u Fortitudo. Da je on tada ostao, plus Bodiroga koji je javio da želi da dođe u Olimpijakos, mogao je da se napravi tim koji bi, onako šetajući, mogao da bude prvak dugi niz godina.

Duda Ivković je umalo postao trener Denvera
Duda Ivković je umalo postao trener Denverafoto: Starsport©

Kako sam priznaje, njegov plan je bio da se penzioniše još 2000. godine, ali jednostavno tada nije mogao da ne radi.

- Zapravo, 2000. godine mislio sam da je vreme da prestanem da radim. Došao sam u Beograd, ali kada sam video kakva je atmosfera, rekao sam da ipak moram da napravim neku organizaciju života da mogu da nastavim da živim kao i do tada. I rekoh odoh da radim.

I umalo je tada postao prvi evropski trener na klupi nekog NBA tima.

- To leto sam pregovarao sa čelnicima Denver Nagetsa, i tadašnji generalni menadžer Kiki Vandevej je bio zainteresovan da dobijem šansu. Denver je u tom trenutku imao prostora u budžetu za plate za ozbiljna pojačanja i dobru poziciju za predstojeći draft. Ipak, pregovori su se odvijali jako dugo, i ja sam rekao da imam zakazan sastanak sa CSKA u Nici, i da ako ne konkretizujemo sve pre njega, odlazim u Moskvu. Tako je i bilo, iako su se oni nakon potpisanog ugovora ponovo javili, dao sam svoju reč i prihvatio se važnog i velikog posla koji je sledio.

- U tom trenutku mi postavljamo jedan CSKA u situaciji gde je postojala kriza ruske košarke i klupske i reprezentativne. Igramo tri final foura gde je trebalo da vrhunac posla bude final four u Moskvi, da osvojimo tu titulu. Međutim, te iste godine dobijamo četiri puta Taukeramiku i igramo polu finale. Tamo igraju, Kalderon, Priđoni, Maciauskas, Noćioni, Skola i Oberto i, nažalost, gubimo tu utakmicu pod velikim pritiskom.

Ipak, ono što je 2012. godine uradio sa Olimpijakosom u Evroligi se ne pamti. Od ekipe koja je sredinom sezone izgledala kao raspad stvorio je novog evropskog šampiona.

- Imao sam tada prespore centre, Spanulisa koji je previše držao loptu; budžet je skresan sa 35, na 6,7 miliona za igrače, gde je Spanulis sam imao 2,4 miliona, a za ostalo je trebalo potpisati sa 15 igrača.

- I odlučujem da uzmem Lova koga je Partizan otpustio i još jednog centra i postajemo potpuno drugi tim koji je izvanredno branio pikenrol. Dobrom igrom stižemo do polufinala gde dobijamo Barselonu potpuno zasluženo, ali u nas finalu čeka CSKA koji je bio najdominantniji tim. Verovatno, da smo igrali 100 utakmica sa njima, teško da bi dobili ijednu. Prvo poluvreme gubimo ubedljivo. Ja napravim haos u svlačionici, svašta kažem Spanulisu, ne bi li ih razbudio. Posle minus 19 trgoše se klinci. Pukla je energija iz publike i prešla na teren. Evo sada se naježim kada se setim. To je nešto što treba doživeti na terenu.

Duda Ivković nikada iz srce ne može da ukloni Radnički sa Crvenog Krsta
Duda Ivković nikada iz srce ne može da ukloni Radnički sa Crvenog Krstafoto: Starsport©

Radnički je nedavno proslavio 99 godina postojanja, a natovaren je problemima. Čak ste pristali i da budete na mestu predsednika kako bi pomogli klubu. Kako se borite?

- U trenutku kada su me pozvali, nisam hteo da budem predsednik, iako sam kroz istoriju imao funkcije i u društvu i u košarkaškom klubu. Tada su mi rekli, “Stavili su nam šapu na lokaciju, moramo da se spasavamo”. To se ispostavilo tačnim. Odjedanput se izgubilo ono što je Radnički, dobijajući tu Sokolanu i pravo doživotnog korišćenja imao. Onda sam odlučio da pomognem i da se borimo za Radnički koliko možemo.

- S druge strane, uspeli smo da prikupimo nešto novca za proslavu stogodišnjice Radničkog. Kada se pojavilo malo para, neko je imao ideju da pravi vatromet, što je po meni bilo nečuveno. Ne može se praviti vatromet na proslavi, a koliko juče nije bilo ni struje ni vode. Mora se biti malo skromniji. U startu sam odbio da budem predsednik Organizacionog odbora. Ipak, tražio sam da mi podnesu izveštaj o svakoj ponudi i svakom dinaru gde je otišao. Novac koji smo dobili, dogovorili smo se da ne trošimo ni na šta drugo nego isključivo u svrhu priprema stogodišnjice proslave.

- Da se razumemo, ja volim Partizan i pratim šta se tu dešava, ali sam ostao veran Radničkom i Crvenom Krstu - zaključio je Duda Ivković u ovom intervjuu.

 

BONUS VIDEO:

(Espreso.rs / 011info.com)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media