Zidovi Marakane ne govore, ali pamtiće Branka Jovičića: Neke stvari mu se jednostavno vuku po podu...

"Ja daću krv, sreću, suze i znoj..."

Bebi Dol stihovima ove pesme kao da opisuje mandat Branka Jovičića u Crvenoj zvezdi.

Ovih nekoliko reči je sve ono kroz šta je momak iz Raške prošao za ovih hiljadu i kusur dana u dresu srpskog šampiona.

Bio je prvi član "Milojeve ere", stigao kao prilično nepoznat igrač, a odlazi kao jedan od najvećih boraca koje je Marakana ikada videla. Odlazi nakon tri titule, dve Lige šampiona i jednog evropskog proleća, ali zima se već uselila u srca navijača, jer su izgubili momka koji je svim svojim postojanjem osećao klub i postao primer nekim budućim generacijama...

Ali, sve što je lepo ima kraj, pa tako i ova njegova bajka, koja je čak u dva navrata dobijala primese horora. Teške povrede su pored trofeja bilo ono što ga je najviše pratilo ovih godina.

Prva protiv Čukaričkog, posle neopreznog starta Drinčića, a druga u meču sa Helsinkijem pred sam kraj susreta. I obe su ga odvojile na po nekoliko meseci. Ukupno godinu dana, a on nije odustao. Nije pokazao strah, njegov osmeh je svakim danom bio njegov najveći lek, a čelična volja jača od svakog pokidanog ligamenta.

Neko bi se zapitao da li i dalje treba da se bavi fudbalom, da li je vreme za neko drugo zanimanje osim šutiranje lopte, međutim, njemu to nije padalo na pamet.

Ako srpski pravopisi i rečnici budu tražili novi sinonim za borbu, požrtvovanje i hrabrost, ime Branka Jovičića bi bez problema moglo da se nađe u tim koricama.

Skoro 80 mečeva je odigrao u dresu Crvene zvezde, postigao tri gola uz isto toliko asistencija, izborio se za dres reprezentacije, po prvi put igrao Ligu šampiona i Ligu Evrope.

Vladan Milojević je probudio u njemu sve najbolje što je moglo da se probudi, a Dejan Stanković mu do samog kraja ukazao poverenje i zahvalnost za ono šta je činio na terenu, a i van njega.

I kada je po poslednji put kročio na Marakanu u petak, začuo se gromoglasan aplauz, ali ne navijača kojih nažalost nije bilo zbog aktuelne situacije, već saigrača koji su ustali i na nogama ispratili njegov oproštaj od kluba, ali, kako je došao te 2017. godine, tako i odlazi. Tiho i bez pompe, skromno kao i njegov karakter.

Suze nakon meča su bile neminovne, znao je da je gotovo, znao je da neće više igrati na Marakani, boriti se za titule, pevati sa Delijama, ali verovatno zna i da to nije zbogom.

Čini se da će teško biti nadoknađen njegov gubitak kako na terenu, tako i u svlačionici, ali uprava će po svaku cenu morati da pronađe alternativu i prikladnu zamenu.

Bilo kako bilo, za igrača i borca kakav je Branko Jovičić, u Ljutice Bogdana uvek mora da bude mesta, jer je on to svakim svojim potezom i svakom izgovorenom rečenicom to zaslužio.

(Espreso.co.rs)